Сима Лукин Лазић – Двије оскоруше

Преузмите ПДФ: Сима Лукин Лазић – Двије оскоруше 

Обилић изгубљеног боја са германском школом у изучавању историје

Књиге
Књиге

После готово читавог века, последњих година се из заборава враћају дела српских и словенских историчара, припадника тзв. аутохтонистичке српске или (пан)словенске школе у изучавању историје, у којима се порекло и историја српског народа приказује у сасвим другачијем светлу од данас уобичајеног, чиме се многе савремене неправде према српском народу логично повезују са догађајима из минулих векова. Један од изразитих заговорника ове школе био je Сима Лукин Лазић, чије кратко полемичко дело ”Двије оскоруше” на најбољи начин осликава последњу фазу неколико деценија дуге борбе са бечко-берлинском германском (или ”нордијском”) школом, која се почетком XX века завршава потпуном победом германске школе и легализацијом фалсификата, којима се Срби и остали Словени своде на ниво уљеза у својој постојбини.

Александар М. Петровић: ”Кратка археографија Срба – Срби према списима старих повесница”, Словенски институт, Нови Сад,1994.

Да би се ово мало Лазићево дело разумело у данашњим условима, потребно јe увести читаоца у време када je оно настало и упознати га са великом борбом између двеју историјских школа (како Лазић каже – ”мода”) у којој је написано на хиљаде студија и полемика. По завршетку ове борбе у изучавању историје словенских народа наступио је ”стабилан” период у коме су постепено нестале све полемике и дилеме, али је нестало и трагање за коренима словенске цивилизације и прихваћена је ништавна улога која је Србима и осталим Словенима додељена правилима које је диктирао победник.

Кратка биографија Симе Лукиног Лазића

Сима Лукин Лазићје рођен 15. августа 1863. године у Босанском Броду у трговачкој породици. Због рада против турских власти, његов отац је пребегао у Србију. Млади Лазић се школовао у основној школи у Шапцу и у гимназији у Београду, где 1876. године завршава трећи разред. Иако још веома млад, подстакнут родољубљем бежи од куће и пријављује се у добровољце у српско-турском рату, али је одбијен због болести. Потом напушта школу и постаје глумац у разним путујућим дружинама. У периоду 1886. – 1889. године глумио у Српском народном позоришту у Новом Саду.

”Лексикон писаца Југославије”, књига 3, с. 620, Матица Српска, Н. Сад,1987.

Сима Лукин Лазић коначио проналази свој пут 1889. године, када почиње да се бави новинарством и књижевношћу, где даје своје најзапаженије резултате. Живео je у Београду и Загребу, објављујући новинске текстове, национално-политичке чланке, популарно историјске, књижевне, хумористичко-сатиричне, памфлетске и друге радове у стиховима и у прози, Сарађивао је у у листовима и часописима: ”Одјек”, ”Србобран”, ”Позориште”, ”Невен”, ”Стармали”, ”Бранково коло”, ”Геџа”, ”Бич”, ”Врач погађач”, ”Србобран”. Уређивао је загребачки ”Србобран” (1891 ,-1893.) и хумористичко-сатиричне листове ”Бич” (1889.-1890.) и ”Врач погађач” (1896.-1904.).

Сима Лукин Лазић је објавио следећа дела: политично разматрање у стиховима ”Српско-бугарски рат”, Сисак 1885.; најважније дело – историјску расправу ”Срби у давнини”, Загреб 1894., коме је претходила ”Кратка повјесница Срба од постања Српства до данас”, објављивана 3

1894. у ”Србобрану” (издата као посебна књига у Загребу 1895.); полемику ”Двије оскоруше, једна мени, друга њему”, Загреб 1895.; биографски спис ”Србин од Србина”, Загреб 1895. и сатиричну поезију ”Дивљи човјек”, Загреб 1901. године. Сима Лукин Лазић се оженио 1899. године књижевницом Зорком Милетић, ћерком Стевана, а синовицом Светозара Милетића, па је од 1902. године живео у Новом Саду. Слабо здравље га је пратило током читавог живота, који је прерано окончао 19. јула 1904. године у Рајићу у Славонији.

Истина ослобађа