Нек му је вечна Слава: Преминуо Др. Ђорђе Јанковић србски археолог

Print Friendly

Др. Ђорђе Јанковић

Др. Ђорђе Јанковић

Др. Ђорђе Јанковић

Датум рођења 1947.
Место рођења Београд, Србија, ФНРЈ
Датум смрти 12. новембар 2016
Поље рада: Археологија
Ђорђе Јанковић (Београд, 1947 – Београд, 12. новембар 2016) је био српски археолог, доктор наука и професор универзитета.

Ђорђе Јанковић био је шеф Катедре за средњовековну археологију на Филозофском факултету у Београду од 1997. до 2009. године, када му је одбијен реизбор на ово место. Српско археолошко друштво тада је „изразило крајњу забринутост“ због тога тврдећи да је реч о случају са политичком позадином, у којем је нарушено право на слободу мишљења и слободу научног рада. Да је овако нешто могуће, указује и чињеница да тада на поменуто место није изабран нико други, него је остало упражњено. Др Јанковић постао је споран када је објавио књигу о српским громилама (обредним хумкама) у околини Книна и Грахова, које датирају из 4. и 5. века, док званична историја сматра да су се Срби на Балкан доселили тек у 6. и 7. веку.
Извод из интерјуа Др Јанковића за часопис ’’ ПЕЧАТ‘‘ 20/03/2015 :

‘‘Посебност и углед Срба међу Словенима забележио је у 10. веку арапски научник Масуди, који преноси старији податак из седмог века да Срби и Руси спаљују своје владаре са коњем, као што раде Индуси. То је најстарији забележен податак који повезује Србе и Русе, а он нас води до билине о багатиру Дунају и његовој жени Настасји, из чије крви тече река Черна, а она дан-данас утиче у Дунав код Оршаве. Назив Черне, забележен у римско доба, за Јозефа Шафарика и Олега Трубачова био је доказ словенског порекла са Дунава, али то је друга прича. Археолошки гледано, Срби у средњем веку имају особине које их јасно разликују од суседних Словена. То су надземне куће, употреба огњишта, употреба особених сачева – вршника и црепуља, наглашено сточарење, прављење громила мртвима (обредних хумки, тумула). Неке од тих особина налазимо и на простору од Лабе до Новгорода. Духовно се Срби одликују запретеним предањем, сећањем на нека исконска времена, сачуваним у „слави“ посвећеној прецима и свецу, у бадњаку и Божићу са обредима који се код Руса распознају у Масленици (Сиропусна недеља).‘‘

Руководио је бројним археолошким истраживањима на простору бивше Југославије.
Аутор је чланака, расправа и монографија о касноантичкој и средњовековној археологији Западног Балкана, као и археологији Словена и Срба која су од интереса за разјашњавање етногенетских процеса.

На основу сопствених истраживања од касних 1980-их заступа теорију о подунавском пореклу Словена и њиховој аутохтоности на Балкану и пре Велике сеобе, чему нова мултидисциплинарна истраживања дају за право.

Дипломирао је археологију на Филозофском факултету у Београду.
Каријеру је започео 1971. године у Музеју Крајине у Неготину, а од 1977. до 1978. запослен је у Археолошком институту у Београду, а потом на Филозофском факултету, као асистент за средњовековну археологију.
Магистрирао је 1977. са темом Обала Дунава између Сипа и ушћа Тимока у VI-XII веку, а са темом Становништво Балкана у VI и почетком VII столећа докторира 1987. године.

У звање доцента изабран је 1988. године, а за шефа Катедре за средњовековну археологију 1997. године. Ову дужност је обављао до 2008. године.

Радио је као професор на Академији за уметност и консервацију СПЦ а својевремено и као продекан за наставу ове установе.
Др Јанковић је био председник Српског археолошког друштва од 2003. до 2007. године, а такође и уредник научног часописа Гласник Српског археолошког друштва.

Умро је од тешке болести у болници у Београду.

Изабрана библиографија:

Монографије:

Подунавски део области Аквиса у VI и почетком VII века, Археолошки институт, Грађа5, Београд 1981, 1-194, – La partie danubienne de la region d’Aquis au VIe et au debut du VII siecle, 195-232.

Гамзиград касноантички царски дворац, коауторски: Драгослав Срејовић, Анка Лаловић и Ђ. Јанковић, САНУ, Београд, 1983.
Словени у југословенском Подунављу, коауторски Милица Јанковић и Ђ. Јанковић,

Музеј града Београда, Београд 1990, 1-141, – Les Slaves du bassin danubien Yougoslave, 143-149.

Српске громиле, Свесловенски савез и НИП „Књижевна реч“, Београд, 1998. – Serbian Gromilas
Српско поморје од 7. до 10. столећа (књига), Српско археолошко друштво и Завичајни музеј Херцег-Нови, 2007. – „Serbian Maritime from 7th to 10th сеnturу“ и као штампано и као комплетно електронско издање

Манастир Тврдош, изд. Манастир Тврдош, 2010.

Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије: кратак преглед од почетка до турске окупације,[8] заједничко издање: “Хришћанска мисао” и “Хиландарски фонд”, Београд, Универзитетски образовани православни богослови, Фоча, Задужбина “Николај Велимировић и Јустин Поповић”, Ваљево, 2015.