Слободан Јарчевић

Print Friendly
Слободан Јарчевић

Слободан Јарчевић

Књиге Слободана Јарчевића у ПДФ Формату:

  1. Слободан Јарчевић – Злоупотреба србског језика
  2. Слободан Јарчевић – Историјске скривалице

Иначе књиге Слободана Јарчевића можете наручити и на порталу књижаре: “Корисна Књига“.

Изводи из књиге: “Историјске скривалице”:

ПРЕДЗИЂЕ “КУЛТУРНОГ” ЗАПАДА

Слободан Јарчевић - Историјске скривалице (Омот књиге)

Слободан Јарчевић – Историјске скривалице (Омот књиге)

Срби су, према хрватској државној пропаганди, народ који не припада цивилизацији Западне Европе, него византијској чијим народима се приписује склоност ка шизми, примитивизму, некултури, злочинима и варварству сваке врсте. Та пропаганда тврди да овакве појаве нису познате Западној Европи, а за то треба захвалити “предзиђу западне цивилизације, што га је чинила, и чини, Хрватска”.

Ако би се од хрватских политичара и научника тражило да наведу примере српског или византијског (грчког) државног и црквеног варваризма (који стално спомињу), вероватно бисмо остали празних шака. Али, примере моралне изопачености, пуне најстравичнијих злочина, припадника западноевропске цивилизације, једноставно је пронаћи у сваком периоду историје. Грозоте неће недостајати чак ако занемаримо и ђаволска клања, спаљивања, бацања у јаме и гушења гасом милиона људи у Другом светском рату у Немачкој Хрватскоји и другим “еуропским ” државама.

Окрутности

И претходни векови су пуни примера сотонског, ритуалног, мучења и уморства стотина хиљада невиних. То је чињено под изговором да су мушкарци чаробњаци, а жене вештице. “Признања” окривљених су изнуђивана под таквим мукама какве се нису примењивале ни на подручјима “барбарског бизантизма” на Балкану у време турске власти. Институције православне државе и религије и институције исламске државе и религије нису се ни приближиле досезима монструозности институција католичких држава и Католичке цркве и њене Инквизиције. Ова поређења је изврсно обавио хрватски учењак Владимир Бајер, у књизи: Уговор с ђаволом, Загреб, 1982, “Информатор”, пишући о ученицима Инквизиције у Хрватскоји другим државама Европе, па ћемо га цитирати:

“Већсмо у 15. стољећу сусрели у Загребу процесе који запањују својом језивом окрутношћу, али успоредно с њима, сусрећемо у том, као и у следећем 16. стољећу још и такве процесе у којима је окривљеницима дозвољено да се ‘очисте’ од оптужбе. Од почетка 17. стољећа, међутим, тортура постаје једино истражно средство у овим процесима и више нема оних старинских и благих процеса ‘чишћења’ од оптужбе. Уклањање старог начина доказивања из ових процеса био је, свакако, битни корак напријед у правцу приближавања тих процеса у Хрватскојевропском типу процеса против чаробњака оног времена”.

Ово прилажење Хрватске Европи, може се прочитати на 237. страни ове књиге, а на следећим се види да Хрватска није заостајала иза Европе у потпаљивању ломача. У злочине се у Хрватскојиде под интернационалном заставом, слично данашњем сврставању Хрватске под заставу “новог светског поретка” и аутор то овако објашњава: “Један од таквих елемената интернационалног сложеног појма чаробњаштва, што су га прогонитељи, на споменути начин, сами унијели у ове процесе, јест и сполно опћење вјештица са ђаволима. Од 1698. године даље, свака вјештица у Хрватској била је тако дуго мучена док није детаљно признала да је извршила то злодјело “. Ево како је, према хрватском учењаку Владимиру Бајеру, изгледало једно суђење вештици у Загребу: “Суд је највише импресиониран исказом Еве Облачић која је, међу осталим, исказала да је једне вечери дољетела к њојМагда Херуцина у облику мухе и страшно је узнемиравала. Тужилац је, на основу таквих исказа, подигао оптужницу. Херуцина је имала бранитеља, који је настојао оборити веродостојност исказа свједока. Но, суд се није обазирао, него је Херуцину осудио на тортуру. Мучили су је на најстрашнији начин и она је, након дугог порицања, коначно признала све што су испитивачи хтјели, међу осталим и сполни однос с ђаволом. Све је било као у сваком типичном хрватском процесу против вјештица. Суд ју је, дакако, осудио на смрт, ставивши у пресуду и такве појединости којих нема у спису процеса”.

Сад, да видимо шта овајхрватски учењак пише о прогону чаробњака и вештица од стране српских и турских власти, па се може закључити на којојстрани је било више варварства, шизме и некултуре. Владимир Бајер пише о српским чаробњацима и вештицама на странама: 321,322. и 323. Утврђује да су 74 у ранијим вековима вештице оптуживане и провераване како то наводи Вук СтефановићКараџићза 19. век: ” Кад у каквом селу помре много дјеце, и кад сви повичу на коју жену да је вјештица и да их је она појела: онда је вежу и баце у воду да виде може ли потонути (јер, кажу да вјештица не може потонути). Ако жена потоне, а они је извуку напоље и пусте – ако ли не може потонути, а они је убију, јер је вјештица. Овако су истраживали вјештице и за Карађорђијева времена”.

Свакако, судило се само у случају помора дјеце, а жена би, везана, сигурно и увек, тонула и не би могла бити осуђена на смрт. У споменутој књизи се наводи и суђење код Турака (муслимана) у Херцеговини, па ни у том случају нема оне монструозности, описане о тортури над “вештицама” у Хрватској и државама Западне Европе: ” Хусага Ченгићје приповједао да се сјећа помора дјеце у Гацку. Тада је Смаил-ага Ченгићсазнао да су томе криве вјештице. Будући да су вјештице само старе жене, све су их довели у кулу.

Сваку су жену одвели до потока Драмешине, свезали је и бацили уводу. Двије кршћанке и једна Циганка остале су на површини воде. Оне су, усијаним потковом, жигосане међу плећа и пошаст међу дјецом је одмах престала. Прећуткивања овом хрватском аутору немамо шта да замеримо што се тиче његовог описа третмана према “вештицама” код католика, православаца и муслимана, али му се може замерити што је прећуткивао историјске чињенице, којих је био свестан. Тако, он наводи на 223. страни: ” У Далмацији и Приморју, у првом раздобљу, нема података о спаљивању чаробњака “.

Он не објашњава зашто нема таквих појава у Далмацији и Приморју, а то је морао знати. Одговор је једноставан. Тамо је живело већинско српско становништво, које је исповедало православну веру. Православци нису примењивали варварске методе против људи, како је то радила Инквизиција Католичке цркве, а то пише и Владимир Бајер. Да су православни Срби живели у Далмацији, знамо на основу докумената из 1371. године, кад их је босански краљТвртко Први тамо населио, оснивајући, том приликом, српски град Книн. Значи, Срби се нису нашли у Далмацији бежањем испред Турака из Србије и Црне Горе, како то тврди хрватска историографија.

Владимир Бајер се огрешио још једном, у овој књизи, о историјске чињенице:”Аустријска царица МаријаТерезија је,личним писмом, од 9.липња 1758, наредила бану Краљевине Хрватске, Далмације и Славоније, грофу Фрањи Надасдију, да осуђену Магду Херуцину хитно допреми у Беч”.

У то време, Далмација је била под влашћу Млетачке Републике, а Хрватска је била једна аустријска краљевина, а Славонија друга. Славонија, Банија, Кордун и Лика чинили су делове Војне границе, где су Срби имали своју војну организацију и цивилну самоуправу. Срби су у Војнојграници имали своју посебну Православну цркву, која није потпадала под јурисдикцију католичке бискупије у Загребу. Међутим, ништа то не смета Владимиру Бајеру да у 18. век смешта “Краљевину Хрватску, Славонију и Далмацију”. Можда то чини зато да би се добила слика о “предзиђу културног Запада”.

“Јавност”,2.11.1996.

СТОЛЕЋЕ СРПСКИХ СТРАДАЊА

Извод из књиге: “Злоупотреба србског језика”:

Слободан Јарчевић:

ДА ЛИ ЧОВЕК ЗРАЧИ ИЛИ ВАЗДУШИ?

Писац ових редова се извињава читаоцима ако их је збунио наслов. Подсећа на неку поругу или шалу, али није то у питању. Реч је о погрешном коришћењу појмова из српског језика у Хрватској, па ћемо га посматрати с филолошке тачке гледишта. Читаоци ће писцу опростити што није филолог, али у ситуацији кад се филолози важним појавама у српском језику не баве, остаје нам да их (оваквим покушајима) на то подстакнемо.

Ако у томе не успемо – ако учени остану незаинтересовани за погрешно коришћење појмова из српског језика у Хрватској, онда ћемо, иако помало нестручни, то наставити у овом часопису (на овом радију). Погрешно коришћење појмова из српског језика у Хрватској је више него умножено, али то мало ко примећује. Такве појаве измичу пажњи, јер их нико не очекује. Уочљиве се тек кад човек схвати да Хрвати користе страни – српски језик. У том случају, Хрвати нису никакав изузетак – ниједан народ не научи страни језик онако како говори својим.

На искорак у науку, треба да се зна, навео нас је протест неких хрватских интелектуалаца. Они су, ових дана – септембар 2005 – замерили што је у неком од старих филмова (титлованих ”српскохрватским”) остала српска реч ”ваздух” – није преведена на ”хрватску” реч ”зрак”. Овде је откриће. Значи, у службеном језику у Хрватској (он је српски, али ћемо прећутати да га Хрвати зову ”хрватским”) реч ”зрак” је појам за ваздушни омотач око Земље. Хрвати тако користе ову реч, а у службеном језику у Србији, Црној Гори и Републици Српској, па и на катедрама славистике у свету, за омотач око земље, користи се реч ”ваздух”. Ово је праисконска реч српског језика – ”ваздух”. Њу је добро разумео и српски народ и знао је да од тог омотача зависи сав (вас) живот на Земљи, па је та реч (кованица) састављена од два појма ”вас” и ”дух”. Није потребно објашњавати да је ”с” прешло у ”з” – на основу граматичког правила о слагању звучних и безвучних гласова.

Хрвати за Земљин омотач користе сасвим другу реч – она није синоним ”ваздуху”, јер се, појмовно, не односи ни на какав омотач око Планете. У овај закључак ће нас уверити одредница о ”зраку” у Речнику српскохрватског књижевног и народног језика, Књига VII, Институт за српскохрватски језик, стр. 155, Београд, 1971. године.

Ево чињенице да филолози нису нашли у појму ”зрак” ни трунке од Земљиног омотача:

”Зрак – млаз светлости минималне дебљине (понекад замишљен као недељив); слични млаз других врста електромагнетског таласања (топлотнога, ултравиолентнога, рендгенскога) или атомских честица у прогресивноме кретању”. У овом појмовном одређењу речи ”зрак”, можемо се уверити, нема назнаке да је у питању и омотач око Земље. Али, филолози су у Југославији чинили све да покажу да најкоришћенији службени језик у држави припада и српском и хрватском народу! Зато су чинили све да оправдају оно што хрватски филолози нису (као странци) правилно схватили у српском језику, или оно што су намерно искривљивали – с циљем да створе и ”хрватску варијанту српскохрватског језика”, која ће се разликовати од ”српске варијанте српскохрватског језика”. Тако су и реч ”ваздух” заменили речју ”зрак”, иако, како видесмо, ове две речи представљају потпуно различите појмове – прва омотач око Земље, друга снопове сунчеве светлости (пламен ватре, енергетске, магнетне или рендгенове таласе, итд). Но, то није сметало нашим филолозима да их прогласе појмовно истоветним, па су на стр. 156, написали да је ”зрак” једнако ”ваздух”. За то нису имали упориште ни у чему другом, него у књижевним делима, чији су аутори прихватили ову подвалу појмова – ”зрак” за ”ваздух”. Зато то поткрепљују само цитатима из дела, као:

”Коњи морадоше сваки час стати, да захвате зрака” (Ђал. 13, 69), ”Били су голи, готово пјани од зрака, од мора и од сунца” (Назор 18, 120), итд. У Речнику српскохрватског књижевног језика и народног језика, књига II, стр. 354, објашњена je појмовно и реч ”ваздух”, па се може видети да нема никакве додирне тачке с горенаведеним појмом ”зрака”. Погледајмо појмовно значење ”ваздуха”: ”Ваздух – смеша гасова, нормално са 78% азота и 21% кисеоника, без боје и мириса, коју удишемо и која сачињава земљину атмосферу”.

Наравно, и овде југословенски филолози убацују да је синоним ”ваздуху” реч ”зрак”, али нигде, у подужем тексту, не износе ниједну карактеристику ”зрака”. Да су то учинили, онда би се видело да ”смеша гасова” нема везе са ”зрацима: сунца, звезда и ватре”, а нема ни са ”зрачењем очију и лица”. Нема ”смеша гасова” никакве везе ни са изразом:

”зрачи од среће” – израз чест у српском језику. Јер, ако би се ова позната изрека изговарала помоћу ”смеше гасова” (”ваздуха”), била би више него неразумљива – ”ваздуши од среће”.

Хрватски филолози би је тако превели са ”хрватског” на српски, јер они под ”зраком” подразумевају ”смешу гасова” (”ваздух”, или ”атмосферу”).

Кад размислимо о значењу речи ”зрак”, видимо колико је бесмислена хрватска кованица од ње – ”зракоплов”. Мисли се на савремене машине које лете ваздухом (ваздухоплови), али би ”зракоплов” морао бити нека друга (можда савршенија) летилица, јер јој име говори да лети зраком (или на зрацима) – сунчевим зраком, или на снази неких других зрачења – електромагнетних, рендгенских, ласерских, итд. Ако би му за летење служли сунчеви зраци, онда не би могао да лети ноћу – значи, не би био технолошки савршенији од ваздухоплова.

Да закључимо, вероватно се, својевремено, појавила замашна збрка појмова у делима књижевника нобеловца Иве Андрића (кад су их Хрвати превели са српског на ”хрватски”), па је Андрић жестоко протестовао и приморао издавача у Загребу да тако преведена дела уништи.

Уживајте,
Милош Радосављевић - Џамбас