Световид

Print Friendly

Вид, Свантовид, Свантевид, Сутвид. Браниша, Дабиша, Страхор…

Дрвена статуа/тотем Световида

Дрвена статуа/тотем Световида

Мудри четвороглави бог рата који све види и лечи. Он је свети (свет)јаки и снажни Вид који види (видовитост), зна (прориче судбину), светли ведри, свети је витез и плодоносни ратник. Божанство је високе вредности посебно обожаван код поморских Словена, Венда и на острву Рујан. Од балканских Словена његов култ је највише поштован код Срба. Соларно је божанство које штити поља. Световида је приликом покрштавања “покрио” Св. Вид, а после Косовске битке Св. Кнез Лазар. Као ратничког бога, његове атрибуте су наследили Св. ратници Димитрије, Нестор, Св. Ђурђић и Св. Кузман и Дамњан. Од свих словенских божанстава највише је остало писаних података о Световиду у хроникама католичких мисионара приликом покрштавања Словена.

„Међу многобројним словенским боговима господари Световид (Zvantevith), бог земље Рујана. То је онај Бог, чија су прорицања најизвеснија. Други богови су nopeд њега тек полубогови. Да би му и нарочиту пошту указали, приносе му, по обичају, на жртву сваке године по једног хришћанина, кога одређују коцком. Сем тога слаху му сваке године из свију словенских крајева разне дарове за жртву.

Нарочито обожавају и поштују храм овога бога. не допуштају дa се у њ олако куну, нити да се приступ у њ умрља ма чим и у самом рату. Са свију страна области долазе ту Словени да им се прориче, и шаљу штогод зa жртву. Трговци који долазе у ову земљу, не могу ни npoдamu ни купити шmo, ако нису принели на жртву штогод скупоценије од своје робе. Тек после ове жртве, они могу обавити своју трговину.”

Хелмодова констатација, да су према Световиду остала словенска божанства полубогови, прилично је субјективна. Тачно је да Световид у земљи Рујана представља врховно божанство. Међутим, ако кренемо ка истоку и југу, огромног словенског простора, његов култ се вреднује у блажем облику. Свако словенско племе имало је своје божанство, које су поштовали и бранли. по цену да се сукобе са неистомишљеницима изван њихове средине. Ова локална божанства уздизана су на ниво врховног Бога. Таквих појава имамо код обожавања Триглава, Радгоста, Геровита, Дажбога итд. Упоређења ради, православни Срби поштују националног просветитеља Св. Саву у мери која баца у засенак остале свеце. Срби су у стању да руже свеце, па и Бога, али никада Св. Саву, јер његов дух прожима целокупно биће овог народа. Хелмод даље прича:

“Он је био први међу свим словенским боговима, онај који је давао најславније победе, и најизвеснија прорицања. Тако су виђали још у наше време не само Вагрингце, већ и cвe словенске области, како сваке године шаљу дарове на Рујан, извикујући Cвemoвидa богом над боговима. Код њих је краљ пре.ма свештенику у малом поштовању. Јер свештеник тумачи прорииања, чита судбину. Он зависи од судбина, а краљ и народ зависе од њега. Каткада они принашаху на жртву и по којег хришћанина, и тврђаху, да се боговима нарочито допада хршићанска крв. Један део злата и сребра отетог од непријатеља сипаше се у Световидову ризницу.”

У току покрштавања долазило је до крвавих сукоба између верника привржених старој вери и агресивних дошљака. Убиства словенских свештеника (жреца) и верника, проузрокавала су појаву реваншизма, са друге стране. А затим Хелмод наводи:

“Од свију словенских племена, која су раздељена по областима и кнежевинама, племе Рујани беше најупорније у своме мраку безверја, оно у њему остаде до наших дана. Један доста нејасан глас прича, да је Лудвик, сил Карлов, некада понудио земљу Рујана добросрећном Виду Корјевском, јер он бејаше основалац овог манастира. Проповедници који дођоше из oee обитељи, преобратише, вели рујански народ у хршићанство, и основаше тамо једну ораторију у част мученика Вида, чијем култусу би посвећена иела област. Ускоро затим Рујани оставише светлост истине. и падоше још у гору заблуду него дотле што беху, јер овог истог Ce. Buдa кога ми зовемо слугом божјим, они почеше обожавати као бога, направише му и један велики кип, те тако служаху лре створењу него творцу. Oeo се празноверје тако утврди, да Cвemoвuд, бог земље Рујана, постаде првим богом свих Словена…”

Богатство словенских култних места привлачило је пажњу освајача. Тако је 1168. године по наговору владика, дански краљ Валдемар пребацио својом “златном флотом” велику војску на острво Рујан. Пошто је опљачкао тамошње храмове, приступио је уништавању словенских божанстава. Народ је покушао да откупом спасе своја светилишта. Међутим, сурови краљ је наредио да се сруше и запале богомоље.

“Краљ бејаше послао Есберна и Свена, да га (храм) разоре. Морали су узети гвожђе, и чувати се да кип npu паду не пригњави кога, јер би тада незнабошци веровали да се њихов бог свети… Идол паде… Храм бејаше украшен пурпурном материјом, коју је влага тако искварила, да су од ње све комади отпадали. По зидовима храма беше и животињских рогова. Наједанпут спазише једнога злог духа, како утече из храма у облику једне црне животиње. Наредише становницима, да идола увежу конопцима, и да га извуку из града. Али, услед каквог верског страха, они заповедише најамницима страним и заробљеницима, да оборе бога, мислећи, да је боље, да ова презрена лииа изложе његовом гневу. Веровали су да ће Њ. Величанство Бог, кога су тако дуго обожавали, љуто казнити cвe оне који се усуде на њ дићи руке. Чули су се најразличнији жагори. Једни жаљаху што се њихов бог тако вређа, други га исмејаваху. Hajnoшneниju, наравно, стиђаху се, шmo су се дали тако дуги низ година заваравати тако грубим култусом. Идол бu одвучен у поље, где га је грдна гомила ceema љубопитно посматрала. Кад 6u увече, кувари га разлупаше, секоше у комаде, да њиме ложе ватру. Рујани су затим морали предати и cee благо, које Световиду беше посвећено… “

Бискуп Абсалон руши идола бога Световида

Описујући овај, догађај, Саксо Граматик је затекао од стране Данаца опљачкан и разорен храм који је, нормално, јадно изгледао. Ова његова констатација је у опречности са писањем германских хроничара да словенски жреци, приликом чишћења храма, нису смели чак ни дисати. Словени су овакав обичај задржали и у хришћанству, јер су у тренутку када љубе крст или икону прекидали дисање.

Световидов арконски храм је обухватао површину од 20×20 м. Ова грађевина се налазила на источном делу бедема који је опасивао ово култно место. Огромну Световидову склуптуру покривала је надстрешница, подигнута на четири стуба, застрта пурпурним ћилимима. Приликом рушења, идола су пресекли изнад укопаних стопала, а да би га извукли из храма морали су пробити зид. Овом храму је дански краљ Свен. Приликом обиласка овог светилишта, поклонио скупоцени врч. Овај дрвени храм је споља био украшен живим бојама, које су дочаравале призоре из словенских ратних похода.

Храм Световида, аутор Всеволод Иванов

И ако насилно покрштавано, племе Рујана све до своје потпуне асимилације од стране Германа, жилаво је бранило своју веру, јер су у лику Св. Вида препознавали свог исконског Световида. Забележено је да им је свештеник Бозо исписивао молитве које су новокрштени верници морали певати. Међутим, Словени познати по развијеном смислу за хумор, игром речи, молитву су претварали у пародију.

Према једној хроници: “У време иара Лудвика Другог, тј. око половине деветог века калуђери из Kopвeja (Corvej) продреше на Рујан, где беше главно огњиште заблуде и седиште идолопоклонства. Они проповедаше слово божје, и подигоше једно светилиште у част нашег Господа Исуса Христа и Ce. Вида заштитника Kopeeja. Но наскоро Рујани прогнаше свештенике, и вратише се ceojoj вepu. Јер тог Cв. Вида, кога ми исповедамо као мученика, слугу Христовога, они га поштоваху као бога, претпостављајући створење творцу. И нема под небом вapвapa, који би горе мрзели хришћане и свештенике као oвu људи. Они се noнoce и славе само именом Ce. Вида, коме су они nocвеmuли чак и храм и једног идола, предмет једног врло брижљивог култуса и кога они признаваху као првога између свију својих богова. Овде долазе ради питања пророштва из свију словенских крајева, na тада и жртве приносе. Становници поштују свештеника (жреца) не мање од краља. Од времена када су се први пут одрекли вере хршићанске ово празноверје је остало код Рујана све до наших дана.“

Предвођени моћним племенским и свештеничким сталежом, прозревши лукавство католичких свештеника, Словени су се враћали старој вери, приношењем жртава прорицањима и одржавањем свенародних сабора. Домаћи свештеници ради очувања својих утицаја подгрејавали су готово триста година мржњу балтичких Словена. Њихов жилави отпор германским насртајима, условио је да њихови Богови поприме све више ратнички карактер. Световиду, као богу рата, Рујани су у храму чували његову заставу. Ова застава је била. према опису очевидаца, изванредне величине и боје. Поштована је као божанство јер су ратници носећи је пред собом, сматрали да им она гарантује победе и даје потпуну слободу деловања у току ратних похода. Сукоб двеју религија пресечен је инвазијом Данаца на острво Рујан. Тада је на Видовдан срушен Световидов кип, а два века касније посечен кнез Лазар. Слично Световиду, свевидећем божанству, Милош Обилић пророкује речима:

“Сјутра јесте лијеп Видовданак,
Видећемо у Пољу Косову
ко је вjepa, а ко је невјера.“

Вера Протословена се најдуже одржала код Богумила, а посебно успомена на бога Вида. Велики Жупан Стефан Немања се сурово обрачунавао са Србима богумилима. Паралелно са њиховим протеривањем искорењени су и последњи остаци словенске правере.

Историјски посматрано, Световид је у Београду био присутан пре нове ере. За околине народе, својим положајем и духовним утицајем, Београд је представљао значајно култно место. На основу савремених истраживања Живојин Андрејевић пише: “Врло блиски Трибалима били су Сигини, народ дачког скитског порекла, који су насељавали Банат, Бачку и Трансилванију. Сигини су били становници насеља на ушћу Саве у Дунав које су ту затекли Скордисци. Тако су њиховом насељу наденули име “град Сигина’” Сингидунум. О граду Синга говори и легенда о Аргонаутима који су трагали за “Златним руном” из око седмог века пре н.е. Пловећи уз Истар Јасон и Аргонаути су се искрцали на ушћу Малог у Велики Истар (Саве и Дунава) у град Синга на каменом брегу Каулику. Ту су се одморили, опскрбили храном и пренели жртве боговима (у храмовима?). Синге, и град Синга помиње и схоластичар Аполон са Родоса 240. године п.н.е. Херодот зна за град Сингидаву, а на Сигине данас подсећа и Ада Циганлија, острво на реци Сави чије име потиче од етнонима Синги – Сиганлија. Са именом Сигина се повезује и Сингидава на реци Моришу, а сасвим пословењено је име и Сегедина. Реч синг у келтском значењу “бео” има праиндоевропски корен те је сасвим разумљиво да Сингидунум има исто значење као данашње име Београд. Тако отпада верзија да су овај град основали Скордисци.” Београдски Вид симболише словенску борбу. јер живећи на евроазијској “ветрометини”, између туранске кнуте и готског мача, Словени су кроз миленијуме, пружали жилав отпор агресорима, борећи се да очувају своју територију, језик, веру, обичаје и културу.

Световидов месец је изок у коме почињу празници купала, кресница и паљења ватри. Световид као ноћни јахач, представља лунарно и хтонско божанство, а његов белац астрално биће који против непријатеља бије битку четири пута по три године. У српској епској поезији крилати Јабучило на сличан начин носи војводу Момчила.

Описујући словенске обичаје германски хроничари бележе:

“Ево како се светковаше велики празник овога идола. Једанпут у години, кад се сабере летина, скупи се гомила народа испред храма па принесу на жртву животињске главе, и сви учествују у овој великој религиозној гозби. Свештеник, који противно обичају земље носи браду и врло дугу косу једини је имао право да уђе у светилиште. Дан пре те свечаности, он је брижљиво очистио метлом сав храм, где он такође једини има право ући, пазећи добро да не дише док је ту. Кад му треба да удише ваздух, истрчи на врата, да божанство не би било окружено додиром једног човечијег даха. Сутрадан, кад се скупи свет пред вратима, поп (жрец) узме суд из идолових руку, и испитује: да ли се течност у суду смањила од рапије обележеног знака. Ако јесте, онда он предсказује оскудицу, сиромаштво у производима у идућој години, у противном случају предсказује изобилност. По овим знацима он унапред обавештава да ли ће бити мало или много користи од земаљских производа. Затим то пиће од прошле године npocne no ногама идоловим у виду преливања жртве, na напуни рог новим пићем. Одавши кипу поштовање, чинећи, да му нуди да пије, почне онда од њега свечапим призивањем тражити свакојака добра за себе и за отаџбину, богатство и славу за грађане. Онда одједном прогута све оно шmo је било у суду, поново га напуни, па метне у десну идолову руку.

После овога донесу пред кип један округао и као стас човечији висок колач посут медом, свештеник зађе иза колача, и питa народ дали га виде. Ако одговоре да га виде, он изјави жељу: да га догодине не виде. Ова жеља значи: не да попова или народна срећа догодине буде боља, већ да је догодине жетва обилнија. Затим поздрави народ у име идола, опомене га, да остане постојан у својој побожности и у принашању жртава, а зашо му обећава извесну награду v победи на суху и на мору.

Остатак дана посвећен је гозби, једе се месо животиња на жртву принесених. Оне их тада наведу и на неумереност. Но на овим гозбама повредити умереност и трезвеност (прејести се и напити), значи учинити акт побожности. Сви људи и жене дају сваке године за култус богу пo један новчић. Попу додељују трећину плена као да je он допринео победи. За своју службу он има три стотине коња и толико коњаника. Све то се оружјем или крађом задобије, поверава се чувању свештениковом. Он прави заставе и украсе (металне). Пљачку чуваху у сандуцима, у којима бејаше доста сребра и употребљиве материје. Ту су се гомилали и сви државни и приватни поклони које су купили ревносни просиоци. Овај кип, који добијаше дарове из целе Славије, добијаше их исто тако и од пограничних краљева. И ти поклони беху каткада право оскрнављење вере. Тако дански краљ Свено, да би га за се задобио, приложи му један скупоцен суд, предпостављајући на тај начин туђу веру својој. Но доцније, за то обесвећење своје вере, он би кажњен трагичном смрћу. Овај бог имађаше још храмова у много места. Њих су опслуживали свештеници нижег реда. За себе он (кип-бог) имађаше свог коња беле боје.

Бејаше грех ишчупати му из гриве или репа и једну длаку. Само га је свештеник храма могао пасти и опремати. По причању Рујана, Световид (тако се зове овај идол) ратује против непријатеља јашући на овоме коњу. Главни разлог за ово веровање бејаше овај: често ујутру коњ бејаше сав каљав и знојав, као да је дуго јурио пo пољу. Исти коњ служио је и за гатање, на овај начин: кадје реч: да ли треба или не треба предузимати какав рат, свештениии наместе испред храма троструки ред копаља. Затим вежу два копља косо са шиљцима доле. Сад кад хоће да крену у рат, најпре обаве свечане молитве, и свештеник доведе коња, да пређе преко копаља. Пође ли он сад npu прескакању десном ногом, онда је срећан знак за исход рата, ако пође левом. ногом одмах се окану поласка. Исто такораде u са походима наморе и свима осталим предузећима.”

Световидовог ритуалног коња смео је напасати само жрец. Световид је за Арконце значио “Бог богова.” Пијући медовину из његовог рога свештеник је очекивао проширење свести и улазак у сферу светлости. Жрец је сем управљања верским поворкама, прорицао судбину помоћу пепела спаљених жртава и копањем и расипањем земље. Саставни део ових магичних радњи био је бајање и басмање. Све ове радње праћене су од стране свештеника звоњењем, галамом. кађењем, спирањем водом или шибањем болесника да се из њега истерају зли духови. Лековитом “неначетом водом” из дубине шуме или пећина. лечене су на Видовдан очи. После умивања брисане су очи и лице марамицом или пешкиром, које су остављали поред извора јер је на ове предмете “пренета болест.” Сличан обичај је обављен и помоћу Видове траве видовшћице, која је коришћена за гатање и прорицање. Њу су девојке брале уочи Видовдана, потапале у воду, да би се следећег дана у њој умивале и спречиле да их боле очи. Тада су певале: “Ој, Виде, Видовдане, што очима видела, то рукама створила.” Травом видовшћицом су словенске жене, после умивања, прелазиле преко очију као лековитом биљком, говорећи: “Видовшћице. по Богу сестрице.”

Обичај сакривања иза колача одржан је код Словена до данашњих дана. Код Срба се домаћин заклања иза божићње чеснице питајући укућане на супротној страни, “Милам ли се” (видиш ли ме)? Ако добије одговор “мало”. домаћин изговори: “Сад мало, догодине ни мало.” Тиме је пожелео да идућа година буде родна, а хлеб још већи. Сличан обичај је и у Украјини. На Бадње вече домаћин истера децу из куће да би се сакрио иза колача наслаганих једни на друге. Када се деца врате и питају: “Где је отац?” Отац им се тада јавља иза колача: “Зар ме не видите децо?” – “Не, оче,” одговарају деца. На то им он поручује: “Да Бог да, да увек тако буде, да имамо толико жита као вечерас.”

У време Видовдана ишле су поворке русалки (краљице), литије. заветине и обетине призивајући кишу ради добре летине као и добробит и здравље у кући. Девојке су у то време сејале пшеницу и кад никне, прорицале плодност и плеле венце од белог и жутог цвећа даривајући га Дабиши. Да би биле румене умивале су се водом у којој су потопљени цветови косовског божура. Пред спавање су стављале цвеће испод узглавља говорећи:

“О мој Виде, виђени,

О мој драги суђени,

Ако мислиш јесенас,

Дођи вечерас,

У мој санак на састанак. “

Световид се спомиње уз Св. Кузмана и Дамњана који су од њега преузели лечења. У коледарским свечаностима Словени певају: “Војевао бели Виде, коледо,” а у рано лето: “Јелисије просо сије, иде Виде да одиђе што је никло, а што није нек не ниче. ” Њему се слепи обраћају за помоћ. Сведовид је од свог оца Сварога наследио светлост, чистоћу, жезло, рог и мач.

Словени су подизали велелепне храмове. Ево једног описа светилишта на острву Рујан у Аркони: “У сред града бејаше једно место, на коме се уздизагие један врло леп дрвени храм, поштован не само по величанствености његовог култуса, него и по идолу, који у себи скриваше. Спољашност овога храма била је украшена дивним грубо обојеним дрворезом (accurato celamine) који представља разне предмете. У њ се улази само кроз једна epama. Око самог храма бејаше двострука ограда: спољна је ограда била покривена црвеним кровом, унутрашња је састављена из застора, који држе четири коца, а са спољном оградом се додириваше само кровом. У згради бејаше грдан идол, много већи него у природи, имађоше четири epama и четири главе, две спреда, а две с леђа и спреда и позади једна изгледа да гледа на десну, а друга на леву страну. Брада је обријана, коса ошишана, као што носе Рујани, у десној руци држаше један рог справљен од разиих метала, сваке године га свештеник пуни вином (медовина), и по стању овога пића, он предсказиваше жртву те године. Лева рука држи један лук спуштен низ тело. Једна мантија покрива идолово тело и спушта се до ногу. Идол бејаше саграђен од разних дрвета и тако вешто спојених, да се саставак могаше приметити тек после најпажљивијег испитивања. Ноге се опираху о земљу, али се не види, како је за њу био утврђен… ” “Поред идола види се једна узда, седло и други разни знаци божанства. Нарочито се дивљаху једном колосалном мачу, чија канија и балчак беху од сребра и врло значајно изрезани. “

Световидова четвороглава статуа постављена је у с испод надстрешњице или на отвореном простору. Рујански идол је био висок осам метара, а збрушки 2,7 метара извајан у силицијском кречњаку. Овај поликефални кип садржи у себи пантеон у малом, указујући на врло рационалан приступ Словена приликом израде оваквих склуптура. У горњем небеском делу, под једном капом, налазе се четири главе и тела божанстава. Са источне извајан је Сварожић, а насупрот њему Мокош, са северне Перун и јужне Лада. Ова божанства имају на себи, или држе у рукама, предмете који представљају њихове атрибуте. У средњој зони приказани су ликови две жене и два мушкарца, како се држе за руке, симболизујући плодност. Доњи део кипа подупиру бића доњег света семони пакла: Црнбог, Бесомар и Даба.

Београд је Световидов град. Град Белог Вида бљешти својом белином. споља и изнутра, кроз миленијуме, од винчанске културе до данашњих дана. Његова здања или тврђава грађени су од белог кречњачког камена, беле стене на којој лежи Калемегдан. Са Калемегданске терасе београдског пантеона. Световид је све видео. Шумадију, Авалу и Космај, Посавину до Цера, Срем и Фрушку Гору, тителски брег у Бачкој и вршачки у Банату. Световидово светилиште, као полуострво, надвисивало је Дунав и Саву и водоплавне просторе Макиша, Новог Београда и Панчевачког рита. Сличан положај cv имали арконско светилиште на острву Рујан, кијевски, новгородски и Девин храм на Дунаву. Београдски пантеон је нестао јер је четрдесет пута, у вихорима ратова, рушен и паљен.

Световида су светковали београдске самархије, асурхје, терзије и видари. Световидово дрво је јасен и јавор од којих се праве гусле, фруле и дипле.

Световид је етимолошки: Вид, Видак, Видач, Видоје, Витко, Вићан, Видосав, Вида, Видна, Завида, Видојка, Видосава, Љутовид, Видовит, Видивдан, Ивандан, Видовни Боже. Топоними као село Вид, Брдо Св. Вид, Видојевица. планина Витора, острво Вид итд.

Извор: Момир Јанковић, „Буквар словенске духовности“, Београд, 2000.

_____________________________________________________________

Чување корена –
Новинар иницирао постављање споменика древном словенском божанству

Откривен кип бога Вида на Сувој планини

У белопаланачком селу Мокра на Сувој планини, у месту званом Видово, откривен је кип старословенског бога Вида.

Иницијатор постављања кипа бога Вида на овом месту јесте новинар из Београда Драган Јовановић, који је пореклом из овог села.

– Не смемо да се одричемо наших старих богова, чији је врховни бог Вид. То су наши духовни корени и ту је темељ нашег српског идентитета. Бог Вид нас враћа у претхришћанско време и хоће да нам каже да смо постојали пре хришћанства и Исуса, да смо данас, по старом српском календару, у 7519. години. Ја не знам да ли су Срби народ најстарији, али је чињеница да смо се до 1.600. године служили најстаријим календаром, каже Јовановић.

Он додаје да је по предању, на месту на којем је подигнут кип бога Вида требало је да буде изграђен Дивљански манастир, који се налази на неколико километара од тог места.

– Међутим, оно што би градитељи током дана изидали, виле су током ноћи премештале на место где се сада налази манастир, па је због тога и премештен – каже Јовановић.

Сваке године у Видову у будуће биће одржаване академије на којима ће говорити еминентни домаћи стручњаци из науке и културе са циљем очувања језика и идентитета нашег народа.

Инсерт из филма “Бој на Косову” у коме Кнегиња Милица говори непролазну мудрост о Србији, универзалну у сваком тренутку и надасве трагичну. Вукова који би комадали Србију има и данас, само што су обукли јагњећу кожу, не служе више господарима са Истока већ служе господарима са Запада, и не презивају се Бранковић, већ Драшковић, Јовановић, Тадић… Преслушајте и упамтите ове речи, у њима одјекује наша трагична судбина и нада да ћемо стећи снагу за националну саборност око препорода наше окупиране земље.

Преузето са странице: http://www.serbona.org