Антоније Ђурић: Војвода Степа – У сусрет 100 годишњици отаџбинских ратова .

ВРАЋАЈ ПАРЕ, МОМЧЕ!

Војвода Степа Степановић – Портрет

Тим речима обратио се прослављени војвода Степа Степановић поштару који му је донео прву пензију . И додао : „Мангупи, – хоће да упропасте државу!“

Полазите напред!- Последње је заповест прослављеног војсковође војводе Степе Степановића. Ове речи, громким гласом упућиване војницима које је водио у шест ратова, војвода је изговорио тихо, једва чујно, сат ипо пре поноћи 27,априла 1929. Године у Чачку, у кући број пет у Сарајевској улици, коју му је у мираз донела супруга Јелена, рођена у честитој породици Веселина Миловановића.

Војводине последње речи допрле су те ноћи само до његових најближих: супруге, кћерки Милице и Данице и зета, санитетског потпуковника, доктора Крсте Драгомировића.

Посредством новина је дан касније читав свет сазнао за војводину смрт. Тако је енглески Тајмс обавестио своје читаоце „да је умро маршал, Степа Степановић, национални јунак српског народа, кога су сви обожавали због његових огромних заслуга у Светско рату и у осталим ратовима, у којима је он посвећивао највећи пажњу обичном војнику… Није претерано ако се каже да је војнике волео као своју децу, да је непрекидно бдио над њима и,сасвим природно постао је њихов идол. Прича се да се често кретао међу њима обучен у обично војничко одело да би дознао њихове жеље и потребе…“

Истог дана је и Манчестер Гардиан писао о смрти војводе Степе, истичући њгове битке и победе, али и оне ситне појединости које су и њега чиниле обичним човеком: „Он је волео сам да шета по старој београдској тврђави, одакле је могао да гледа преко Саве и Дунава оно што је некад била аустроугаска територија…За време болести огроман број људи, углавном сељака из околних округа, чекао је сваки дан испред његове куће вест о његовом здрављу, а вест о смрти изазвала је жалост у читавој земљи…“
Неће у Пантеон

Француски листови доносили су репортаже о биткама Друге армије, чији је комадант био Степа Степановић. Разуме се да су сви листови у Југославији доносили узбудљиве прилоге из живота чувеног војсковође.

Читав град је био на сахрани. Један очевидац сведочи да је поворка била дуга три километра: „Кад је чело поворке било на гробљу, зачеље је тек полазило од чачанске цркве, задужбине Немањића..“

Одмах иза породице, за ковчегом на лафету, ишао је краљ Александар у пратњи патријарха Димитрија, жичког владике Јефрема, иначе брата војводе Петра Бојовића, министра и генерала. Четврти беседник на сахрани, а било их је четрнест, после патријарха; министра војног Стевана Хаџића и генерала Николе Чоловића, био је Ибрахим Мутевелић. Он је говорио у име града Сарајева, чији је почасни грађанин био војвода Степа.

Осам месеци раније војвода је завршио своју вечну кућу на чачанском гробљу, не одвајајући се ни после смрти од свог народа, својих давно помрлих суграђана.Место је сам изабрао, а чувеном чачанском каменорезцу Бербељи дао нацрт гробнице и споменика. Неспоразум је настао оног часа кад је војвода приметио да је Бербеља, мимо плана и договора, додао неколико мермерних стубова у облику топовских граната и уклесао битке и победе српске војске, под војводином командом. Војвода се жестоко љутио, али је све било касно. Војвода је припремио све што је било потребно за сахрану: униформу коју ће му обући, и ордење које ће понети, од своје пензије уштедео је онолико колико је мислио да је потребно за погреб. Својој супруги је дао два замотуљка са новцем- један за трошкове сахране, други за њен живот. Није му на ум падало да га сахране о државном трошку.

Споменик војводи Степи Степановићу

Тек што је гробница била готова војвода је у пратњи својих зетова отишао да је види. Потпуковник Драгомировић, њгов зет, био је одушевљен .Рекао му је : „Ово није за вас. Ви сте славни и велики човек. Ви ћете бити у Пантеону, а ја сам болестан и могли бисте ову гробницу да уступите мени..“
Војвода се узнемирио:

-Какав Пантеон! Хоћу овде да се сахраним. То је моје место. Коме треба Пантеон нека се у њему сахрањује.Овде ће лежати Степа Степановић са својом бабом..

Хоће да упропасте државу

Одмах после пензионисања, двадесетих година овог века, војвода је живео у Чачку.Ту је добио прву пензију. Баш у то време започео је своју поштарску службу један младић који је војводу обожавао. Био је срећан што је војвода у његовом рејону па је похитао да му уручи пензију.

-Ево срећног поштара који најомиљенијем војводи доноси прву пензију.-рекао је младић у једном даху.

-Ако, ако, момче –узвратио је војвода Степа уз осмех- ред је да и ја видим неку вајдицу од своје државе. А колико су ми послали?

-Три хиљаде динара господине војводо! –рапортирао је узбуђени поштар.

-Мангупи – узвикнуо је војвода љутито- Мангупи! Хоће да упропасте државу!Враћај паре момче! Нека бар преполове, шта бих столиким парама.

Тако је одистински војвода Степа вратио пензију.

Некако у то време решењем Министарства војске и морнарице војводи Степи је на услугу додељен аутомобил.Истим решењем одлучено је да се по аутомобил даје на располагање комаданту граничних трупа, комаданту коњичке дивизије и комаданту краљеве гарде.

Војводи је одређен и возач,који је,иначе, служио кадровски рок. Био је то, данас већ у поодмаклим годинама, Богдан Бакаловић, који живи у Београду.

– Кад ми е то саопштено, био сам просто ошамућен- сећа се Бакаловић.-Зар мени да припадне таква част да возим славног војводу! Нисам тако нешто могао ни у сну да замислим. Кад сам се јавио војводи на рапорт, рекао ми је :

– Војниче слушај добро шта ти кажем: у овај аутомобил  нико,осим нас двојице, не сме да седне!

– То је било све што ми је рекао.

-Волео сам да возим- наставио је Бакаловић своје сведочење-али се војводи на моју велику жалост никуд није ишло, аутомобил је био дотрајао, без марке, а путеви да не причам. Возио сам га неколико пута у Београд и Крагујевац, на седнице Народне одбране, чији је био доживотни почасни председник. Једном, тако, на путу за Београд, возећи прашњавим друмом преко Аранђеловца, аутомобил се покварио.Војвода је цупкао около,загледао у мотор, видео како се мучим да пронађем квар, па је на послетку рекао :

-Одох ја пешке, а ти кад поправиш ту крнтију, стићи ћеш ме..

Почасни грађанин Сарајева

Поводом прве годишњице ослобођења Сарајева, кад је војвода Степа на челу својих трупа ушао у главни град Босне и Херцеговине, одлучено је да се прогласи почасним грађанином. О томе га је обавестио председник општине, молећи га да у Чачку прими одборнике Стеву Марковића и Фехима Кафадаревића, како би му уручили диплому. Специјалну диплому, прву те врсте, урадио је сарајевски уметник Живко Швракић, приказујући на њој Градску већницу, са источним делом града у коме је доминирала касарна која је носила војводино име; затим Миљацку до Принциповог моста са обалом која је такође носила војводино име.

Испод слике је писало: „Своме почасном грађанину,војводи херојске српске војске, ослободитељу Степи Степановићу, на годишњицу ослобођења 6 . новембра 1919. Благодарно Сарајево.“Овако је одборник Стево Марковић, у то време директор женске учитељске школе, описао сусрет са војводом:

„Уђосмо у малу собу и поклонисмо се великом војводи.Још са врата војвода нас дочека са речима :“Добро дошле моје Сарајлије, знам да је тежак и далек пут али толико ми је драго да вас видим и загрлим, а преко вас грлим моје драго Сарајеви и целу Босну поносну.“

Београдски вајар Марко Брежанин, замољен је да за Народну одбрану уради бисту славног војводе, јер су већ постојале бисте војводе Радомира Путника и Живојина Мишића.

Кад је стигао у Чачак и пошао војводиној кући, смислио је шта ће да каже:

-Долазим из Београда- започе Брежанин, верујући да ће имати више успеха ако каже да га не препознаје – да умолим војводу да ми позира.Хоћу да урадим његову бисту за Народну одбрану и друге установе.

– Па, познајете ли ви њега? –упитао је војвода.

– Немам ту част.-узвратио је вајар-                                                                                                  

– Е жао мије-одговорио је војвода – он није овде. Отишао је да надгледа гробницу. Сад се бави дограђивањем вечне куће. Али знате шта, колико га ја познајем, неће пристати на то. Боље спакујте ствари па се вратите у Београд. Поздравите и Народну одбрану, и установе, и пријатеље, и кажите да је он себи спремио вечну кућу, и то је њему најбољи споменик.

Тако се вајар вратио необављена посла.

Појео мајоров ручак

У време кад је војвода Степа био пуковник и комадант дивизије у Крагујевцу наредио је да се посилни смеју користити само за оно што је предвиђено правилима службе. Једног дана, међутим, око подне, приметио је на улици војника са порцијама у руци.

– Код кога си на служби? –питао је војвода Степа.

-Код мајора Јовановића, господине пуковниче! – одсечно је одговорио војник.

-Шта то носиш? – питао је даље Степа.

– Ручак!

– Ко ти је наредио да носиш порције?

– Госпођа мајорица!

– Седи! – заповедио је пуковник Степановић.

– Разумем господине пуковниче! – узвратио је војник и брзо сео на ивичњак.

– Једи. – чуо је војник нову заповест.

Кад је војник појео ручак и показао празне порције, пуковник је наредио:

– Е, сад, иди кући па кажи госпођи мајорици да те је срео комадант дивизије и да ти је наредио да поједеш ручак.

Батерија на ћувику

Војвода је био неумољив кад год је било реч о заповести команде. Наређења старијих примао је без поговора. Пред одлучујућу офанзиву на Солунском фронту, војвода је, проучавајући карту,говорио свом начелнику штаба:

– Молим те питај за онај положај испод Кравице. Има ту један ћивик, на њега треба поставити два топа и одатле гађати непријатеља у ребра…

Убрзо потом јавио се преко телефона комадант батерије:

– Изволте господине војводо!

– Слушајте-поче Степа благим гласом, – у току ноћу поставите два топа на онај ћувик,где се налази крушка. Њима ћете непријатељима у ребра да гађате..“

– Немогуће! – Ушепртљао се комадант батерије.

– Зашто? – питао је војвода Степа.

– Брисани простор  – објашњавајо је овај – Непријатељ је засуо шрапнелском ватром цео ћувик. Не би ниједан од нас главу изнео..

– Слушајте-узврати војвода љутито – по сваку цену морате да избаците два топа!

– Немогуће – упоран је и комадант батерије.

– Нема немогуће.Ви знате да је горе једна крушка. Ако у пет ујутру не буду два топа на ћувику, у осам сати висићете о оној крушци пред комадантом дивизије. Јесте ли ме разумели?

Разговор је био завршен. У четри сата јавио се комадант батерије и рапортирао:

– Господине војводо по вашем налогу  истурио сам целу батерију на онај ћувик. Чекам наређење за напад!

Војводи једва приметно пређе осмејак преко бркова:

– Знао сам да сте добар капетан. Предложићу вас за мајора.

Топови који су изненада грунули са оног ћувика унели су велику пометњу међу непријатељске војнике.
Животни пут и судбину војводе Степе одредио је, чини се, обичан сељачки штап, каквим су се у селу Кумодражу, крај Београда, где се Степа родио, служили чобани гонећи стоку. Ето, један такав штап, одлучивао је хоће ли Степа гонити стоку или ће ићи на науке. Његови родитељи, Иван и Радојка, имали су четри сина, Степа је био најмлађи. У то време ( Степа је рођен 1856 ) из већих породица, само се једно дете слало на школовање.Степа је хтео у школу, али је у школу хтео и брат Марко. Како од те жеље нису одустајали, отац одлучи да надвлаче обичан чобански штап, па ко претегне..

Тако је Марко остао на њиви у селу, а Степа ушао у историју као један од највећих и најомиљенијих војсковођа.

Легенда о њему траје.

Додаци:

Народна душа

„Из народа сам поникао; Он ме је начинио оним што јесам;Морам се покоравати његовој вољи и служити му до последњег дана.“

Речи војводе Степе на конгресу Народне одбране 17.септембра 1926.године,примајући се дужности доживотног почасног председника.

Полазите напред

„Друга српска армија је снагом грома разбила бугарску армију и брзином муње напредовала и закуцала на врата Софије.Бугарска се бацила на колена и предала савезничким армијама.Њега судбина, и овог пута одлучена је на Брегалници.“

Изјава војводе Степе страним дописницима, после пробоја Солунског фронта.

Без хегемоније

Одмах после ослобођења Београда 1918. У новембру, новинари су питали војводу Степу, како ће се по његовом мишљењу уредити наша нова држава.Војвода је овако одговорио:

„Ја нисам, а то је ствар владе и политичара.Држим да ће се уређење извести на темељу Крфске декларације,али могу поуздано да кажем да ће држава Срба, Хрвата и Словенаца бити основана на потпуно демократској основи,где ће појединац бити потпуно заштићен, као што ће бити заштићена свака вероисповест и све племенске особине.Нарочито наглашавам да Србија улази у ту државу без претензија на првенство, без икакве намере да води хегемонију.

Свеопште јединство

Свим одборима Народне одбране треба стално говорити да треба да постану и остану место нашег свеопштег националног јединства.У њих се мора окупити и ујединити наша национална и животна снага.Истина је да негде постоје племенске па и класне разлике,али је дужност одбора народне одбране да их ублажује и одстрањује  све оно што изазива и појачава свако цепање, а тиме и слабљење нашег народа као целине.Само онда ако се овако ради,наш народ ће бити у стању у стању да одоли, новим искушењима, којих ће бити све док живот траје.

(Војвода Степа на конгресу народне одбране)

Истина ослобађа