Стратегија покоравања Европе/Србије / Strategija pokoravanja Evrope/Srbije

Print Friendly
Стратези САД и NATO оцењују да је било далеко боље да је Ајзенхауер искрцао савезнике на Балкану уместо у Нормандији
Camp Bondsteel - На окупираној територији Србије КиМ

Camp Bondsteel – На окупираној територији Србије КиМ

Овог месеца навршило се 15 година од једног пророчанског писма значајног за разумевање политике САД према Србији, али и према Русији, Европи и свету уопште. Пролазиле су године, низали се ратови вољних и невољних, расправљано о теоријама завера и краја историје, мењане су владе и лидери, отварале се и кризе и перспективе, а текст од непуне две странице је остао и сведочанство и актуелно предсказање. Реч је о писму познатог немачког политичара, посланика Бундестага (CDU), државног подсекретара за одбрану, потпредседника Парламентарне скупштине ОЕБС Вилија Вимера упућеног немачком канцелару Герхарду Шредеру 2. маја 2000. године. Вољом аутора, писмо је постало јавни документ 2005. године.

Да би било јасније о каквом се документу ради, ево његовог интегралног текста:

Берлин, дана 02. маја 2000.

Веома цењени господине Канцелару,
Крајем протекле недеље био сам у прилици да у словачком главном граду Братислави присуствујем конференцији коју су заједнички организовали Министарство иностраних послова САД и Спољнополитички институт Републиканске странке. Главне теме скупа биле су Балкан и проширење NATO.

Конференцији су присуствовали високи политички представници, на шта указује присуство великог броја председника влада, као и министара иностраних послова и министара одбране из тог региона. Међу бројним важним тачкама, о којима се расправљало, неке од тема заслужују да буду нарочито истакнуте:

1. Организатори Конференције су захтевали да се у кругу савезничких држава што је могуће брже изврши међународно признање независне државе Косово.

2. Организатори су саопштили да се СР Југославија налази изван сваког правног поретка, а пре свега, изван Завршног документа из Хелсинкија.

3. Европски правни поредак представља сметњу за спровођење планова NATO. У том смислу, за примену и у Европи, знатно је погоднији амерички правни поредак.

4. Рат против СР Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено 1945. године.

5. Европски савезници су учествовали у рату против Југославије да би де факто превазишли препреку и дилему насталу после усвајања „Концепта нове стратегије“ Алијансе, у априлу 1999. године, односно настојањем Европљана да се претходно добије мандат УН или ОЕБС.

6. Не умањујући важност накнадне легалистичке интерпретације Европљана, да је, наиме, код ширења задатака NATO преко граница законски договореног подручја у рату против Југославије, била реч само о изузетку, ипак је јасно да је у питању преседан, на који се у свако доба свако може позвати, и тако ће многи убудуће и да поступају.

7. Ваљало би да се приликом садашњег ширења NATO поново успостави територијална ситуација од Балтичког мора до Анадолије, каква је постојала у време Римског царства, кад је оно било на врхунцу моћи и заузимало највеће територијално пространство.

8. Због тога Пољска мора да буде окружена са севера и са југа демократским државама као суседима, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском. Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искључена из европског развоја.

9. Северно од Пољске треба да се оствари потпуна контрола над прилазима Санкт Петербурга Балтичком мору.

10. У сваком процесу праву народа на самоопредељење треба дати предност над свим другим одредбама или правилима међународног права.

11. Тврдња да је NATO приликом напада на СР Југославију прекршио сва међународна правила, а нарочито све одговарајуће одредбе међународног права – није оспоравана.

После ове конференције, на којој се расправљало веома слободно и отворено, не може да се избегне важност и далекосежност њених оцена, нарочито када се има на уму висок и компетентан састав учесника и организатора.

Америчка страна, изгледа, свесна је и спремна да у глобалном оквиру, због остваривања својих циљева, поткопа и укине међународни правни поредак, који је настао као резултат Другог светског рата у прошлом веку. Сила има да стоји изнад права. Тамо где међународно право стоји на путу, треба га уклонити.

Када је сличну судбину доживело Друштво народа, Други светски рат није више био далеко. Начин размишљања који води рачуна само о сопственим интересима може да се назове само тоталитарним.

С пријатељским поздравом,
Вили Вимер

Шта рећи о овој конференцији и писму Вилија Вимера 15 година после?

Конференција у Братислави одржана је на иницијативу америчке стране (администрације) и то 10 месеци након окончања агресије NATO против Србије (СРЈ). Из садржине писма јасно се види повезаност тема о којима се расправљало и агресије NATO. Једнако се види амерички став да је агресија NATO извршена као саставни део глобалне стратегије САД ради:

1. Трајног распоређивања америчких војника на Балкану (Бондстил, четири нове базе у Бугарској, четири нове базе у Румунији) као фазе остваривања политике ширења према руским границама;

2. Обавезивања европских савезника (укључујући тадашње кандидате за чланство у NATO) да следе експанзионистичку политику САД;

3. Легализовање, у кругу савезника, агресије против Србије (СРЈ) као преседана за војне интервенције без сагласности Савета безбедности УН;

4. Разбијања свих мишљења или илузија о вредности међународног права, па и читавог међународног правног поретка успостављеног на резултатима Другог светског рата;

5. Изоловања Русије од ЕУ и ЕУ од Русије успостављањем одговарајуће „просторне ситуације“ од Балтика до Анадолије.

За Србију су посебно важна три става: Први, да су амерички представници пре равно 15 година захтевали од својих савезника хитно признавање Косова (и Метохије) као независне државе. Други, да се СР Југославија налази „изван сваког правног поретка“ (треба је укинути; прим. аут.). Трећи, да је циљ агресије био исправљање грешке Ајзенхауера из Другог светског рата, а не нека заштита Албанаца од „масовног кршења“ људских права. И четврти, став САД – да Србију треба трајно држати изван европског развоја.

Где смо данас, 15 година после? Пођимо од тачке до тачке Вимеровог писма Герхарду Шредеру.

Ад 1) Врхушка тзв. ОВК прогласила је 2008. године независност, односно једнострано отцепљење од Србије. САД и њеним савезницима није требало времена да одмах признају „независно Косово“, без обзира што је српска покрајина и тада и данас под окупацијом. Користећи себи својствене методе, САД су „убедиле“ и велики број несавезничих земаља (изван NATO и ЕУ) да такође признају једнострано отцепљење дела државне територије Србије. Српске проамеричке власти су потом под маском борбе за заштиту српских националних и државних интереса учиниле много кардиналних неопростивих грешака. Прва и суштинска грешка је прихватање трговине – Косово и Метохија за путовање ка Европској унији. Из те основне уследиле су конкретне грешке и понижавајуће концесије: решавање питања статуса као суштинског српске власти су изместиле са колосека УН и предале на колосек ЕУ, одричући се тако постојане подршке Русије и Кине као сталних чланица СБ УН „у корист“ уцена САД, ВБ и Немачке у Бриселу; успоставиле граничне прелазе на којима ускоро треба и монтажне објекте да замене трајним бетонским; закључиле серију бриселских тзв. споразума који су против Устава Србије и против Резолуције СБ УН 1244; потписале одрицање од важења уставног система Србије и прихватиле устав и законе илегалне творевине коју наводно не признају; укинуле све постојеће српске институције на северу Косова и Метохије, од судова и полиције до тужилаштва, цивилне заштите и других јавних служби. Све то и много другога, у интересу наводне заштите „нашег народа“.

Крајње је време да Србија преиспита досадашњу политику отворене трговине интересима на Косову и Метохији за отварање преговарачких поглавља и да размотри стратешке алтернативе. Досадашња политика непрекидног узмицања и једностраних концесија носи опасност да Србија испоручи све што се од ње тражи (и што ће се тек тражити), а да не добије ништа. Влада би релативно лако могла да дође до таквог закључка уколико би бар покушала да направи биланс досадашњих такозваних преговора о Косову и Метохији од Ђинђића, Коштунице, Тадића и Јеремића до Вучића, Николића и Дачића.

Ад 2) Знало се одраније да САД нису признавале СРЈ. У Београду су, уместо амбасаде, имале „представништво САД“, на чијем челу није био амбасадор нити отправник послова, већ „шеф представништва САД“. Практично, од 27. априла 1992. године било је јасно да САД не желе Србију ни у смањеној Југославији нити у заједници са било којом другом бившом југословенском републиком, поготово не са Црном Гором, која има излаз на Медитеран и чије се становништво највећим делом осећа српским, братским са Србима у Србији.

Сада је јасно да су представници САД на Конференцији у Братислави, о којој Вили Вимер извештава канцелара Герхарда Шредера, само изрекли раније донету пресуду – да се после разбијања СФРЈ и СРЈ као заједница Србије и Црне Горе мора такође разбити. Ту пресуду ће уверљиво и дисциплиновано извршити Хавијер Солана, бивши генерални секретар NATO, потоњи комесар ЕУ за спољну политику и безбедност, 14. марта 2002. године, потписавши тада заједно са Војиславом Коштуницом и Милом Ђукановићем „Полазне основе за преуређење односа Србије и Црне Горе“. Ово „преуређење односа“ ће у више фаза,омогућити каснији „демократски референдум“ са испланираним резултатом и коначно – излазак Црне Горе из „Државне заједнице“ са Србијом. САД и њихови врли европски савезници могли су да одахну јер је Хавијер Солана отклонио кључни део опасности од „великосрпског хегемонизма“. Ко би рекао да су Јосип Броз Тито, у визури Запада, комунистички вођа и Бил Клинтон, у тој истој визури, предводник демократизације на планети, имали идентичне погледе на „великосрпску опасност“?

Ад 3) Kакве је то планове NATO имао 2000. године за чије спровођење је европски правни поредак, по оцени америчких представника, представљао сметњу? Одговор је утолико важнији, али и тежи кад се тврди (понегде чак и верује) да је NATO не само војна већ и политичка организација „демократских“ стандарда и вредности, априори изван свих „теорија завера“ или подривања таквих тековина као што су, на пример, УН, међународно право, суверенитет и територијални интегритет држава. Ту и тамо чује се поређење да су САД најмоћнија сила света, али да мудрост, ипак, столује у Европи, колевки цивилизације. Став представника САД на Конференцији у Братислави да је амерички правни поредак погоднији и за примену у Европи доводи у питање поменуту компарацију, сводећи је на пуку малициозност уображених Европљана. Али оставимо да то процене сами Европљани јер је очигледно да су многе америчке изуме и методе управо Европљани прихватили као своје, да су, например, на својој територији прихватили „мини Гвантанама“, да су одмакли у међусобном прислушкивању телефона и интернета, да амерички војници у Европи уживају дипломатски статус, да у европским медијима доминирају NATO и америчке вредности, да америчке корпорације у Европи одговарају по америчким законима…

Ад 4) СРЈ и њени представници одувек су истицали да проблем Косова и Метохије није у „масовном кршењу људских права“ припадника албанске националне мањине, већ у територијалним аспирацијама, сецесионизму и тероризму чији је основни циљ отцепљење Косова и Метохије од Србије и стварање тзв. Велике Албаније.

Циљ САД и њихових врлих европских савезника био је и остао територијално смањивање и опште слабљење Србије као државе и српског народа као политичког фактора на Балкану. Јасно је да је такав циљ одговарао сепаратистичко-терористичком вођству косовскометохијских Албанаца. Још је јасније да се САД и NATO нису могли отворено и јавно ангажовати у прилог албанског сецесионизма и тероризма. Зато су, да би придобили своју јавност, покренули огромну пропагандну машинерију са тезом да је њихов циљ заштита људских права и спречавање „хуманитарне катастрофе“.

Из писма извештаја Вимера Шредеру види се да је амерички циљ био да се ратом против СР Југославије „исправи једна погрешна одлука генерала Ајзенхауера из Другог светског рата“, односно да се на територији Косова и Метохије, односно Србије, накнадно распоредиле америчке оружане снаге.

У чему је генерал Ајзенхауер својевремено погрешио? Вероватно се његова одлука 1944. о искрцавању савезничких снага у Нормандији сматра погрешном зато што је Нормандија превише удаљена од ондашњег Стаљиновог СССР. Садашњи стратези САД и NATO вероватно оцењују да је било далеко боље да је Ајзенхауер донео одлуку о искрцавању савезника на Балкану јер би ту, далеко ближе СССР, заувек остали. Уз то, Балкан је стратешки веома атрактивна интерконтинентална раскрсница.

Код Урошевца је никао Бондстил, једна од највећих америчких војних база у свету. Била је то само прва карика у ланцу нових америчких војних база, од којих је свака нова бивала све ближе и ближе руским границама. Прогнозе да ће после агресије на Југославију 1999. године доћи до прераспоређивања америчких и NATO база и потенцијала из Централне Европе ка њеном југоистоку само су се делимично оствариле: дошло је до милитаризације југоистока континента, али није дошло до демилитаризације ни централне ни западне Европе. Колико је познато, тамо нису затворене ни америчке ни NATO војне базе.

Што се тиче североистока, или тзв. Нове Европе, то подручје је доживело најинтензивнију милитаризацију. Поред класичних, отворене су и посебне америчке војне базе, тзв. антиракетни штитови, успостављено је пет регионалних команди снага за брзе интервенције, испланиране су и делом распоређене снаге за брзе интервенције до 20.000 војника. Посебну пажњу изазива успостављање ваздушне војне контроле NATO авијације читавог простора од Балтичког мора до Босфора.

Није посве јасно да ли је интензивна милитаризација Европе, посебно њеног истока и југоистока, изазвана грађанским ратом у Украјини или је грађански рат у Украјини покриће за милитаризацију и одвајање Европе од Русије као њеног природног стратешког партнера?

Ад 5) Потврђено је да између САД и европских савезника постоје разлике у погледу претпоставки за употребу NATO, које Американци третирају као „дилему“ европских савезника. САД сматрају да је та „дилема“ решена ратом против СР Југославије.

Да ли „решење дилеме“ у суштини значи сламање или дисциплиновање европских савезника да беспоговорно учествују у свим будућим интервенцијама по одлуци САД, разуме се, без одлуке СБ УН – није једноставно закључити. Међутим, каснији развој и понашање европских савезника у конфликтним и кризним ситуацијама ипак говори да је агресија NATO против СРЈ 1999. године била тачка преокрета. Утицај Европе је ограничен, маргинализован, а интервенционизам по вољи САД је глобализован.

Европа је прихватила не само да начелно следи политику и интересе САД већ да их следи и кад САД крше основне принципе међународних односа и међународног права. Европа је касно и половично схватила да је 1999. године учествовала у агресији против себе саме. Зато је данас, 16 година после тога, Европа пред тако тешком ситуацијом око грађанског рата у Украјини. Иако зна ко је одговоран за Мајдан, преврат и сукобе, принуђена је да јавно осуђује Русију и да санкцијама сама себи наноси огромну штету. Применом санкција које су у америчком стратешком интересу, Европа поново учествује у једном засад економско-политичком рату против себе саме.

Ад 6) Карактеришући покушаје Европе да се напад на СР Југославију не претвори у праксу просторно и временски неограниченог интервенционизма, Американци их у Братислави багателишу као заробљенике „накнадне легалистичке интерпретације“. Ако су Европљани ипак легли на руду и прихватили понижење, онда је њихова тобожња љутња на Викторију Нуланд, која им је деценију и по после тога, поводом Украјине, скресала – нека се носе, у најмању руку – лицемерна.

Оцена југословенског државног врха да су САД агресијом 1999. године имале за циљ ширење на Исток и успостављање преседана за нове интервенције без одлуке СБ УН дочекивана је на нож од осокољених српских атлантиста, сорошеваца, досоваца и отпораша, који су се невероватно брзо уживели у улогу „изнад свих других“. Како се осећају, ако ишта осећају, након што је њихов газда рекао – „јасно је да се ради о преседану који ће се користити“ увек када затреба, дакле да за носиоце „демократизације“ не важе никаква правила, ограничења или стандарди. Демократија је кроз праксу NATO прерасла у покриће освајачке, неоколонијалистичке политике.

Ад 7) САД теже да преко NATO успоставе такву „просторну ситуацију између Балтичког мора и Анадолије“ каква је постојала на врхунцу Римског царства. Какав бенигни израз за ненадмашну идеју о новој овог пута „демократизованој“ и „хуманозованој“ гвозденој завеси. Погледајте само илустрацију колико је дуг и колико широк појас на том правцу. Погледајте које су земље унутар појаса, које су источно, а које западно. Ко је у изолацији – територијално невелика и у извесном смислу дезоријентисана Европа, њена деградирана цивилизација и разорен морал, или Русија, са огромним пространством и још огромним ресурсима? А шта тек рећи о менталној структури месија, богомданих просветитеља са друге стране Атлантика, који себе доживљавају као императоре најнапредније империје у историји?

Ад 8) Где се деде српска елита, пословично препуна себе, која би разумела шта значи став америчких представника изречен на самиту савезника у централној Европи – да Србија трајно треба да буде искључена из европског развоја? Ко је Србију сатерао у мишју рупу из које не сме да провири?

Ако су то, на пример, Американци, што би било најлогичније, јер су најмоћнији на планети, знају да искористе уцењене, начете, користољубиве, имају новац, агенције, обавештајце, поставља се питање – откуда толика плима рајинског менталитета?

Зар и прошлонедељни сукоби са албанским терористима у Македонији (Куманову), учестале поруке о „природном јединству свих Албанаца“, све теже подношљиви притисци на Републику Српску, подстицање опасних подела у српском националном бићу, ревизија историје и други злослутни процеси нису озбиљна опомена и позив да власт размисли о алтернативној стратегији Србије? То би значило: окретање себи, сопственим људским, економским, природним и геополитичким ресурсима; заустављање пљачкашке приватизације одустајањем од даље распродаје преосталих ресурса (Телекома, ЕПС, пољопривредног земљишта); добросуседство са свима, укључујући ЕУ; уравнотежени односи и неутрална политика са свим факторима; очување односа са Западом, уз бржи развој сарадње са Русијом, Кином и целим БРИКС.

Политика без алтернатива је све друго осим озбиљна политика.

Ад 9) Каква случајност! Априла 2000. Американци захтевају од Европљана (или, боље речено – саопштавају им) да је потребно успоставити „потпуну контролу над прилазом из Санкт Петерсбурга у Балтичко море“. Петнаест година касније – преврат па грађански рат у Украјини, гомилање трупа NATO у Балтичком приобаљу, потпуна контрола копненог, морског ваздушног простора, тзв. антиракетни штитови, ротирајуће команде снага за брзе интервенције.

NATO пропаганда се преусмерава са тезе о опасности од „осовине зла“ (Техеран-Пјонгјанг) на тезу о „руској опасности“. А шта рећи тек о конзистентности САД/ЕУ/NATO политике: агресија NATO 1999, уз најгрубље кршење Повеље УН и основних принципа међународног права, као и једнострано отцепљење Косова и Метохије кршењем међународног права, резолуције СБ УН 1244 и Устава Србије, уз подршку САД и целог Запада 2008., били су прихватљиви и исправни. Међутим, референдум на Криму и враћање полуострва матици Русији, којој је вековима припадало, по оцени тих истих фактора, представља кршење међународног права и није прихватљиво. Принципијелно, нема шта!

Ад 10) Предност има право на самоопредељење, изнели су представници САД пре 15 година на конференцији у Братислави. Подразумева се – ако то одговара интересима САД. У супротном, то право не важи. Поготову, по америчким стандардима, то не важи за Србе било где да се налазе у региону ван Србије. Србе у Републици Српској третирају као реметилачки фактор који наводно отежава европску функционалност БиХ. То што основни проблеми у БиХ потичу из неуређених односа између Муслимана и Хрвата, што Хрвати неће бити задовољни док не добију свој самостални ентитет – сви би желели да ставе под тепих. Не прихвата се да за било шта може бити одговоран неко други осим Срба!

Закључци на крају писма Вили Вимера су више него јасни и не захтевају коментар. Развој у протеклих 15 година само је потврдио њихову основаност и вредност.

Вилија Вимера сам упознао 1996. године на предлог југословенске амбасаде у Бону. Амбасада је оценила да се ради о конструктивном и утицајном немачком политичару из CDU, добром познаваоцу Југославије и прилика на Балкану и, што је било одлучујуће, о блиском сараднику тадашњег немачког канцелара Хелмута Кола. То је време великих напора југословенске дипломатије да после Дејтона убрза нормализацију односа и билатералне сарадње са земљама најважнијим партнерима.

У годинама које су уследиле имали смо више прилика за формалне и неформалне разговоре и у Београду и у Бону, па чак и за дружења која су обухватала посете Јагодини, Ћуприји, Параћину, Крагујевцу, Крушевцу, Јастрепцу, Каленићу.

Пар пута присуствовао сам Вимеровим разговорима са пок. председником Слободаном Милошевићем. Вимер и Милошевић су један другог поштовали. Што се Вимеровог односа тиче, он се може разазнати и из делова књиге Повратак Хазардера, посвећене разговорима са Милошевићем. Књига је издата 2014. у Немачкој поводом 100. годишњице почетка Првог светског рата.

Као добри познаници, сретали смо се и после преврата у Београду октобра 2000, када је Вимер посећивао Београд ради разговора са лидерима ДОС – председником Војиславом Коштуницом и пок. премијером Зораном Ђинђићем.

Једном таквом приликом уручио ми је копију свог писма Герхарду Шредеру од 2. маја 2000. Предајући ми писмо лаконски, ненаметљиво, како иначе разговара, пропратио је тај гест рекавши да ће ме садржина вероватно интересовати.

Тек када сам дан или два након тога обезбедио превод писма на српски језик – схватио сам о каквом се документу ради. У својој дипломатској каријери нисам имао прилике да прочитам краћи и садржајнији текст. Читава стратегија САД, у то време једине суперсиле на свету, не само према Србији, односно СРЈ, нити према Балкану, већ према целој Евро-Азији, а делом и америчка глобална стратегија.

Време је пролазило, а никако да добијем прилику да питам Вимера за сагласност да објавим његово писмо. Нисам желео да то чиним ни телефоном ни Интернетом јер су то деликатна питања а електроника коликогод привлачна увек носи ризике. На страну ризик од прислушкивања, тај ми није био одлучујући. Више сам се тих начина комуницирања клонио бојећи се неспоразума, да не помисли, како постављам неумесно питање, како не разумем деликатност садржине писма и слично.

Коначно, моје интерсовање за објављивањем писма пренео сам усмено преко дипломате заједничког пријатеља. Вимеров одговор је гласио – да могу да објавим писмо уколико оцењујем да то може користити његовим српским пријатељима. Писмо на немачком и на српском, уз коментар, било је спремно за објављивање крајем 2006. године.

Објављено је јануара 2007. у публикацији Актуелна питања спољне политике у издању Београдског форума за свет равноправних. Паралелно је послато и редакцији НИНа као тада најозбиљнијег недељног листа у Југославији.

Сећам се да ми је тадашњи главни и одоворни уредник НИНа Слободан Рељић телефонирао и питао да ли сам сагласан да Вимерово писмо објави у оквиру ширег прилога његовог дописника из Берлина Николе Живковића. Ценећи тадашњи НИН и Рељића као уредника и аутора убојитих коментара, сагласио сам се, без трунке колебања. И обрадовао – важан докуменат од великог интереса за јавност, стручњаке и научнике, коначно ће бити обелодањен како и заслужује – у најозбиљнијем недељном листу. И заиста НИН је, поред интегралног текста писма, објавио врло садржајан коментар Николе Живковића на неколико штампаних страница.

Одјек објављивања Вимеровог писма у публикацији Београдског Форума и у НИНу, свакако је био позитиван. За многе је то било право откровење, доказ, corpus delicti да је агресија NATO 1999. године део NATO глобалне стратегије ширења на Исток, да NATO није милосрдан, како претендује да изгледа, већ напротив, грамзив, агресиван, безобзирна освајачка машинерија, коју је брига за било чија људска права колико за лањски снег. Други су вртели главом јер им се садржина чинила невероватном, претераном. Замислите, тако озбиљна, (назови) одбрамбено-политичка демократска алијанса, па неко говори, чак и пише да та анђеоска организација жели да успостави такву „просторну ситуацију каква је постојала када је Римско царство било на врхунцу моћи“. ‘Ајте, молим вас, коме ви то? Нисмо ми од јуче да наседамо припадницима „бившег режима“ и уопште ретроградним појединцима у земљи или иностранству. Или сличне реакције. А највећа реакција је била – ћутање.

Ничим не дати повода да се Вимерово писмо шири. Схватали су да је то равно ширењу истине о агресивној природи NATO, истине да стратегија NATO, посебно стратегија експанзије на Исток, представља опасност по мир и безбедност. То свакако не сме чинити ни ДОС, још мање медији премрежени NATO стандардима и NATO извођачима радова илити уредницима. А наука, стручњаци, аналитичари? Преумљени, преусмерени на пројектне задатке USAID, NATO и ЕУ, „охрабрени“ да говоре и пишу само о ономе што је на линији „катарзе“, „промене свести“, „изградње новог система вредности“ – што је „in“. Иначе, као у случају писма Вили Вимера, једноставно треба да ћути. О ЕУ, NATO – ништа осим добро.

То што овај докуменат од историјског значаја није ни тада ни касније побудио значајнију пажњу у јавности Немачке и западне јавности уопште може се разумети и објаснити чињеницом да региструје циљеве, методе и чињенице које нису пријатне за NATO нити за лидере земаља чланица. А медији као медији, и на демократском Западу уживају пуну слободу да не објављују оно што није добро, поготову, што је (евентуално) лоше, за NATO, за владе водећих земаља чланица, за војно-индустријски комплекс, за парламентарну демократију и друге стубове либералног капитализма. Али шта су разлози да овај докуменат није шире прихваћен и афирмисан у Србији (и Црној Гори) није бар на први поглед јасно.

Документ се ипак добрим делом односи на Балкан, Косово (и Метохију), на рат (агресију NATO) 1999. против Југославије. Треба се надати да бар историчари неће пропустити да изврше свој задатак.

(Београдски форум за свет равноправних – Живадин Јовановић)