Немачка канцеларка Ангела Меркел посетила је, приликом званичне посете Београду, и удовицу бившег премијера Зорана Ђинђића.

 

Садржина разговора између госпођа, државне канцеларке Меркел и удовице Ђинђић, није саопштена јавности. Званично, између две госпође вођен је разговор о Фонду за унапређење талената који носи име стрељаног премијера.

 

Упућена јавност шпекулише о томе у ком правцу је вођен разговор између тренутно најмоћније жене у Европи, можда и у свету, немачке канцеларке, и вероватно једне од најбогатијих жена на континенту, госпође Ђинђић!

 

Када је стрељан 12. марта 2003. године, покојни премијер је у радној књижици имао само две године и шест месеци радног стажа! Његова супруга Ружица има га још мање. Њено богатство је још увек тајна за српску јавност, а нарочито количина новца у кешу, којом располаже ова весела и богата удовица.

 

Када је у јануару 2001. године постао премијер Србије, Зоран Ђинђић је већ најтешње био повезан са “сурчинским мафијашким кланом”. На то је указао и бивши припадник СДБ Момир Гавриловић, али је убрзо после посете кабинету тада савезног председника био ликвидиран. Гавриловић је тада рекао да су одређени људи сумњивих биографија из Сурчина увезли грађевинске машине без плаћања царине. Ради се о машинама за асфалтирање, које су на кредит купљене у Немачкој, и биле су ангажоване на пословима у Србији (пре свега, на поправци коловоза на Ибарској магистрали и аутопуту Београд-Ниш).

 

Тај посао, који се финансирао средствима од стране помоћи, а реализован је преко Министарства саобраћаја, на чијем челу је била чланица ДС Марија Вукосављевић Рашета, Ђинђићу и његовим компањонима требало је да донесе чисту зараду од око две стотине милиона марака.

 

Сви ови послови одвијали су се и преко Драгана Марковића, Ђинђићевог кума и власника фирме Крмиво-продукт из Сурчина.

 

 

Када се почетком деведесетих година вратио из Немачке у Србију, Зоран Ђинђић је имао репутацију угледног агента немачке обавештајне службе БНД. Он је имао тачно дефинисане задатке деловања, али агенти, углавном, за свој рад добијају много мање новца него што јавност претпоставља.

 

По доласку у Србију, њега је годинама финансирао Миодраг Костић Коле, бизнисмен из Новог Сада, власник предузећа “МК” и директор Демократске странке.

 

Према сопственом признању, Костић је Демократској странци свакога месеца давао педесет хиљада марака! Колико је од тог новца завршило у Ђинђићевом џепу?

 

Костић је у пролеће 2001. био главни протагониста афере са утајом милионског износа пореза, на шта је указао Народни покрет Отпор. Костић, који је био и власник фудбалског клуба Војводина, средином октобра је претио и Мирославу Виславском, бившем председнику новосадског фудбалског прволигаша, да ће га протерати из Новог Сада, да ће му поломити све кости, да ће га стрпати у затвор и убити! “Демократски”, нема шта.

 

Зоран Ђинђић је постао власник стана од 150 квадрата на Студентском тргу број 8 у Београду. Тај стан је, према сведочењу бившег високог функционера Демократске странке, купио за 150 хиљада долара, новцем који је присвојио од америчке помоћи за Демократску странку 1990. године. Ђиндић је дошао и у посед виле на Сењаку, у Дриничкој број 1, и у Новим Бановцима, улица Београдска 50.

 

Треба се подсетити да је Ђинђићева вила на Сењаку изграђена за само два месеца, да је одликује холивудски гламур и да у потпуности баца у засенак екстеријер елитног београдског насеља. Само ограда око куће на Сењаку, израђена од најбољег шведског челика, висине око три метра, са бројним украсима, коштала је неколико стотина хиљада марака.

 

Трошкове подизања платила је Влада Србије. У то време Ђинђић је и сам призна(ва)о да поседује акције у фирми Кока-кола, а према поузданом извору из Владе Србије из тог периода, власник је и једног предузећа у мађарском граду Кечкемету.

 

Немачки дневни лист Јунге Wелт објавио је 2002. године да је човек који је корумпирао бившег војног министра Рудолфа Шарпинга (канцелар Шредер због овог скандала избацио га је из владе!) такође “спонзорисао” и премијера Србије Зорана Ђинђића.

 

Последњег дана децембра 2000. године, тада кандидат за премијера Зоран Ђинђић дочекао је на сурчинском аеродрому Никола Тесла српског бизнисмена из Швајцарске Станка Суботића Цанета. Кола у којима се налазио господин Ђинђић пришла су Цанетовом авиону на самој писти. Цанету је добродошлицу пожелео господин Ђинђић, преузимајући повећу кесу са новцем, у којој је било 50 милиона немачких марака! У кешу!

 

Са дозволом својих послодаваца и швајцарских власти, господин Суботић је донео новац будућем премијеру да осигура тржиште за компанију Бритиш америкен табако (БАТ) и тако добије тржиште и за себе.

 

 

Очигледно је да је покојни Ђинђић умео да сакрије траг огромним количинама новца у кешу. У томе је имао помоћ и немачких обавештајаца, али је истовремено био у великом страху од америчког амбасадора Вилијема Монтгомерија, који га је, званично, подржавао у вођењу политике, али је Зоран био уверен да му баш амбасадор Монтгомери пакује дуванску аферу преко загребачког листа Национал.

 

Велике количине новца у кешу премијер Ђинђић је, у првој години своје власти, износио и дипломатском поштом, а господин Суботић је, као човек од искуства, умео да му отвори фирме у иностранству.

 

Када је премијер оптужен да је у иностранство путовао Суботићевим авионом, многи су знали да је, уствари, власник тог авиона – Зоран Ђинђић!

 

Док није стрељан, Зоран Ђинђић је умео да направи новац. Једноставно, звао је на разговор бизнисмене, почев од Богољуба Карића, па редом, захтевајући да му на рачуне у иностранству пребаце новац.

 

Рачуне је отварао у банкама на егзотичним острвима, којима се теже улазило у траг. Део новца Ђиниђић је улагао и у компаније у Немачкој.

 

Када је премијер стрељан, а након окончања ванредног стања, почело се расправљати и о његовој заоставштини. Вила у којој је до стрељања живео премијер, одлуком Коштуничине владе поклоњена је његовој удовици Ружици и њеној деци, ради њихове безбедности.

 

Први општински суд у Београду, у оставинском поступку, будући да премијер није оставио тестамент, као једине наследнике његове имовине огласио је Ружицу Ђинђић и њено двоје деце. Решење о оставини, које је потписао тадашњи председник овог суда, а данас помоћник министра правде Војкан Симић, начелно је и њиме се утврђује право на наслеђе целокупне имовине. Посебним, допунским решењима, куцаним у само једном примерку, суд је госпођу Ружицу оглашавао наследником имовине, рачуна у банкама, авиона и акција које је имао покојни Зоран. На овај начин, исто као и у случају покојног градоначелника Београда Ненада Богдановића, јавност је изиграна и није имала увид у то шта остаје иза покојника.

 

 

Имовину стрељаног премијера упућена јавност проценила је на преко милијарду марака! Покојни Ђинђић је, тврде извори Таблоида, велике своте новца држао и на рачунима својих пријатеља. Неки су то прећутали, па је удовица морала да их подсећа. Први који се јавио био је Станко Цане Суботић, обавештавајући удовицу о Зорановом стању рачуна у његовом власништву.

 

Недавно се господин Суботић огласио саопштењем на конференцији за штампу, тврдећи да је удовици Зорана Ђинђића предао више од милион евра, који су били на неком иностраном рачуну, те да му је било потребно времена да их подигне и у кешу преда Ружици. То је разбеснело Бориса Тадића, који је Цанету, преко Драгана Шутановца, поручио да је ”љут на њега због лошег држања”.

 

Богата удовица Зорана Ђинђића, која је у младости била сарадница Службе државне безбедости и служила за подвођење значајним личностима (звали су је Рушка-пушка), почела је да се богати још више. Човек који опонаша њеног мужа, Душан Петровић, омогућио је Ружици да постане сувласник Викторија групе, која има монополе на пољопривредне производе и на све дотације Владе по том основу. Српски малинари добили су батине од жандармерије, јер Ружица има монопол на извоз малина и жели да плаћа ниску откупну цену малинарима.

 

Да ли је госпођа Ангела Меркел, можда, овој похлепној и бестидној жени нудила азил у Немачкој, или неко важно место у будућој Влади Србије? Ако је тако, онда се Србији црно пише.

 

 

Међу именима оних који су задржали Ђинђићев новац су, тврде упућени, и Чедомир Јовановић, Владимир Беба Поповић и Зоран Јањушевић. Ова тројица су, основано се сумња, и учествовала у Ђинђићевом стрељању. На дан премијеровог стрељања, Чедин таст Мијат Савић био је испитиван пред истражном судијом Другог општинског суда у Београду, поводом захтева тужилаштва… 

 

Господин Савић је замолио судију да му одобри да не искључује мобилни телефон, јер очекује једну веома важну вест. Судија је дозволила Савићу да не искључује телефон, а када је телефон зазвонио, Зоран Јањушевић је обавестио Савића да је – “онај готов”! Чедомир Јовановић се истог дана вратио са скијања, а Владимир Поповић, кога је Зоран отерао из свог окружења због потврђене вести да Беба одржава сексуалне односе са Ружицом, добио је својих пет минута. Енглеска обавештајна служба организовала је Ђинђићево убиство, у којем Ружицина улога још није расветљена.