Нек му је вечна Слава: Преминуо Др. Ђорђе Јанковић србски археолог

Print Friendly, PDF & Email

Др. Ђорђе Јанковић

Др. Ђорђе Јанковић

Др. Ђорђе Јанковић

Датум рођења 1947.
Место рођења Београд, Србија, ФНРЈ
Датум смрти 12. новембар 2016
Поље рада: Археологија
Ђорђе Јанковић (Београд, 1947 – Београд, 12. новембар 2016) је био српски археолог, доктор наука и професор универзитета.

Ђорђе Јанковић био је шеф Катедре за средњовековну археологију на Филозофском факултету у Београду од 1997. до 2009. године, када му је одбијен реизбор на ово место. Српско археолошко друштво тада је „изразило крајњу забринутост“ због тога тврдећи да је реч о случају са политичком позадином, у којем је нарушено право на слободу мишљења и слободу научног рада. Да је овако нешто могуће, указује и чињеница да тада на поменуто место није изабран нико други, него је остало упражњено. Др Јанковић постао је споран када је објавио књигу о српским громилама (обредним хумкама) у околини Книна и Грахова, које датирају из 4. и 5. века, док званична историја сматра да су се Срби на Балкан доселили тек у 6. и 7. веку.
Извод из интерјуа Др Јанковића за часопис ’’ ПЕЧАТ‘‘ 20/03/2015 :

‘‘Посебност и углед Срба међу Словенима забележио је у 10. веку арапски научник Масуди, који преноси старији податак из седмог века да Срби и Руси спаљују своје владаре са коњем, као што раде Индуси. То је најстарији забележен податак који повезује Србе и Русе, а он нас води до билине о багатиру Дунају и његовој жени Настасји, из чије крви тече река Черна, а она дан-данас утиче у Дунав код Оршаве. Назив Черне, забележен у римско доба, за Јозефа Шафарика и Олега Трубачова био је доказ словенског порекла са Дунава, али то је друга прича. Археолошки гледано, Срби у средњем веку имају особине које их јасно разликују од суседних Словена. То су надземне куће, употреба огњишта, употреба особених сачева – вршника и црепуља, наглашено сточарење, прављење громила мртвима (обредних хумки, тумула). Неке од тих особина налазимо и на простору од Лабе до Новгорода. Духовно се Срби одликују запретеним предањем, сећањем на нека исконска времена, сачуваним у „слави“ посвећеној прецима и свецу, у бадњаку и Божићу са обредима који се код Руса распознају у Масленици (Сиропусна недеља).‘‘

Руководио је бројним археолошким истраживањима на простору бивше Југославије.
Аутор је чланака, расправа и монографија о касноантичкој и средњовековној археологији Западног Балкана, као и археологији Словена и Срба која су од интереса за разјашњавање етногенетских процеса.

На основу сопствених истраживања од касних 1980-их заступа теорију о подунавском пореклу Словена и њиховој аутохтоности на Балкану и пре Велике сеобе, чему нова мултидисциплинарна истраживања дају за право.

Дипломирао је археологију на Филозофском факултету у Београду.
Каријеру је започео 1971. године у Музеју Крајине у Неготину, а од 1977. до 1978. запослен је у Археолошком институту у Београду, а потом на Филозофском факултету, као асистент за средњовековну археологију.
Магистрирао је 1977. са темом Обала Дунава између Сипа и ушћа Тимока у VI-XII веку, а са темом Становништво Балкана у VI и почетком VII столећа докторира 1987. године.

У звање доцента изабран је 1988. године, а за шефа Катедре за средњовековну археологију 1997. године. Ову дужност је обављао до 2008. године.

Радио је као професор на Академији за уметност и консервацију СПЦ а својевремено и као продекан за наставу ове установе.
Др Јанковић је био председник Српског археолошког друштва од 2003. до 2007. године, а такође и уредник научног часописа Гласник Српског археолошког друштва.

Умро је од тешке болести у болници у Београду.

Изабрана библиографија:

Монографије:

Подунавски део области Аквиса у VI и почетком VII века, Археолошки институт, Грађа5, Београд 1981, 1-194, – La partie danubienne de la region d’Aquis au VIe et au debut du VII siecle, 195-232.

Гамзиград касноантички царски дворац, коауторски: Драгослав Срејовић, Анка Лаловић и Ђ. Јанковић, САНУ, Београд, 1983.
Словени у југословенском Подунављу, коауторски Милица Јанковић и Ђ. Јанковић,

Музеј града Београда, Београд 1990, 1-141, – Les Slaves du bassin danubien Yougoslave, 143-149.

Српске громиле, Свесловенски савез и НИП „Књижевна реч“, Београд, 1998. – Serbian Gromilas
Српско поморје од 7. до 10. столећа (књига), Српско археолошко друштво и Завичајни музеј Херцег-Нови, 2007. – „Serbian Maritime from 7th to 10th сеnturу“ и као штампано и као комплетно електронско издање

Манастир Тврдош, изд. Манастир Тврдош, 2010.

Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије: кратак преглед од почетка до турске окупације,[8] заједничко издање: “Хришћанска мисао” и “Хиландарски фонд”, Београд, Универзитетски образовани православни богослови, Фоча, Задужбина “Николај Велимировић и Јустин Поповић”, Ваљево, 2015.