Слободан Рељић: Какве бих уводнике писао кад бих био уредник владиних новина

Print Friendly

Пише: Слободан Рељић

„Мислим да је Србија све поштованија. Поносан сам на ту чињеницу. А када добијете овакав третман у САД онда мислим да Србија може рачунати на далеко бољу будућност.“
Александар Вучић

Дошло је српских пет минута. Свет пада ничице пред нама. Брисел се клања, Вашингтон „даје третман“, Москва ћути, Кинези се праве да не виде, а наши суседи, наш регион, поздравља иако се једу као Месец, од љубоморе. Некако од XI века, како бележи историја, шепамо. Ту смо, деламо, гурамо се, нешто добијемо нешто изгубимо; мувају се ту Немањићи – али не препознају кад их позову из Рима у Европску унију, него удри у капмању против Уније; и тумарај и лутај од Истока до недрага. Цар Душан, ено… Укаже нам се шанса, јак си, али немаш владара који препознаје „европски пут“. Њега привлачи Бизант! Води Јелену на Свету Гору. Ни бутика, ни педикира, ни маникира, ни женских права… Не вреди. Како би тај Душан могао да промени свест народу кад ни своју свест није могао да мења.

Онда бану Османлије, а ми се ту ухватимо Цркве и Косова, кнеза Лазара, ударимо крвнички по кооперативном либералу Бранковићу Вуку, човеку који је држао до „страних инвестиција“ за спас Србије… Где је ту победнички менталитет, то што се у Европи тражи? Уместо да нам народ пева о „добрим странцима“ и да се држимо „европског пута“, они се препустили слепим гусларима који развлаче – преткосовски, косовски, покосовски а нигде економског циклуса, нигде смањења буџетског дефицита, нигде закона против српских нерадника, нигде штедње за поштене зеленаше. Тако нама, онда, гором језди Краљевићу Марко, растерује Турке – тадашњи НАТО – на буљуке. Већ је тад паметан човек могао видети да ће нас НАТО морати бомбардовати. То је такав страшан утицај имало да је и наш данашњи премијер морао, иако је човеку у дну мозга све било јасно, да устане против НАТО-дисциплиновања и мењања наше покварене свести. Ма чак је и Вук Драшковић, мало губио јасан поглед. Затуцан народ и своје најбоље синове поквари. Али не све и не до краја. Они најјачи се подигну и кажу: Доста! Променићу Вам свест! Али, требало је то дочекати. Које све стазе и богазе…

Вечера кнежева на Косову

Вечера кнежева на Косову

После, `ајд` Карађорђе, удри, удри, `ајде Милош. И према тим Турцима смо се понашали нецивилизовано. Уместо да смо лепо потписали Бриселски споразум и помогли им да владају још двеста година, таман да се наш премијер припреми и преузме ствар у своје руке, ми смо угрожавали животе тих људи. Као да су стране трупе нешто лоше. Како данас ИПАП не смета ни Дачићу ни Вучићу, па ни војводи Томи. Није нам се дало. Све смо чинили некако српски, грубо – отимамо, уместо да дајемо; нема ту тог достигнућа широкогрудог народа, који ће регион освојити „меком силом“ – нек узму, али ми смо тако све јачи. И како да нас цене, у Стамболу на Босфору, или на лепом плавом Дунаву, или у Вечном граду, или на Британском острву. Једино у Москви нас као подрже. Ено данас су умували и споменик руском цару усред града. Могли су се Руси шверцовати, јер није ту било човека да им лепо каже: „Србија не балансира између Истока и Запада, стратешки циљ Србије је улазак у ЕУ. То је веома јасно“. И то је Москва користила вековима. Нико није могао да се сети те судбинске реченице. Какво балансирање, то је измислио онај несрећени Растко. И после се тога ухватио Тито…

Направимо ми, пред крај XIX века, кад и Немци богати, и државицу и војску и Универзитет, али све себично. Не разумемо европску поруку анексије БиХ, нисмо ради слободном тржишту па морају да нас лече Царинском ратом, кренемо да уједињујемо народ, јер не разумемо да ћемо једном сви бити заједно у Европи; у том ће и Први светски рат – не успемо да се дочепамо неког Поглавља за убацивање у Аустро-Угарску Европу, него се ухватили својих свиња и хајдука; и шта да нам раде Немци, који како нам објави премијер, увек најбоље знају шта је за нас добро – него буду натерани да на нас бацају ватру и челик; то нам никад не би опроститили, док наш Велики Син није отоврио очи Ангеле Меркел… али о томе ћемо касније.

Уговарање боја на Косову

Уговарање боја на Косову

Потом пошто не смедоше да сачекају Немце, нешто покушају Карађорђевићи и Пашић, али шта: нису могли да оду у пријатељску посету Албанији, него удри преко брда и долова, гази реке и клижи се на поледици низ кланце. Краљу нису могли да обезбеде бољи транспорт од воловске запреге. Данас и наш министар привреде, коме не знају име ни у његовој згради, има бољи превоз. Колико те цене, тако имаш. И уместо да тада успоставе пријатељске односе с Албанцима – на муци се познају јунаци! – уведу нас у егдзодус, драму; без потребе, наравно. Нису знали основну ствар, највећу тајну „европског пута“: што је мање Србије, то су Срби сигурнији, пожељнији, цењенији. Читав век је, ето, и од тада требало да прође да из српског народа изађе Човек коме ће Велика истина коначно постати јасна. И тада је нама кренуло.

Слабо шта о томе има и у Креманском прорчанству. Имају жути – Кинези ли су, има неких атентата, тамо овамо, али европског пута слабо има. И ето, како да те неко цени кад немаш законе за стране инвеститоре и кад се не држиш Пута (у ЕУ) па колико год да кошта. И што нас буде више коштао они ће више да нас цене. То је та Вучићева теорема незадрживог српског напретка чији ће се резултати видети – следеће године. И увек следеће године! Хранити народ, „на дођем ти“, а владати њим да те по свету цене. То ће се изучавати на универзитетима.

Јер, да један такав народ као што су Срби – о којима се, као што показасмо, добра мисао није појавила читав миленијум – доведеш до тога да га цене, е то нема цену. Ако сад и помремо, имамо зашто. Иза нас ће остати електронска мапа Београда на води, у Мајкрософту ће остати траг да је и та институција имала част да угости највећег сина нашег народа и несуђеног лидера нашег региона, а кроз дигиталну васиону ће летети слика како наш премијер држи конференцију за штампу испред Беле куће… Сам! Коме је то још успело? Путину, кинеском председнику, Ангели Меркел? Никоме, никад. Јер ко би њих пустио да сами конференишу. Само смо ми толико изнад, да нам је амерички национални интерес важнији од – српског националног. Јер Србија је на европском путу толико одлепила од тла да нема национални интерес. А они нама, само ако може, једно Поглавље. Било које. Дајемо Газиводе за првих 10 редова Поглавља. Да се види да не цепидлачимо.

Извор: Нови Полис