Радован Дамјановић – Српско Српски речник

Print Friendly

Радован ДамјановићИсторичар Радован Дамјановић преко 30 година истражује табу теме српске историографије и палеолингвистике. У овој монографији сликом и речју приказује процес брисања материјалних трагова српске и светске културне баштине археолошки потврђене старости од преко 6000. година.

Аутор је лонгселера књиге Српско Српски Речник, која баца ново светло на развој најстаријих цивилизација Медитерана и Европе.

г. Дамјановић о Илирима:

“Кад се у Тирани 1985. године појавила књига Илири, Српска Академија коначно добија дозволу да одговори албанским „научницима“. Наши одабрани су то и урадили следеће године, а књига с овог скупа угледаће свет тек 1988. године. Ажурно, нема шта, и то баш некако пред већ чувено „буђење народа“. Свестан сам колико је термин – албански научници – у најмању руку неозбиљан јер спада у ону врсту појмова којима би одговарао израз „српска морнарница двадесетог века“, дакле нешто што можда, и ако постоји, није вредно помена. Та је група јашући панилирског парипа својим „истраживањем и налазима“ премашила чак и своје германске инструкторе, који су им још 1891. „сачинили“ албански етимолошки речник, а овај је спис један од каменова темељаца измишљотине о илирском пореклу шиптара. Без обзира на све и то је велики напредак за „ентитет“ коме је Доситеј у пролазу и доколици састављао азбуку.
У Хоџиној Албанији где је све било забрањено па и вере, једини дозвољени „опијум за народ“ био је „илиризам“ у коме су генерације налазиле изгледа једини смисао живота. Дугогодишњи пријатељ Хоџе био је Броз а два другара остварила су пуну „билатералну сарадњу“ у коју се дивно уклапа обзнана којом се Србима одмах после другог светског рата забрањује повратак на Косово и Метохију. Тако су се усташа и балиста нашли на истом задатку. Свака тупавост има границе али ова „албанских научника“ је готово неизмерна. Најлепши пример је ситуација са четири римске префектуре које је средином своје владе увео Константин Велики: Оријент, Илирик, Италија (са Африком) и Галија. Галија се примера ради, простирала од Шкотске до Марока а Илирик, који нас овде интересује, пружао се од ушћа Ина у Дунав, дакле од Аустрије до Либије и од Киренаике до Египта, афричким копном! Оволики простор који обухвата готово цео Балкан изузев делова Бугарске и Грчке пружа идеалне услове за поилиривање свега што допадне.
Порекло самих Илира је доста тамно. Ипак Милан Будимир нализи њихове претке у Пеластима (в. Пелазги). У историјско доба прилично је јасно одређена њихова шира и ужа територија у грчким и латинским споменицима. Отац историје зна за Илирију на Дрини и Сави, а каснији хеленски писци налазе расуте илирске енклаве и по Пелопонезу. Помпоније Мела, најстарији римски географ из првог века, разликује Илире у ужем смислу као племе на југу данашње албанске државе. Изгледа да су доцније, по својој навици, ово име Римљани користили и за остала слична племена низ јадранску обалу. Ствар је даље у основи врло проста: како Илири нису имали своју писменост (или није сачувана), од њиховог језика остало је мало, јако мало и то углавном сачуваних андронима и топонима, већином у штурим записима на камену – наравно на латинском. Са ових истргнутих глоса по гробљима требало је реконструисати читав језик што је наравно немогуће. Ипак германска бечко–берлинска школа успела је да стрпа „илирски језик“ у кентумску језичку групу у коју, авај, неспада данашњи арнаутски, који по тој класификацији долази у сатемску групу где је и српски.
Оно што је најлепше, између потпуног нестанка Илира односног њиховог последњег помена у касној антици, па до појаве некаквог имена Арбана, (које наравно не мора да подразумева албански етнос) у једанаестом веку, прошло је више од седамсто година! Овакву провалију наравно нису могли да премосте ни брозовски инжењери – културноисторијски најамници, а камоли тирански „научници“. Погледајмо шта у већ поменутом Академијином зборнику каже Владислав Поповић, један од представника наше преобјективне науке о шиптарском језику: „Супротно румунском, албански није романски језик, него потпуно посебан говор који садржи позајмице из латинског, словенског (ово му је ваљда замена за српски) и других језика.“ Даље говори: „Нарочито су бројне позајмице из латинског и словенског језика (стварно је тешко рећи српски). Прве, доста уопштеног карактера, односе се на градски живот, породичне везе, пољопривреду, биљке и воће из ниског и мочварног појаса. Друге, прецизније, везане су за видове становања, земљорадњу, сточарство и друге делатности.“
После овога могу да додам да се тај албански говор у ствари састоји од српских и латинских речи. Да не испадне овде неко србовање ево шта каже и Хенрик Барић који је више од пола века представљао стандард за албанољупца: „Позајмљенице једног језика су објективни критериј за интензивност и начин туђих културних утицаја којему је један народ био изложен… Словенске (још ћу помислити да се Албанија налази поред Словеније а не Србије) позајмљенице у арбанашком језику односе се у главном на пољске радове – прашити, наводњавати, вадити и пољопривредне алате: брана, коса, јарам, косир.“
Даље Барић наводи кућу, окућје, кухињски прибор, терминологију домаће индустрије, обућу, домаће животиње (!), метали, теренски термини: ледина, рудина итд. и још сијасет термина од којих су сви наравно српски. Али оно што дефинитивно показује да се не ради ни о каквим позајмљеницама већ о адоптираном и адаптираном већем делу српског језика су такозване позајмљенице емоционалног карактера које би по свим критеријумима требало да буду аутохтоне – арбанашке, да не кажем оригиналне. Ево их: ценити, чудити, грдити, љубити, мрзети, стравити итд.! Ове речи заправо сведоче о приличној првобитној душевној празнини код предака данашњих Шиптара која је делимично ето испуњена прихватањем српских речи.
Питање где се дедоше Илири, ипак дакле остаје. Можда бисмо данас имали тај одговор да је рецимо Гај Јулије (в. Цезар) описао Илирик као што је то до детаља учинио са покрајинама Галијама у својим Коментарима. Ипак, усуд га је два пута одвратио од путовања овамо где је, по сопственом тврђењу, желео да „упозна те народе и њихове земље.“ Касније у грађанском рату, кад је коначно прешао на ову страну мора да је био сувише ангажован биткама против помпејеваца да би се занимао за локалне прилике.
Најзад, за скидање вела са илирског имена од „легитимних“ средстава остала је још етимолошка страна. Неизбежни Скок је лепо „разрешио“ погрешно тумачење етникона Илир, које је тобоже сачувано у арбанашком придеву лир – слободан, као позајмљеницу од латинског либер. То наравно ни мало не одступа од већ установљеног да је арнаутски у ствари хибрид српског и латинског. Ипак, Илир нас тако неминовно доводи до наше иловаче чији минимум ил значи глина – земља. Једна наша кратка реч – гњило, садржи два минимума од којих први гњ показује да се ради о нечему гњецавом, дакле што се гњечи као иловача – глина – земља. Пратећи даље јединствену логику српског, Илир је ништа друго до Земљак! Истим путем долазимо и до Пријамовог пелашког Илиона, града на хумци – Хума (в. Хум) али и Земуна и Илока. Можда на изглед парадоксалан закључак намеће се овде сам: Срби су и преци и потомци Илира!”

Више о г. Радовану Дамјановићу зазнаћете на његовој страници: http://www.srpskosrpski.org/ где можете и наручити обе свеске СрпскоСрпског речника. Препоручујем вам обе књиге од срца. Ове књиге као што можете приметити нисам поставио у електронском формату, прво, зато што их у тој форми немам а друго зато што мислим да г. Дамјановић заслужује сваки динар за свој рад који је од огромног значаја не само за србску етимологију већ и најстарију србску историју.

 

Још понешто из Дамјановићевих књига:

Српско-српски речник, друга свеска

Ч Е С Т И Т И

Знајући моју склоност ка енглеским речима, односно, колико волим да их доводим у везу са нама, један мој пријатељ, Драган Шобајић, указао ми је на израз ЧЕСТИТИ (невиност). Рекао је да то може да буде само српска честитост. Од општег смеха који је захватио цело друштво, изродио се задатак за мене, да „прибавим“ доказе.

И … Наравно, прво сам погледао енглески речник. Тамо поред честити стоји и чест – chest, кутија, сандук, груди. Ово груди очигледно мисли не на спољашњи, видљиви део груди, јер би у том случају рекао брестс – сисе, већ на груди у смислу запремине грудног коша (в. Плима). Ту има и честнат – кестен; мисли се наравно на плод кестена.

Неко би могао да каже да ови енглески изрази вуку из латинског CASTE – чисто, невино… Затим, CASTANEA – кестен и CISTA – сандук, шкриња, ковчег. Добро, кажем, опште гледано енглески доста црпе из латинског и грчког, у ствари огроман број израза. Али узмимо још један појам из chest – cist саречја, то је цистерна. Место где се чува вода за пиће. И сад ћу да урадим нешто непопуларно – сећам се кад сам био на Дарданелима; лађа је пристала у месту које се зове Чанаккале. Дакле, сад ћу да ставим квачицу испод Ц (с), као што то раде Турци да од Ц постане Ч. И цанак прелази у чанак ÇAΝAΚ. И сад читамо поново CISTERNA – ÇISTERNA чистерна, место где је чиста вода! Ово сам само понудио једну пречицу, а сад следе докази за оне којима ово није било довољно.

Узмимо на пример следеће латинске изразе: кастигато (онај који прекорава, кажњава), кастиго (казнити, поправити) и кастор (дабар – животиња). Који је „заједнички именитељ“ овим појмовима? Пробајте, чекам…

Ако нисте нашли, ево: CASTIGATOR „кажњавач“. Једна од нај убедљивијих казни је казна ватром. А ватра прочишћава, чисти. Ватра је чиста. Добро, рећи ће неко, а дабар? CASTOR? Има ли чистије животиње од дабра? Па стално је у води!

Сад мало тешке артиљерије. Вратимо се кастимонији, телесној чистоћи и моралности, и облику касте – чисте… И погледајмо у Миклошићев речник Lexicon palaeoslovenico graeco latinum издат у Бечу 1865. Тамо стоји: … ” ЧЬСТВОВАΝИЈЕ – VENERATIO или поштовање, достојанство. Може ли се рећи да онај који је моралан – чист, има чствованије околине, односно њено поштовање? Наравно да да. Али, Миклошић даје и „чист“ израз ЧЬСΤЬ са истим значењем венератио, поштовање, част. И кроз овај облик јасно добијамо минимум ЧСТ који вокализацијама даје и ЧАСТ и ЧЕСТ и ЧИСТ!

А да сам био потпуно у праву када сам латинску цистерну прогласио српском „чистерном“ коначно ме је убедио израз ЧИСТА, такође из Миклошићевог Лексикона. Тај облик чиста значи uterus mater! Може ли јасније?! Чиста је дала чисту!

За Миклошића је чиста палеословенска реч. За мене је још и старосрпска али и српска, јер се није ни мало променила. Женски род чиста, а мушки род чист! Идемо опет до Енглеза. Код њих је пјур чист, исто је и код латина – пуре. И исто значи чист, чисто. А све то вуче од нашег пурњати, горети на ватри (в. Перун).

Када сам на почетку поменуо и кестен – честнат, морам сад нешто и да кажем о њему. Прво, говоримо очигледно о јестивом кестену. Да би се јео, мора да се пече. Том приликом му испуца кора и он се љушти- чисти. Кестен има ту тврду љуштуру (в. Лустрација), као неку врсту коштаног ткива пужевске кућице. Дакле, кестен је коштане љуске, и ту видимо сличност са појмом коштица (трешње, вишње, шљиве). Иначе, стари руски израз за воће са коштицом је костјаника. И коштица и костјаника су очигледан деминутив од кост, малецка кост!

И да хоћемо, код кестена не можемо побећи од минимума КСТ који налазимо и код кости. Већ на овом ступњу јасна је блискост с костуром ЧСТ (чистоћа, част…). Јасно је да се ови изрази „склапају“ по етнопсихичком коду српског језика.

Сад ћу узети још један речник из деветнаестог века. То је руско-српски речник Лавровског, штампан у Петрограду 1880. И у њему наравно КОСТЬ је исто што и српска кост. Али има лепих заборављених израза који могу кост да доведу у везу са чистоћом, као костеръ – згариште. Да ли нешто боље чисти земљу од ватре? Одмах се ту налази и кострц у значењу тврдо, чврсто. Тако се у кости обједињују појмови чврстоће, (јер у осталом то кости и јесу, носачи тела) и појмови чистоће.

 

Српско-Српски речник
Г О У С Т

Поређаћу четири речи, ево сад: гоуст (дух, утвара), демон, дух, спирит. А ви одговорите која је од те четири речи српска? Наравно, дух је сигурно, рећи ћете. Али и остале три су српске, ево и зашто.

Да пођемо прво праволинијски и да видимо за гоуст. Како је он (или боље рећи то нешто) приказан. Обично као дим, као гас, дакле као нешто видљиво. Дим је гушћи од ваздуха (што је нормално јер садржи свашта, а највише пепела). Сад разматрајмо појам гушћи односно густ. Од чега би то могло да долази, можда од гушити? Дим – мешавина разних врелих гасова и пепела заита гуши. А тако дођосмо и до гуше (врата), места где се човек или животиња дављењем „најбоље“ гуши. Кад морам да употребим тај израз архетипски, дакле, архетипска слика неког духа је „облаковитост“, „измагличастос“, „димовитост“. У сваком случају он је, тај гоуст, видљив јер је густ, гушћи је мало али довољно од ваздуха и захваљујући томе ми га видимо. Користим израз – ми га видимо, јер су га неки и видели а ја немам разлога да им не верујем.

Можда је сад време да се позабавимо и појмом гас. Није лоше сетити се израза – гасити ватру. Како год гасили ватру, водом или ударцима (гушењем), појавиће се гас односно дим. Гас је дакле последица гушења, односно гашења. И дозволите ми једну паралелу: деловање воде на ватру изазива гашење, али је слично деловање воде и на човека. Наизме, може да изазове гушење, и живот се гаси. Дакле гашењем ватре појављује се гас а гашењем живота гоуст. Али сад тек почиње. Бићу слободан да се позовем на нашег легендарног писца (а мог омиљеног) Мавра Орбина. (в. Орбин).

И ево, дум Мавро приказујући словенски живаљ на острву Рујани каже потом и о граду Ретри како тамо Ободрити обожавају Радигаста или Радигоста. Њега су приказивали (кип) као јунака са великим мачем у руци док поред њега стоји човек нижег раста, у оделу странца. Даље Орбин цитирајући старе писце објашњава да је код Словена обичај заштите дошљака. Тако да онај ко занемари древни закон гостопримства, бива обезглављен. Али мач Радагаста упозорава не само на смртну казну ономе ко заборави гостопримство, већ и на право домаћина да мачем прибави све што је госту потребно!

Радогост или Радагаст је у ствари оно што му име каже, радосни гост, гост који радује и коме се радује. Сасвим слободно речено, он је односно, то је радост гостопримства. Име у облику Радагас је забележио Орбин не само као божанско-идолско већ и као лично, људско, краљевско име. Тај Радагас изронио је на прелазу из четвртог у пети век и са двеста хиљада људи пленио Тракију, Панонију, Илирик и Норик и кренуо на Италију с идејом да је целу потчини. Чак је имао жељу да владари његови наследници носе титулу радагаси, као што се по Цезару и Августу цареви називаху августима и цезарима. Треба ли уопште сад још наглашавати да се и код имена идола Радигаста и војсковође Радагаса ради о правом српском и словенском имену старом најмање 1500 година.

У Радогосту се без сумње налази клица ГС која даје гушу (врат) и гозбу (гостьба). Гости се служе из неког суда, чиније. А латински назив такве посуде је густаториум. Гост затим проба јело, то је густус gvstvs и ужива у јелу и гостопримству gvsto – уживати. Једном речју, он се гости.

Да је гост српска реч и да не вуче из латинског HOSPES – гост, странац, домаћин, потврђује баш балтички Радогост, јер вера каква год била, увек претставља нешто најтрадиционалније, нај старије. И нормално је претпоставити да је идол заштитник дошљака – гостију, постојао далеко пре четвртог века. Какве онда лингвисточко-археолошке конструкције могу да поставе и довуку латински језички утицај у Прибалтик? Неко ће рећи да је то културни термин и могуће да се он пробио у доба Августа с Варом или с Германиком потом… Ако како онда објашњавамо изразе гасити и гушити, па ваљда су Словени знали за ватру и дим и пре „културног утицаја Рима“!

Да видимо шта Тит Ливије каже за Тула Хостилија, трећег краља Града. Негде с почетка седмог века пре Христа, после Ромула и Нуме, Римом је завладао Тул Хостилије. А и он је као и његови претходници краљеви, потицао од Тројанаца. Ако је тако, онда је његово име Хостилије много старије од латинскког језика. Добро је позната пракса да се у старим породицама, поготово племићким, врте кроз генерације једна те иста имена. Зато није необично кад Ливије каже:“ Када је Нума умро Град се вратио у интеррегнум а затим народ изабра за краља Тула Хостилија, унука оног Хостилија који се истакао…“. Због свега овога сматрам да није сувише смело претпоставити да је и деда Хостилије био унук неког Хостилија, као што је и Радагас могао биди унук неког Радагаса, зар не!? Није уопште немогуће да и Хостилије и Радагас(т) настају од гост. Гост у смислу гост (странац, намерник), али и у смислу дух претка заштитника, онај демон – димон (в. Демократија) који се може приказати, појавити и у самом породичном огњишту средишту родовског култа. Огњиште је тако било нека врста „плазма екрана“ кроз који се добијала слика претка заштитника који се дабоме јављао најчешће у облику гаса (гост) или дима (димон, демон).

Ако обратимо пажњу на реч спирит – дух, лакоћемо у њој наћи језгро пир (в. Перун). Пирка ветар, ватра се распирује, дакле опет наилазимо на ваздушно кретање и дим. Миклошић уосталом и за пир (гозбу) и за гозбу даје исто латинско објашњење конвивиум, што значи друштво око ватре! Најзад и онај „наш“ дух може да буде и душа. Можда је добро сетити се сличности: душник – душа – душење (гушење) са гуша – гушење. Што је у ствари исто.

Дух је и дах по хладном времену. Кад урадимо хххууу зими, из уста изађе пара коју видимо као гушћи ваздух, да не кажем дим. И ето, у тој једноставној радњи састају се четири наизглед неповезана језгра: дим, пир, дух, гас.

 

Српско-српски речник

Д Е Р М А

Да погледамо шта у латинском може да буде у вези са нашим драњем. Односно, да расте из српског језгра ДР. Па ево, дерадо – остругати, има их пуно, али узећу још један, дерозус – оглодан а заправо дерозус је деран, подеран.

Од мноштва енглеских израза насталих из ДР издвојићу један заиста драстичан, при том не мислим на драстично што такође долази од нашег драња – јер је најдрастичнија казна одувек била драње. Мислим на дрејп, израз вишег степена који подразумева одређену цивилизованост. Дрејп је и тканина и наборана тканина, баш добра замена за кожу односно крзно а крзно се ‘’добија’’ једино драњем. Међутим ево нисам издржао и даћу само још један пример из енглеског: драј – суво, јер оно што је одрано оставља се на сушење и заиста, одвојени од тела, кожа и крзно, постају синоними сувоће.

Ево још примера из грчког, и остављам овај ДР на миру. Прво дерма – кожа, оно што се дере. То је лако али има још. Дерос – одрана кожа. Може ли бити српскије? Може, дратос – огуљен, да не кажем “одрат”! Кажемо и данас – одрао се од рада, баш као старогрчки епски драо – радити. И још само један пример, дрепане – наоштрена сабља са унутрашње кривине која се развила од српа и ловачког ножа за драње. Баш оваквим “дрипцем” витлао је Александар у бици код Иса.

Да ли је могуће да је светски израз драстик – драстично настао од грчког драстос – одран. Ако је могуће, запитајте се зашто је немогуће да то грчко драстос настаје од нашег одран.

Пређимо на енглеско скин. Многи ће сад скочити кад кажем да оно долази од скинути, уклонити кожу са тела. Прва одећа беше од коже и крзна. Баш као старогрчки скене –шатор, који такође беше од скинутог са животиње. Па и прво позориште беше скена – сцена, обичан кожни застор. У латинском пак сачувана је и назална варијанта нашег скинути кроз израз скиндо, с уметнутим Н. Ово скиндо значи, замислите, раздерати. Тако да се вратисмо нашем дрању преко скидања, што му дође исто, јер кожа се и скида драњем.

 
С’поштовањем:

Џамбас