Момир Јовић – Срби пре Срба

Print Friendly

Преузмите ПДФ: Момир Јовић – Срби пре Срба

 

ПРЕДГОВОР

Србин

Српска званична историографија o Србима, већином, током деветнаестог века, заснивала се на потпуним непомирљивим, нелогичним међусобним супротностима. Уз најјачи аргумент – досељавање Словена на Балкан, TOKOM V-VII века. Важећа та, берлинско-бечка историографска школа, полази од чињенице да се Срби, део старијег, прастарог народа Словена, под тим именом: Срби – документују тек од IX века (после Христа). Ово датирање одговара податку да се Људевит Посавски 822. године склонио из Сиска (Sisciae) код Срба у области личког града Срба, на Уни. У истој књизи наведено je да je y “имену града Гордосервона у Витинији, забележеног 68(3- 681. године, сачуван најстарији помен српског племенског имена”.2 Према Порфирогениту, цар Константин VII (913-959), стоји: “Владарски син који je довео Србе у нову постојбину, умро je још пре но што су се доселили Бугари, што значи пре 680. године”.3 И ови подаци, који носе извесну историјску истину, штури су. Византијски цареви: Константин II (641-695), Константин IV (668-685) и Јустинијан Π (685-695; дакле у првом делу владавине цара Јустининана II), вршили су пресељавање већег броја Словена, са Балкана у Малу Азију, у област Витиније. Ти Словени су пресељавани углавном из византијске теме Стримон (југоистични део данашње Македоније), дакле, свакако пре поменуте 680. Године Х Већ код ових навођења, долази до искакања из уобичајеног прихватања наших историчара. Наиме, ти “Словени” у Витинији подижу свој град, у знак сећања на своју постојбину. Али, град носи име: Град Срба: Гордосервон – Сервогордон. Дакле, нема помена ο наводним Македонцима. Овај град je y изразито брзом времену израстао до епископског седишта, што само по себи није случај са осталим центрима. Тако je Србин, епископ Гордосервона, Исидор, поменуте 680. године, био међу учесницима Шестог Васељенског Сабора (680-681) у Константинопољу. Изношење ових чињеница, које не пренебрегавају други српски историчари, ипак намеће обавезу увођења систематизације у могуће податке. To условљава померање претпостављених векова око досељавања Словена на Балкан. На Балкан се досељавају Срби, који крајем седмог века, већ се дефинишу као Срби. Ho, y нашој историографији, за Словене су везани још конкретни епитети: Стари, Древни, прасловенски језик, прасловенска религија… Међутим, Константин Јиречек (један од носилаца берлилнско-бечке историографске школе) – за име: Словен, наводи да то име, за тај народ није било у употреби пре шестог века (после Христа). A до VI века, под тим именом (Словени) “код суседа на западу и на југа свуда je познато”. На истој страници К. Јиречек бележи: “Словени нису никад употребљавали ово име чије порекло и значење није познато”. Према овим недвосмисленим наводима, име Словени, према К. Јиречеку, није старије од шестог века (после Христа). To опет намеће закључак, ако се тај народ досељавао током петог века на Балкан – није могао доћи под именом Словени. Дакле, Словени – нити je το старо име, те нема ни: Старих Словена, Древних и било каквих у том смислу. К. Јиречек, сам увиђајући сву ту нелогичност, доноси потом мишљење Добровског и Шафарика: “да je некада име Срба било заједничко име свију Словена”.3 Али К. Јиречек, разумљиво, ову оправдану научну тврдњу, доводи под сумњу. Зачуђујуће je да К. Јиречек не помиње још раније присуство имена Словени, преко: Sclaviniae, код великог картографа Клаудија Птоломеја (II век после Христа). Према садашњим научним схватањима, име: Словен не помиње се пре времена Клаудија Птоломеја. Ето, уз још та четири века неке прошлости Словена, пре тога их нема. Нити je могуће говорити ο некој њиховој, словенској пра-давности. Но, Клаудије Птоломеј, изразито помиње Србе и њихове Србице, било као имена градова или река. Код римских историографа, као Плинија Старијег (23-79), такође се само наводе Срби. Разумљиво, Словена још нема. Kao ни код римског картографа Помпонија Меле (I век после Христа), који такође документује постојање Срба. Херодот (484-425), не улазећи овде у расправу o различитим именима за Србе, директно наводи: српско језеро код египатског града Пелусија, према Синају – “Сербонијско језеро”. Документују га: Аристотел и Диодор Сикулски. На Синају и данас постоје стари српски топоними: планине – Србија и Банат; и реке – Мирна и Вировита. Амијан Маркелин (IV век после Христа), помиње српске планине у пределу Карпата, данас ердељски “monies Serrorum”. Позната Ксантос стела из Ликије, датирана je 2.800. године пре Христа, писана je на српском језику. Страбон (63. пре Христа – 24. после Христа) наводи кад су Хелени дошли у те пределе југозапада Мале Азије, око XVI-XV века, затекли су име реке: Србица, име града: Срб – које су они заменили са Ксантос (како се и данас зову тај град и река). Ова грчка реч ксантос значи: плав, смеђ. Исто име и за тројанску реку Скамандар (Србица = Ксантос). На овом месту, поводом овог навођења, треба још појаснити. Античка област Ликија, према свом имену, ипак нема никакву лексичку основу у грчком језику. Док српским језиком добија своје пуно значење и оправдање. На Балкану, у Крајини (данас Хрватска), познат je градић Срб на Уни, у области Лике. Раније се Уна, пре тог свог латинског имена (Једна, Јединствена), звала: Србица. Отуд Срб на Србици. Да ли he временом Хрвати променити име граду, јер им смета све српско – могуће je! Ho, остаје – област се зове српска Лика, Личани. У истом смислу, истим именима обележавана je и југозападна малоазијска, анадолска област, једино Грци су тој Лици додали: ија (као такву, бележи je Херодот). У тој Лици, река се звала Србица, град Срб. У Крајини исто (балканској). Који од ова два географска топонима претходи другом – за сада то je немогуће утврдити. Али, да би то у оба случаја била случајност – то je сувише, чак и од злонамерних… Идући још дубље у прошлост, око 14.000 година пре Христа, у ширем комплексу Индоевропљана, сусрели би Србе према санскртском: Сораб. Али, ни у тим далеким временима, нема никаквог помена o имену некаквих Словена. Дакле, према овој уводној напомени – Предговору, остаје сасвим јасно, зашто je назив књиге наизглед чудан: Срби пре Срба. Јер, све што he се документовано износити o стварној прошлости Срба – све je το далеко испред наводне, официјелне историографске теорије берлинско-бечке школе, пре тог зацртаног: петог – седмог века. У тим вековима, та школа je разврстала некакве сеобе Старих Словена на Балкан, па се тек потом – појављују Срби.

Преузмите ПДФ: Момир Јовић – Срби пре Срба