Првог маја 1995. године хрватске оружане снаге извршиле су агресију на српску област Западна  Славонија, у саставу РСК, у вријеме када је ова област била под заштитом УН (Сектор “Запад”). Заштитне снаге УН-а, на вријеме упозорене од хрватских генерала, повукле су се на безбједна мјеста, препуштајући своје штићенике на милост и немилост хрватским агресорима.

Против западнославонских Срба (око 15.000 житеља са око 4.000 војника) кренуло је више од 16.000 припадника хрватских оружаних снага, што значи да је агресора било више него становника у овој области, а омјер војника је био 4:1 у корист агресора.

Агресор ко агресор, немилице је тукао по штићеницима УН свим расположивим, дозвољеним и недозвољеним, средствима. Народ Западне Славоније, памтећи страдања Срба у Јасеновцу, који је био у саставу ове области, злогласном усташком логору из Другог свјетског рата, и у оближњој Пакрачкој Пољани, такође злогласном “новоусташком” логору из 1991. године, кренуо је у егзодус спашавајући голе животе. На путу према “мосту спаса” до ријеке Саве, сустизале су их авионске бомбе, маљутке из хеликоптера, топовске гранате и снајперски меци. Рањеници су гажени тенковским гусјеницама или докрајчивани ножевима.

На евиденцији ВЕРИТАСА налазе се имена 283 погинулих и несталих Срба из ове акције и послије, од чега 57 жена и 9-еро дјеце старости до 14 година. Хрвати су покупили и покопали 168 убијенх Срба највише под ознаком “непознат”, од којих су у посљедње двије године ексхумирали 111 посмртних остатака (28 из Медара, 34 из Окучана, 48 из Врбовљана и један из Шеовице).

Од укупног броја жртава до сада је расвијетљена судбина само 75 лица, од тога 37 на подручју Републике Српске, било да су авионским бомбама или артиљеријским гранатама убијени на десној обали Саве, било да су на ту страну ријеке мртви превежени или умрли од задобијених повреда, док су осталих 38 идентификовани од марта прошле до априла ове године.

Међу идентификованима су и посмртни остаци осам чланова породице Вуковић из Медара: Ранка (1955), његове супруге Анђелије (1959), њихове двоје дјеце, Горана (1984) и Гордане (1987), Ранковог брата Милутина (1945), његове супруге Цвијете (1950), њихове кћерке Драгане (1988) и Зорана (1970), сина њиховог трећег брата Славка. Прије десетак дана идентификовани су и посмртни остаци Катарине Влаисављевић (1920), коју су, заједно са Зорком Томић (1923), Драгицом Ђумић (1919) и Анком Нинковић (1915), такође све из Медара, припадници хрватске војске заклали у кући Зорке Томић, гдје су се биле склониле у току ове агресије, с тим да се за посмртним остацима остале три жртве  још увијек трага.

Цивили који нису могли или нису жељели напустити своја огњишта, ако су имали срећу да преживе, смјештени су у логоре за цивиле, а за то вријеме православне светиње и српска имања су опљачкана, опустошена и уништена. Ускоро су и ови цивили, уз помоћ заштитиних снага УН и хуманитарних организација, превежени у Републику Српску и Србију, од којих се за све ове године вратило око хиљаду и по људи, углавном старије доби, док су се остали расули по цијелом свијету.

Око 1.450 припадника Српске Војске Крајине је заробљено, већина на превару уз помоћ заштитних снага УН-а. Након заробљавања хрватски судови су осудили велик број Срба на дугогодишње казне затворе за сваковрсне ратне злочине, које су издржавали у злогласном затвора Лепоглава,

а неколико десетина заробљеника прошло је вишегодишње специјалне тортуре “коначишта за заробљенике” Лора у Сплиту.

Хрватски генерали: Стипетић, Џанко, Марековић, Круљац и бригадир Гаљешевић, који су, по налогу Туђмана, Шушка, Бобетка и Аготића, испланирали и извели акцију под звучним називом “Бљесак”, још су на слободи, овјенчани славом хрватских националних хероја. Један од њих, сад покојни генерал Јанко Бобетко, тадашњи начелник Главног штаба Хрватске војске, у својој књизи „Све моје битке“ поносно узвикује „Бљесак је моја симфонија, јер сам сваки детаљ предвидио и готово се све одвијало како сам мислио“.

Све наведене чињенице биле су познате и Хашком тужилаштву, које никада није отворило интензивну истрагу за овај злочин, као што ни Савјет безбједности никада није Хрватској увео казнене санкције зато што је као чланица УН-а извршила агресију управо на заштићену зону организације којој и сама припада.

Али је зато Хашко тужилаштво већ 25. јула 1995. године оптужило Милана Мартића, тадашњег предсјендика РСК, због тога што је 2. и 3. маја 1995. године „за одмазду издао наређење војним органима РСК да гранатирају Загреб“, услијед чега је погинуло пет цивила, јер се при том „није придржавао закона и обичаја који регулишу вођење рата“, за које дјело га је Хашки трибунал правоснажно и осудио на 35 година затвора.

У јуну 2006. године хрватско тужилаштво је одбацило, једину до сада у РХ поднесену, кривичну пријаву за ратне злочине почињене у овој акцији и то против генерала Младена Круљца, у то вријеме команданта Треће гардијске бригаде ХВ-а, а од 2007. до 8. јула 2011. године команданта Хрватске копнене војске (ухапшен “због малверзације са некретнинама” а два дана касније смјењен са дужности) , и војника Томислава Абрамовића, који је по наређењу Круљца, снајпером усмртио српског цивила Мирослава Вучковића из Окучана, уз образложење да се “радило о уобичајеном војном поступању у борбеном дјеловању у ратним операцијама”.

МУП Републике Српске у току 2008. године поднио је кривичне пријаве  Тужилаштву БиХ – Одељењу за ратне злочине против највиших представника хрватске војске и полиције за ратне злочине почињене над Србима на подручју западне Славоније и Републике Српске за вријеме акције “Бљесак”, али је предмет још у “фази анализе”.

И Тужилаштво за ратне злочине Србије, послије идентификације и сахране десетеро мјештана села Медари у марту прошле године, отворило је предкривични поступак за кривично дјело ратног злочина против цивилног становништва почињеног у том селу, у којем је у акцији “Бљесак” измасакрирано 23 житеља, међу којима је 12 жена и троје дјеце старости од осам до једанаест година, али је и овај предмет још у “фази прикупљања информација”.

Уз дужно жаљење свих ратних жртава, већ 17 година постављамо иста питања: ко то и зашто прави разлику између цивилних жртава у Загребу и Окучанима и по ком критеријуму међународни и национални судови процјењују ко и када крши законе и обичаје који регулишу вођење рата; зар смо ми Срби агресори и у држави у којој смо били конститутиван народ; зар смо ми ратни злочинци и кад нас протјерују са наших вјековних огњишта, и кад нам, и док смо под заштитом УН-а, уништавају историјске, културне и духовне споменике; зар се ми Срби не желимо вратити у свој завичај и зар не желимо сакупити кости мртвих рођака и достојно их сахранити по нашим православним обичајима?, на која нам нико не одговара.

Сјећање на жртве из акције “Бљесак” обиљежит ће, и овога Првог маја, њихови рођаци, пријатељи, саборци и сународници служењем парастоса у храму Светог Марка у Београду и у цркви Покрова Пресвете Богородице у Градишци, гдје ће, по осамнаести пут, са “моста спаса”, спустити вјенце у ријеку Саву.

Београд, 30.04.2013.

П Р Е Д С Ј Е Д Н И К

Саво Штрбац

Извор: ВЕРИТАС