Србије жалосно поновно поробљење 1813. год. – Зашто и како?

Print Friendly
Преузмите ПДФ: Србије жалосно поновно поробљење 1813. год. – Зашто и како? (17 МБ)

 

srbije_ponovno_zalosno_porobljenje_1813_god_-_zasto_i_kako

 

Ову књигу постављам на предлог Милорада Маринковића на чему му се од срца захваљујем.

Одломак из књиге:

МАТИ СРБИЈА: Ах, жалосна ја, после десетогодишњег праведног и успешног рада, наједанпут упропашћена Србија! За незаборавну свету слободу, за слободу у којој ће као часни људи моћи да живе толики синови моји; једнородни Срби из околних земаља Босне, Херцеговине, Црне Горе и сестре моје Бугарске, у помоћ долажеху; устајући против тиранина, приносише себе драговољнона крвави жртвеник грознога Марса: десетогодишња грмљавина победоноснога оружја храбро се пробијала до накрај запада, југа, истока, севера, све човекољупци обзираху се великодушним радовањем на моје избављење; највећега на свету царства цар, при том једноплемен и једноверан са мном, у милостиво покровитељство своје беше узео наду моју; и кад учини да боре лица мојега, потамнелог од толиких стотина година, почеше сјајне зраке некадашњег лика мојега одавати – и кад нада моја беше у самом окончању дела… ах, љута судбина или подвале злих анђела – напротив – шта закључише?! Може ли ко од вас, о синови моји, пре него што ме тиранин сасвим удави и пре него што смртно заспи памет ваша, а који сте још живи у недрима мојим, или који се, прежалосној мајци, потуцате од немила до недрага, може ли ме ко истинито известити како рођени син мој, а брат ваш Георгије, напусти без икаквог боја храбре наше градове и пограничне шанчеве, остави матер своју Србију, без крајње нужде, упропашћену, пребеже неславну у Немачку – и како се овакав гроб изненада мени отвори? Нека све знам ја, нека зна свет! Казујте!

СИН СРБИН: С растрзаним срцем и у језеро суза утопљеним очима, ја ћу, мајко, волећи те колико и сваки други син твој; од почетка устанка твојега све време у боју бејах, служећи те синовски верно и радо; ја ћу ти истинито, све што је у знању мојем, казати: за памћење нама, као занимљивост другима, о поновном поробљавању твојем, поробљавању народа једнога – јер, присетимо се, после четири стотине година и Срби су један европски, а не мален народ. Ја сам спреман да одговарам на питања твоја, мајко! Питај!

МАТИ: Кажи ми, сине мој! Који зао час принуди Георгија мојега на бекство? Можда га не послуша војска, или пак недостатак праха и олова, хране, осујети храброст вашу, или вас превелики број непријатељске војске угуши: без неког великог разлога он своју матер Србију не би оставио, до последњег бојног града и шанца и до последње капи крви!

СИН: Мајко моја! Ми нисмо ни пошли у одлучјући бој, нити је наша војска изгинула. Праха и олова имали смо у свим градовима и шанчевима; много година могосмо се бранити и од непријатеља штитити их. Хлебом особито, ти си нас из утробе своје обилно хранила; ни у томе никакве нужде нисмо имали. Дух храбрости синови твоји нису изгубили, и све је једнодушно ка јуначком боју кипело, ка одбрани своје миле матере и слободе. Цело лето 1813. године и део јесени на свим пунктовима успешно отпор давасмо, а како син твој Георгије пребеже у Немачку земљу – свако се учуди; и тако ми остадосмо тело без главе, уђе страх у народ, остависмо топове, градове, шанчеве пуне хране, праха и олова, разбежасмо се куд који, од немила до недрага.

МАТИ: Сине мој! Ово је за мене много недоумица, па и ужасно; ја не знам како о Георгију да мислим; кажи ми што поиздаље о понашању његову, ја га још не смем осудити, а не могу ни оправдања имати. Зар је устанка мога виновник такође виновник и пада мојега? Ко је крив за пропаст моју? Све да ми поменеш, сине; говори!

СИН: Познато је, како је у тешкој невољи 1803. године, против нечовечних тлачитеља Турака, непослушника цару своме, којима ни сам цар не могаше ништа учинити, син твој, храбри Георгије, са мало наше браће војевати започео, а све више нас придружило се било у прогону варвара. Познато је, како их ми, под руководством његовим, успешно разбијасмо, и из груди твојих, мајко, поистребисмо. Но, још од онога доба кад преостале Турке у градове позатварасмо, везир и дахије из Београда поручиваше нам да се умиримо с њима, да ће они Турке злочинце казнити (где ми њиховој речи не могосмо поверовати, будући да смо толико пута били преварени, а наши кнезови и многа браћа од њих посечена), од тога доба, дакле, као што витез наш Георгије у отвореном великом рату с Турцима и у највећим опасностима током десет година никада своје првобитно понашање није изменио, тако се, с његовим јунаштвом и успехом, заједно и упоредо, залегла и расла, у мраку, отровна једна аждаја која је, укратко речено, све десетогодишње наше муке и труде успела поништити, и твоју, мајко, крваво изборену слободу прождерати.

МАТИ: Откриј ми, сине, за проклету аждају! Почни од онога срећног и, како разумем, у исти мах несрећног доба, кад први пут Турци хтедоше да се мире с вама и одреде срећу матере ваше Србије. На какве услове мира вас Турци позиваху и кога вам везир и дахије из Београда послаше на договоре?

СИН: Нама је понајвише слат наш митрополит Леонтије.

МАТИ: Зар је ваш архипастир за све оно време међу турцима, непослушницима цара својега, живео?

СИН: Јесте, мајко, све док није видео да Турци морају бити поражени од нас.

МАТИ: Што је митрополит, као ваш архипастир, предлагао вама од турске стране?

СИН: Да се турцима покоримо и предамо.

МАТИ: Би ли добро било да сте га послушали?

СИН: Ко би себе хајдуцима, одметницима свога цара могао поверити?

МАТИ: Зашто вас је митрополит тако саветовао?

СИН: За своју сопствену корист. Њему су везир и дахије били обећали: што год зажели и затражи – даће му ако њихов налог испуни. И то ти је мајко, она љута аждаја о којој ћеш, све по реду, чути.

МАТИ: Будући да је он ваш хришћански архипастир, морао вас је боље саветовати, с вама зло и добро делити и вама веран бити.

СИН: Он јесте био наш архипастир, наше вероисповести, но, он није твој син Србин, нити си га ти родила. Турци међу нас шаљу владике Грке, такве, који нас, хришћане, за своју личну корист продају Турцима и Мухамеду, особито цариградски Грци.

МАТИ: Како се митрополит од Турака одвојио и к вама прешао?

СИН: Од велике нужде и страха. Када ми добро Турке на све стране потукосмо и у градове позатварасмо, он, видећи да ће Турци бити уништени, избеже к нама, с објашњењем да у својој пастви, с нама, жели добро и зло делити.

МАТИ: Како се он владао међу вама?

СИН: Веома опасно за нас. Тајно и поуздано, сазнали смо да је желео да не успемо у нашем подухвату. Он је, боравећи међу нама, преко Немачке Турцима у градове писао, а после из Цариграда од дивана турскога писма примао, настојећи да у народу посеје убеђење да се не бијемо против Турака.

МАТИ: Зашто сте га трпели међу собом?

СИН: Ти знаш, мајко! Владика, духовно лице, веома се поштује код нас; и да смо га на суд извели или прогнали, народ би се узвунио и наду своју изгубио, плашећи се да Бог више неће нашем оружју помагати.

МАТИ: Је ли он одавно из Цриграда за вашег архијереја послан к вама?

СИН: Он је био код последњег митрополита, кога је везир у Београду задавио – био је много година његов протосинђел; покојни митрополит волео је овог Леонтија као своју душу и поверавао му све, као свом рођеном сину; он га је, уосталом, и произвео у протосинђела.

МАТИ: Зашто је везир удавио онога митрополита, добротвора овога другога?

СИН: Сви људи говоре, а казивали су верни Турци и миљеници везирови, да га је поменути митрополит Леонтије набедио код везира како је веома богат и хришћанима наклоњен. Везир, пак, према Леонтијевим измишљотинама, затвори у тамницу покојног митрополита, а њега посла у Цариград, к својој Порти, с препоруком да заповеде патријарху да га произведе у чин архијереја и потом у Београд врате. Патријарх се не сагласи с тим да другог произведе у виши чин све док је жив тадашњи митрополит; Леонтије се из Цариграда врати у Београд к везиру и каза му патријархов одговор; везир одмах заповеди да се митрополит задави, а Леонтија опет посла у Цариград с извештајем цареву дивану о смрти митрополитовој. Тако патријарх рукоположи Леонтија за митрополита и у Београд га посла; он, пак, са задовољством заседе у отету крваву резиденцију свога добротвора. Ево почетка Леонтијевог у хришћанском архипастирству!

МАТИ: О сине мој! Какав чудан тровач је живео међу вама!

Преузмите ПДФ: Србије жалосно поновно поробљење 1813. год. – Зашто и како? (17 МБ)