Илија Петровић

О Кочи Поповићу: Погрешном лику – обележје на погрешном месту

Из текста “БГ: Коча Поповић добија спомен-обележје”, од Таnjуга преузетим 20 октобра 2015. године (http://www.b92.net/info/vesti/index.php?uuu=2015&mm=10&dd=20&nav_category=12&nav_id=1053339), сазнајемо да ће “у холу Дома Војске Србије (у Београду) данас свечано бити откривен бронзани барељеф са ликом Константина Коче Поповића (1908-1992), генерал-пуковника ЈНА”.

Илија Петровић
Илија Петровић

Разложном човеку остаје само да се запита да ли је томе “лику” заиста тамо место и ко је ту погрешан – да ли место или лик.

Мало о месту

Дом Војске Србије (у брозовско време: Дом ЈНА), између 1929. и 1931. године грађен је као Ратнички дом (http://www.оdbrana.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzajа=534), на простору који је Управа Града Београда поклоника бившим ратницима (и српским добровољцима међу њима). Дом је подигнут добровољним прилозима бивших ратника (и српских добровољаца међу њима), углавном оних који су водили ослободилачке ратове 1912-1918, а извесну суму, издвојену из апанаже финансиране делом и пореским давањима истих тих ратника, приложио је и краљ Александар (1888-1934).

Доратних година, у Дому је деловало више удружења задојених родољубљем, међу њима, као једно од најактивнијих, и Удружење ратних добровољаца 1912-1918. године.

Више о лику

У разговору који је за београдски лист “Време” (број 1117, 31. мај 2012 – http://www.vreme.co.rs/cms/view.php?id=1055287) водила са Душаном Чкрбићем (1927), некадашњим високопозиционираним партијскиm апаратчиком брозовске ере, Зора Дрчелић пренела је и “медитативни” дневнички запис Коче Поповића о Србима и њиховом отпору усташком покрету на самом почетку деведесетих година 20. века:

“Башибозлук, багра и брабоњци устали су да обнове Душаново царство. Срби су само против онога ко би хтео да их макар мало опамети, а одушевљено кличу свакоме ко их још више заглупљује, уназађује и унесрећује. Жалосно је што су Срби у цивилизацијском и културном погледу остали на нивоу на коме су били пре сто година. Они нису у сукобу са светом, већ са самима собом, враћајући се на шајкачу и опанак из којих су једва изашли”.

Koча Поповић
Koча Поповић

Лик који је успео да избљује све те гадости о народу из кога је потекао (ако занемаримо његову цинцарску старину по мушкој линији), са којим је растао и чије је интересе (макар и посредно, кроз такозвано југословенство) у свету заступао као брозовски министар спољних послова, добија, ето, бронзано обележје у Ратничком дому у Београду.

Док из хигијенских разлога прескачемо речи башибозлук, багра и брабоњци, речи које су му деценијама и годинама чучале у устима и чекале да коначно буду избљуване, не може незапажено проћи његово “откриће” да су Срби “у цивилизацијском и културном погледу остали на нивоу на коме су били пре сто година”, те да се враћају “на шајкачу и опанак из којих су једва изашли”.

Ово друго, што тај лик помиње српску шајкачу и опанак, није ништа друго до његово подилажење сопственим идеолошким хрватским истомишљеницима који, када хоће да увреде Србе, упорно помињу опанке. А када томе дода и шајкачу, не зна, јадник, да су озбиљни Срби, некада, пре сто и више година, бескапићима звали они којима међу људима није било места.

Оно прво, у својој дубокој мржњи према свему што је српско и покушавајући да српско родољубље у данашњем времену обезвреди његовим враћањем на ниво од “пре сто година”, изриче са јединим циљем да оправда све оно што су и он сам, и његови другови, и другови његових другова починили оним Србима који су од 1912. до 1918. године водили српске ослободилачке ратове. И он и његови партијски исто(не)мишљеници врло су се трудили да остваре завештање оца им њиховога Карла Маркса (1818-1883) да би Србију, када би се икако могло, требало извести на дебело море и тамо потопити. Стога, и њему, и његовим друговима, исто као и друговима његових другова, није одговарало српско ослобођење ни од турске ни од аустроугарске окупације, и то је био основни разлог за доношење онога решења Владе ФНРЈ (Пов. IV бр. 1105/46 од 18. фебруара 1946), с потписом бившег Србина Александра Ранковића (1909-1983), којим је Удружење српских ратних добровољаца 1912-1918. проглашено профашистичком организацијом. Ако комунисти за време Другог светског рата нису премного ратовали против фашиста (и њихових нацистичких и усташких подврста) и ако су у Југославији, по вољи изразито антисрпски оријентисане “високе” енглеске политике, лако дошли до власт и у Србији почели да се понашају као окупатори, могли су повести отворени рат с онима које су управо прогласили профашистима. (Ако је нешто раније, барем званично, био побеђен фашизам, са све његовим подврстама званим нацизам и усташтво, новопроглашеним профашистима није била остављена ни најмања могућност да пруже било какав отпор, чак ни вербални).

Против кога се ратује

Када кажемо да комунисти за време Другог светског рата нису премного ратовали против фашиста (и њихових нацистичких и усташких подврста), пре свега имамо на уму строго поверљиву наредбу врховне партизанске (комунистичке) команде број 39. од 27. децембра 1941. године, којом се, под претњом смртне казне, од команданата, политичких комесара, официра, подофицира, каплара и војника свих родова тражи безусловно покоравање комунистичкој идеологији и, нарочито, двема тачкама наведене наредбе:

“3. Против окупатора комунистичке јединице не могу се борити, зато што је окупатор и сувише јак, што је способан и спре­ман да уништи једним замахом нашу целокупну организацију, ако то интереси буду захтевали. Снаге окупатора су врло јаке и свака на­ша борба против окупатора унапред је осуђена на пропаст.

4. Такође и са усташама бесмислено би било са наше стране да се води ма каква војна акција с обзиром на њихово модерно наоружавање од стране окупатора, а друго што усташе у овом по нас згодном времену истребљују српски народ који је у огромној већини против нас. Наш задатак није у томе, да се организује борба против окупатора и усташа, јер бисмо у том случају потпу­но ос­лабили сасвим узалудно завршну фазу борбе за наше ослобођење када ће нам снага бити најпотребнија. Окупатора има да скрше и отерају из наше земље светски догађаји и Совјетски Са­вез, наша мајка… За нас је комунисте најважније у томе: орга­ни­зовати покрет и прикупити снаге против четника. Четници су наш први непријатељ, против кога треба употребити сва могућа и немогућа средства ради њиховог уништења, јер на други начин њихов отпор не може се сломити”.

Били су комунисти у праву, јер и званични немачки подаци казују да је немачка вој­на сила у окршајима по Југославији од 1941. до 1945. године имала мање од тридесет хиљада погинулих, рањених и несталих војника; зна ли се то, мора се поставити питање с ким су то партизани ратовали без­мало четири године.

Један од одговора на ово питање пружио нам је Добривоје Видић (1918- 1992), крајем рата секре­тар КПЈ за Ужички округ а после рата, једно време, и Покрајински секретар за Војводину, који је усташке злочине по Босни и Херце­говини оправдао тврдњом да је “шест стотина и педесет хиљада стреља­них Срба… (био) дуг који је српски народ платио за злочи­начку политику београдских властодржаца”, да ли између двају светских ратова или, можда, и у неком другом времену. Уосталом, и то је био саставни део партизанских “седам офан­зива” по Босни током којих су једино били сатирани Срби.

Но, и то се уклапало у суштину онога комунистичко-усташког споразума из 1935. године, а потписали су га, у сремскомитровачком затвору, Моша Пијаде (1890-1957), пре рата сликар а после рата на високим положајима у партијском и државном апарату, и усташа Миле Будак (1889-1945), адвокат, којим су се обе стране, и комуни­стичка и уста­шка, обавезале да ће заједнички, свим располо­живим средстви­ма, радити на рушењу и коначном уништењу Краљевине Југославије.

Учинили су то “свесни тежине свог положаја, који долази од заједничког непријатеља: сваке Југословенске владе и Српског народа, као носиоца српске хегемоније (надмоћности) и подржава­оца сваког режима, који спутава, смета и тупи народ”. Како то у сп­о­разуму стоји, “вођство Југословенске Комунистичке стран­ке… признаје, да комунизирање Балканског полуострва не може доћи док се не сломи кичма српства и православља, јер је познато да су то два фактора која су омела продирање Османлија на запад и Аустрије на исток”, те да се “уништењем свега што је српско и православно утире терен за комунизирање Југославије и Балкан­ског полуострва”.

На другој страни, своју борбу против “примитивног српства”, лик из ове теме, предратни надреалистички песник и философ Коча Поповић, успешно” је уговорио “савезничку помоћ” којом су, од октобра 1943. до септембра 1944. године (најжешће на Васкрс 1944), америчка и енглеска авијација бомбардујући бројна српска насеља побиле многе десетине хиљада деце, жена и стараца, као припрему за сатирање оних који доживе тренутак у коме ће они, комунисти, уз свакакву подршку са несрпских и ан­ти­српских страна, преузети власт над Србима. Тако је, примера ра­ди, Ниш разаран 15 пута, Бео­град 11, Леско­вац – не зна се колико пута, Краљево 6, Подгорица, Земун и Алибу­нар по 4, Нови Сад 3, Смедерево, Никшић, Ћупри­ја и Поповац по два пута а бомбар­до­ва­њем су биле “почашћене” и десетине дру­гих насеља по Србији, Црној Гори и Херцеговини.

Посебна прича био је Лесковац, одабран да буде бомбардован 6. септембра 1944. године, на рођендан краља Петра II (1923-1970), а Кочи Поповићу, другу својих другова, била је то прилика да цео посао уговори са Фицројем Меклејном (1911-1996), “представником оне Енглеске која је своје победе увек била спремна да издашно плати туђим животима”. Њих двојица посматрали су тај “подухват” са неког брда из околине, а Мекјлејн је о томе оставио писани траг:

“Као да је читав Лесковац одлетео у ваздух у правом облаку прашине, дима и рушевина. Остаци Лесковца лежали су пред нама окривени димом… Чак су и партизани били потресени”.

Кочи Поповићу то није било прво “усаглашавање” ставова с онима које, у складу са поменутом строго поверљивом наредбом, није требало “узнемиравати”. Наиме, он је, али под именом Владимир Поповић, с пролећа 1943. године боравио у “пријатељској и радној посети” Загребу, где је са немачком командом договорено на који ће се начин остварити део исте те наредбе о уништењу јединог партизанског противника у окупираној Југославији – српских четника. И утаначено је да Немци допусте партизанима да пређу преко Неретве, пренесу око 4.500 рањеника и тамо разбију 20.000 четни­ка. (Што су партизани, непосредно иза тога, на Сутјесци грдно страдали – ствар је немачке војне стратегије).

И недостојно и силнички

За сваки случај, признајемо овде да лик из приче, Коча Поповић, барем у раној фази свога комунистичког деловања, са својих тридесетак година, и није био особито приљежан у испуњењу обавеза које је и у његово име преузео друг му Моша. Барем према ономе што је у својим Мемоарима записао Милован Ђилас (1911-1995), он је у затвору (1933), под батинама, издао свога партијског друга Леку (Марка, Александра), због чега је искључен из Партије. Наравно, друг својих другова све то пориче, али ће 1949. године, када је за “важну” партијску документацију попуњавао један партијски упитник са седамдесетак питања, на питање како се држао “пред класним непријатељем” написати: “слабо, недостојно”. (Небитно је, при томе, што се Душан Чкребић, поменут на почетку ове причице, труди да га оправда казујући да је то написао под партијском претњом да ће из Партије бити искључен свако ко буде дао нетачне податке: “морао је, дакле, да се повинује одлукама и оценама КПЈ”).

А годину или две раније, у сваком случаја недуго после рата, Кочин лик сударио се са “неоружаном” стварношћу. Према писању Добривоја Томића, тада ђака Пете београдске гимназије (Црвено сунце у зениту књига I, Београд 2004, 111-113), неколико његових другова из одељења, ђака-пешака из Остружнице, имало је на месној плажи “блиски сусрет” са новом влашћу. “Један од Остружничана испричао ми је да је Коча са својим »друговима и другарицама« из ЦК … дошао на место где се ови ђаци купају. Када су ови Остружничани почели да играју одбојку, Коча је почео да виче на њих, да псује, и том прилiком је гурнуо једног од њих. Они узврате псовкама, а један од њих звизне лику шамаром. Дошло је до опште туче, у коју се умешало Кочино »обезбеђење«. Коча је добио добре батине, али су ове Остружничане одмах похапсили. У затвору су их најпре жестоко пребили, па им је на захтев ликов суђено по »хитном поступку«. Лично је Коча Поповић за двојицу тражио смртну казну! Ђаци су се бранили и тврдили да нису знали ко је ко, јер су били у купаћим гаћама. Оваквим правдањем, молбама родитеља и месних функционера Остружнице, Коча је удовољио одустајањем од смртне казне, те су кажњени затвором и губитком права на школовање”.

Момак је, дакле, био врло оштар, а за његов “хуманизам и ренесансу” везује се и наредба да се у данима блиским ослобођењу “одмах стреља свако лице у униформи” па су тако страдали многи трамвајџије, поштари, ватрогасци…

На то се време односе и они редови Матије Бећковића о посети неког “важног” победничког друга једном београдском затвору. Па тај друг, рођен у неком југозападном динарском крају, пита једнога затвореника:

-Како ти је име?

-Симо.

-А презиме?

-Пандуровић.

-Јеси ли ти онај пјесник?

-Јесам.

-А откад си овђена?

-Од ослобођења.

Завештање

У специјалном додатку римске Републике, 11. јануара 1991. године, Коча, друг својих другова, дао је новинару Дину Фрескобалдију свој “завештајни” интервју (http://srbin.info/2015/07/23/vladimir-dimitrijevic-sta-је-istina-drugosrbijanstva/):

“Пажљиво ме слушајте. Рођен сам у Србији, али себе не сматрам више Србином. Зашто бих морао да се изјасним као Србин, кад у Београду командују управо наследници четника против којих смо се читавог рата борили”.

Ко је ко

Ова изјава сигуран је доказ да комунистички партизани из рата 1941-1945. заиста нису ратовали против окупатора и усташа, они су ратовали против Срба (оличених у четницима), “против којих смо се читавог рата борили”, баш онако како је предвиђала строго поверљива наредба врховне партизанске команде, број 39. од 27. децембра 1941. године.

А целом том причом намеће се питање да ли једном од партизанских команданата обухваћених том наредбом, макар и под претњом смртне казне, припада право на бронзани барељеф са ликом у Дому изграђеним добровољним прилозима оних који су на својим плећима и својом жртвом изнели српске ослободилачке ратове 1912-1918. године.

Илија Петровић

Истина ослобађа