Србска зора на приморју

Дубровник је у другој половини 19 века био културни и привредни центар приморских Срба. Образовани Приморци су као национални прегаоци прелазили у Црну Гору и Србију (Матија Бан, Медо Пуцић, др. Валтазар Богишић, др. Лазар Томановић, Марко Мурат). Један од првака Срба католика госпар Марин Папи из Комолца (Ријека дубровачка) пропутовао је у младости више пута цијелу Црну Гору у друштву с руским књижевником Павлом Аполоновићем Ровинским. Године 1893. присуствовао је ободској прослави у Црној Гори. Др. Лујо кнез Војновић примио је 1896. понуђено место личног секретара кнеза Николе посредовањем црногорског министра правде др. Валтазара Богишића. На опроштајној вечери у Народној Штионици у Дубровнику поручио му је дубровачки властелин Јеро Наталић : „Лујо, реци на Цетињу да српска Атина поздравља српску Спарту”. Кнез Никола поставио је 1901. Др. Игњата Бакотића за председника Врховног суда (1). Лујо кнез Војновић је 1899. постао црногорски министар правде. Као црногорски опуномоћени посланик при Ватикану заједно са арцибискупом барским и примасом српским Шимуном Милиновићем заступао је 1901-1902. Црну Гору и Србе католике у спору око словинског завода Светог Јеронима у Риму. Због недостатка средстава арцибискуп Милиновић није остварио своју идеју о отварању сјеменишта у којем би се образовао кадар који би чинио језгро „уједињења српства и слоге Југословенске”(2).

Карта Дубровника
Карта Дубровника

Љуба Јовановић из Котора један је, и то најмлађи, од 17 оснивача Српске књижевне задруге 22. 3. 1892, њен први секретар, потпредседник 1903-1904, председник 1904-06; организатор њене културне и књижевне делатности до 1906. У његовој редакцији изишло је десетак књига С.К.З. Циљ Задруге био је духовно повезивање српског народа. Српска Књижевна Задруга издала је дело Симе Матавуља „Бакоњу фра-Брне“. Дело је привукло пажњу Младена Карановића, уредника и власника „Суботичких новина“. У „Суботичким новинама“ од 29. јануара 1897. Карановић је истакао: „… која је црпљена из живота далматинских Буњеваца, дакле наше једноплемене и истоимене браће.“ У чланку је навео и део предговора који је написао Љуба Јовановић. „Суботичке новине“ су објавиле делове из дела Симе Матавуља а октобра 1897. издале су у Суботици треће издање „Бакоње фра-Брне“. Штампање књиге поздравио је суботички лист „Невен“. Са њима је полемисао лице под вероватно псеудонимом жупник Громовић, тражећи да се књига не штампа.(3)

Срби Дубровчани били су присталице Словинства па је у Дубровнику од 1878. до 1884. излазио књижевни часопис „Словинац”. Сарадници часописа „Словинац” били су : Матија Бан, Медо кнез Пуцић, Антун и Иво Казначић, Никша Гради, Луко Зоре, Перо Будмани, др. Валтазар Богишић, дум Иван Стојановић, поп Пера Франасовић, Стијепо Кастрапели. У часопису су објављивали дубровачки бискуп Мате Водопић, Јосип Берса, Марко Цар, Вид Вулетић Вукасовић, Вук Врчевић. Иво Војновић израстао је из словинског културног круга(4). Добротворне Задруге Српкиња биле су просветна и хуманитарна удружења српских жена у Аустро-Угарској. Прва Задруга основана је 1867. у Новом Саду а Задруга Српкиња Дубровкиња основана 1887. Свима им је био заједнички задатак : организовање жена за рад на општем добру, оснивање српских виших девојачких школа и културни рад преко новина „Женски Свет“. Лист је излазио једанпут месечно (1886-1914) у Новом Саду. Савез Добротворних Задруга Српскиња основан је 1912. са седиштем у Загребу. Пред рат 1914. било је 86 Д.З.С. и то: у Угарској 29, у Хрватској и Славонији 27, у Аустрији и Далмацији 4, у Босни и Херцеговини 22 и у Америци 4. Задруга Српкиња Дубровкиња приредила је на св. Николу 6(18) децембра 1894. Беседу. На беседи је суделовало Српско пјевачко друштво „Слога”, грађански оркестар и ученице српске женске школе Божа Бошковића : Мила Јелић, Љубица Врчевић, Илка Герун, Персида Богојевић, Даница Кнежевић, Милка Бубало, Даница Бабић и господа: Стева Кнежевић, Илија Нардела, Луја Сухора, Антоније Писарић и Ђорђе Бабић (5). Лист Српске народне странке на Приморју „Дубровник” уређивао је од 1895. до своје смрти 1904. књижевник Антун Фабрис (6). Лист је био утицајан у Дубровнику, Боки Которској и у Херцеговини. Фабрис 1897. издаје календар „Дубровник” а 1902. Срђ, лист за књижевност и науку. У њему су сарађивали истакнути књижевници и историчари. Српска друштва и установе у Дубровнику били су : Народна штионица основана 1863, Српско пјевачко друштво „Слога” основано 1874, Дубровачко Радничко Друштво основано 1874, Дубровачка Грађанска Музика основана 1878. и Српска Дубровачка Штампарија основана 1892.

Српско братство

Српска Зора
Српска Зора

На Приморју постојале су само четири приватне Српске фондацијоналне школе и то у Котору, Дубровнику, Задру и Шибенику.Људевит Вуличевић описао је прилике у свом детињству : „Ја се лијепо спомињем да се је у Цавтату и у Дубровнику говорило за мојега дјетинства: « Што ће ти нашки ? … Ваља да научиш талијански и тудешки » . Ако не у свијем, јест доиста била у многијем онда оваква савјест“. Национални рад приморских Срба одвијао се преко просветних и привредних друштава. Друштва су окупљала Србе католичке и православне вере. Српско братство, основано у Сплиту 4.8.1897. уз присуство највиђенијих Срба Далмације ,трудило се да целокупни јавни живот Срба концентрише у јединственој организацији и на политичкој основи. Циљ Српског братства био је : Развијати и ширити напредак и просвету међу српским народом, а особито на Приморју у либералном духу, бранити српску народност у духу и смислу законом ујемчене равноправности и неговати вековна предања, обичаје и особине, које карактеришу српски народ, неговати народну душевну заједницу, на темељу народног права и слободне народне воље, искључујући историјска права, уколико се не слажу с народним правом. Друштво ће се ради постизања овога циља, бавити моралним и умним васпитањем српског народа, а особито о васпитању његову са грађанског и политичког гледишта. Оно ће се старати о увођењу српског језика и ћирилице у школе и јавну управу, о оснивању школа, о питањима општинским, земаљским (привредним, трговачко-обртним), о економским потребама народним, о предлагању кандидата за царевинско веће, земаљски сабор, општинске управе и трговачко-обртничке коморе. У Управном одбору били су: предсједник др. Игњат Бакотић, потпредсједници Јосо витез Кулишић и др. Душан Баљак. Аустријске власти су Српско братство распустиле крајем јула 1899.(7)

Српска Зора

На Книнској скупштини Срба на Приморју, 20 и 21 октобра 1901, основано је просветно-привредно друштво „Српска зора” по угледу на „Српско привредно друштво Привредник” из Загреба. Најзаслужнији за оснивање друштва био је Антун Фабрис. Ново друштво је после искуства са Српским братством одвојило просветно-привредни рад од политике. У првом броју листа „Српска Зора” Уредништво је изјавило : „Уклањаћемо се од политике, али ћемо се ипак држати програма Српске Народне Странке на Приморју, у колико наш рад буде засијецати у тај програм.” (8). На скупштини у Дубровнику, 9 маја 1902. усвојена су правила друштва и изабрана управа под председништвом Матеја Шарића, апотекара из Дубровника. Управа је имала 15 чланова, и то Пресједник Матеј Шарић, апотекар, Дубровник; I. Подпресједник : Никола Бабић, трговац, Дубровник; II Подпресједник: Др. Крсто Ковачевић, Шибеник; Благајник: Др. А. Пуљези, нотар, Дубровник; Тајник: Др. С. Кнежевић, адвокат, Дубровник; Одборници: Др.Рудолф Сарделић, адвокатски кандидат, Херцег Нови; Јово Бердовић, трговац, Дубровник; Др. Вл. Матијевић, адвокат, Дубровник; Ђуро Вукотић, Котор; Мирко Комненовић, Херцег Нови; Ерменеђилд Јоб, Дубровник; Влад. Десница, Обровац; Јосо вит. Кулишић, Врлика; Сава Барбић, Дубровник; Антун Фабрис, Дубровник (9). Установљени су „Пододбори Српске зоре” у местима где је било најмање 30 чланова. По селима повјереници су били свештеници и учитељи. Они су били посредници између Српске Зоре и народа и највише су допринели успеху Српске зоре. Епископ др. Милаш препоручио је путем окружнице свештенству да се што јаче заузме за просвјетни и привредни рад Српске зоре. Седиште друштва било је у Дубровнику. Рад друштва кретао се у два правца. С једне стране радило се на унапређењу привреде, а са друге на подизању опште просвећености приморских Срба (Просветом слободи). Тај двоструки рад развијао се упоредо, преплитао се и допуњавао, како су то захтевале потребе народа и омогућавале локалне прилике на терену. По Уставу Просвјетно-привредно Друштво „Српска Зора” бавило се : „ а) васпитањем народа, оснивајући и потпомагајући просвјетне установе, а особито школе и јавне народне библиотеке, потпомагајући похађање школских завода са потпорама ученицима и наставницима, потичући јавна предавања и расправљања о васпитним и научним предметима; издавајући или потпомагајући издавања књига, које одговарају духу овога друштва. б) оснивањем народно привредних установа, а особито земљорадничких задруга и штедионица, и иначе унапређивањем пољопривреде.“ (10) Да би унапредила привреду „Српска зора” подстицала је оснивање земљорадничких задруга по селима и штедионица по градовима. Задруге су окупиле све што је било напредније међу Србима на Приморју. Кредитне задруге постале су центар привреде на приморју и подупирале су земљорадничке задруге. На иницијативу Српске зоре основан је 1905. Савез српских привредних задруга на Приморју са седиштем у Дубровнику. Први збор српских задруга на Приморју одржан је 7 августа 1908. у свечаној дворани српског пјевачког друштва „Слога” у Дубровнику. На њему је учествовало изасланство задругарства из Србије на челу са Михаилом Аврамовићем. На Приморју Српске земљорадничке задруге основане су у местима: Ораховац, Главатић, Пријеради, Мокрине, Кумбор-Ђеновић, Камено, Главати, Градиште, Радованић, Режевић, Главица, Спич, Сутвари, Подострог, Кавче, Крушевица, Маине, Брајић, Кути, Мојдеж, Бијела, Морињ и Радовић. Продуктивне задруге (уљарске и рибарске) постојале су само у Боки. Рибарске задруге : Баошић и Свети Стефан. Уљарске задруге : Манастир Прасквица, Градиште и Режевић. Савез је извештај о раду уљарске задруге у Манастиру Прасквици штампао у свом листу „Српска Зора“ да послужи као пример другима. По управним општинама било је задруга (земљорадничких, продуктивних и кредитних) : Дубровник 2, Херцег Нови 9, Рисан 2, Котор 3, Луштица 1, Кртоли 1, Грбаљ 4, Будва 4, Паштровићи 7, Спич 1. На VI збору задруга одржаног у Задру 6.септембра 1913. размотрио је савезни председник Луко маркиз Бона дотадашњи развој задружног покрета: „Било је то 1908.г., дакле назад равних пет година, када су се први пут сакупили представници нашег задругарства. Ко је том састанку био присутан, сјећаће се, с каквом је скепсом саслушан оптимистички извјештај управе Савеза, сјећаће се, да су приједлози управе тада прихваћени само онако, да се не рекне: ми би радили, али нам Ви не дате. Сада, послије кратких пет година, видимо да је оптимизам управе био у праву. Од ондашње 22 задруге данас смо дошли до 56, које послују и боље или горе успијевају готово по свим селима и мјестима, у којима има српског елемента. …. имамо нашу Централну Касу, која у границама могућности подмирује новчане потребе нашег задругарства. Без ње би наше задругарство било зачмало, а можда и пропало у тешким кризама, које је морало да преброди кроз тешка прошла времена. Видите, дакле, да се ипак може радити, да се успјеси могу постићи, ако само сви радимо са пожртвовањем, са одушевљењем, као што смо до сада радили. Постигнути успјеси нијесу заслуга појединца, него свих оних скромних радника, који су све своје силе уложили, да што боље изврше повјерену им дужност. Стога им свима у име свега задругарства одавле најискреније захваљујем, …“. О кредитним задругама изјавио је Луко маркиз Бона : „Са задовољством морамо истаћи, да се рад ових задруга никако не коси са радом земљ. задруга, шта више ове задруге подупиру рад других и тако све задруге у сугласју раде на побољшању кредитних и привредних наших прилика.“ У задругама су већином пословође били учитељи или свештеници. Ако би били премештени у друго село, у задрузи је све стало, јер остали нису умели да наставе започети рад, а село често пута не добије свештеника или учитеља. Савез је препоручивао задругама да се писменији сељаци бирају за пословође, а да учитељима или свештеницима повјере надзор. На задругарском курсу у Книну одржаном од 21 до 25. августа 1912. било је 18 учитеља, 14 земљорадника, 8 свештеника и 7 богослова. У Управи Савеза 1913. били су: Предсједник Луко маркиз Бона; секретар Ђ. Марић; Чланови А. Сухор, К. Доминковић, Д.Бабић. Надзорни одбор М.Милишић, Ђ.Драшковић, Н.М.Ђивановић, Иво кап. Папи. Године 1910 и 1911 биле су неродне године. Наступила је опћа новчана криза на свим светским тржиштима. Криза се појачала, када су избили балкански ратови. Страх од рата 1912. није уздрмао поверење које су задруге уживале у јавности. Улагачи су сматрали да им је новац, и у време рата и у време мира најсигурнији код задруге.

На иницијативу Савеза српских привредних задруга основана је 1909. у Дубровнику Централна каса српских привредних задруга на Приморју. Управа Централне касе 1913. била је: управник Луко маркиз Бона; Контролор С.Миљановић; Благајник Ђ.Марић; Чланови Мирко Комненовић, Душан Амановић. Савез српских привредних задруга је заједно са Српском Штедионицом у Задру, Српском Штедионицом у Дубровнику, Српском Бокешком Штедионицом у Котору, Српском Кредитном Задругом у Будви, Српском Кредитном Задругом у Херцег-Новом, Рисанском Кредитном Задругом у Рисну, Српском Кредитном Задругом у Книну, Српском Кредитном Задругом у Кистањама, Српском Кредитном Задругом у Скрадину и Српском централном банком за Босну и Херцеговину 1913. основао Српску централну банку за Приморје у Дубровнику. Сем оснивача банци је приступило 120 нових дружинара из редова српских привредника. На оснивачкој скупштини, 14 децембра 1913. конституисана је банка са 130 дружинара, са уписаним капиталом од 500.000 Круна. Банка је преузела активу и пасиву Централне касе. На челу управе Банке био је др. Антун Пуљези. Сем те банке дубровачким Србима припадала је Дубровачка трговачка банка.

Васо Вуков Пипер - члан сокола у Дубровнику
Васо Вуков Пипер – члан сокола у Дубровнику

Српска зора давала је помоћ и стипендије сиромашним ученицима. Највећи део прихода Српске зоре ишао је на стипендирање ученика у Мушкој учитељској школи у Арбанасима код Задра и ученица у Женској учитељској школи у Дубровнику. За школску 1913/14 год. Српска Зора одредила је 12.300 круна за школовање 33 учитељска приправника и приправнице (11). Преко „Српског привредног друштва Привредник” из Загреба послато је 500 сиромашних а вредних ученика од 12 до 15 година на учење заната. Српска зора давала је шегртима припомоћ за одело и путни трошак. Народ је Српску зору звао „народска каса”. Од 1907. излазио је два пута месечно лист „Српска Зора” „за просвету и привреду”, који је доспео и у најзабаченије српско село на Приморју. Гесло листа било је „Брза помоћ двострука је помоћ”. Уредник Српске Зоре био је учитељ Никола Бркић. Мита Пушибрк био је главни пословођа у друштву Српска зора. За курсеве описмењавања Српска зора давала је бесплатно своје букваре са читанком. Код сваке земљорадничке задруге оснивала је Задружну библиотеку а у градовима Народне књижнице. Књижнице су редовно добијале листове „Српска Зора”, „Привредник” и календар „Српска Зора”. Помагала је рад српске музике у Книну и Дубровнику (Дубровачка Грађанска музика). Такође помагала је рад српских певачких друштава : „Јединства” у Котору, „Бранка” у Задру, „Србадије” у Шибенику и „Слоге” у Дубровнику. У Котору је 1838. подигнут Палац српског окупљања и у њему основано 1839. Српско пјевачко друштво „Јединство”. „Јединство” је помагао владика бококоторско-дубровачки др. Герасим Петрановић као и сва српска друштва. Владика је установио фондације за помоћ сиромашним ученицима. „Јединство” је заједно са „Слогом” 21 октобра 1877. учествовало у општем весељу ради освећења храма Благовјештенија пресвете Богородице у Дубровнику. Паробродом, који су Дубровчани нарочито послали у Котор, дошли су поред других многих гостију одасланици општина Котора, Пераста, Рисна,Топле, Будве и „Јединство”. Из Далмације били су заступници опћине Задарске и манастира Крка. Прослава је уз учешће око 140 гостију трајала два дана(12). „Прославу црквеног освећења у Дубровнику, ванредни дочек дубровачких Срба без разлике вјере, забиљежило је “Јединство” у својим аналима златним словима”(13).Такође „Јединство” је учествовало на величанственој прослави откривања споменика Ивану Гундулићу у Дубровнику 1893. Заједно са „Јединством” била су и друга бокељска друштва. „Ловоров венац са тробојном траком и натписмо „Српска Народна Гарда српском пјеснику Гундулићу” био је на слави Гундулићевој ношен од Илије Л.Ђивановића, који је Гарду на тој свечаности и заступао. Том пригодом представио се је Франу Гондоли, који се Гарди захвалио”(14). Барон Франо Гондола био је опћински начелник Дубровника и потомак Гундулића. Сем „Јединства” у Котору постојале су Српска Музика основана 1897. и Српски тамбурашки збор основан 1895.

У просветном раду Српска зора сарађивала је са Добротворним задругама Српкиња у Дубровнику, Книну, Задру. Рад Српске зоре омогућавали су доприноси „Видовданског дарка”; редовних чланова, утемељивача и добротвора, прилози пригодом народних и приватних свечаности и прослава; српских општина; приходи од артикала које је сама издавала као што су шибице, маст за чишћење ципела са марком „Српска зора”. На писма и дописнице стављане су марке „Српске зоре”. По узору на Чехе по читаоницама прикупљани су прилози у касице. То добровољно опорезивање названо је „Зорина пореза”. Српска дубровачка Омладина приређивала је забаве у корист фонда „Српске зоре”. Почасни покровитељ забаве коју је приредила омладина 2 маја 1914. био је професор Перо Будмани. Прилоге је добијала и од исељеника и њихових друштава као што је био Српски Народни Фонд у Сан Франциску. Они који нису хтели да дају прилоге одговарали су : „Нијесам ја Србин од „Српске Зоре” ”.

Матица Српска

Матица Српска основана је 1909. као задужбина трговца Константина Вучковића. Управу Матице сачињавало је Туторство српско-православне црквене општине у Дубровнику. Председник Матице био је Никола Бабић а секретар др. Франо Кулишић, потстароста Српског сокола Душан Силни. Циљ Матице био је : 1) издавање српских књига искључиво ћирилицом; издавање периодичних листова за наставу, просвјету и привреду; куповање књижевних рукописа и старина за издавање за свој рачун; 2) награђивање књига и чланака; 3) ширење издатих и награђених књига било поклањањем или продавањем уз нижу цену; 4) оснивање библиотеке Матице српске, приступачне свима у Дубровнику; 5) помагање из закладних прихода школских установа и ученика(15). Издавала је књиге Ива Војновића, Марка Цара, Ива Ћипика, Данила Петрановића, Светозара Ћоровића, Вида Вулетића Вукасовића, Вица Адамовића, Божа Ловрића и других. Српска књижевна задруга, Матице Српске у Новом Саду и Дубровнику поклањале су своја издања Српској зори за задружне књижнице. Матица је од 1909. до 1914. објавила 16 књига ( приповетке, литерарно-историјске расправе, драме, песме и пољопривредна дела) и формирала библиотеку од 4.000 књига. Савез српских земљорадничких задруга у Загребу је 1920. откупио неколико стотина примерака књиге „Напредна земљорадња“ коју је објавила Матица српска у Дубровнику. У априлу 1912. Иво Војновић посетио је Београд. На повратку из Београда у Загреб изјавио је дописнику „Ријечког новог листа” : „ … Вратио сам се у своју кућу. Војновићи су живјели и умирали славом и тугом Србије. … дошао сам и ја, па ми се чинило као да нисам нигђе другђе био. Та из Дубровника до Београда нема него скок простора,- а традиције хисторије и обичаја су још све живе. Та колико сам драгих Дубровчана нашао ! И сјена великог Орсата Пуцића шетала се са мном по Калимегдану и по Теразијама. Имао сам његове пјесме у руци, па читао и гледао – и разумио све. …. Бог ме хтио надарити за све прегарање живота, показујућ ми земљу обећања!” . У листу „Дубровник” јануара 1913. Људевит Вуличевић истакао је: „Не, народ не гине под ниједном влашћу док се држи својијех обичаја, док му повјест побуђује и племени срце. Народ не гине док говори, док мисли и осјећа материнскијем језиком. Српски сине, чувај свој матерински језик, и на Балкану биће слободе.“ (16).

Српски Соко Душан Силни

Дубровник - Душан силни из књиге Милана Ж. Живановића: Дубровник у борби за уједињење
Дубровник – Душан силни из књиге Милана Ж. Живановића: Дубровник у борби за уједињење

Залагањем прегалаца око Српске зоре оснивана су гимнастичко-трезвењачка друштва. Оснивање гимнастичких друштава био је нови вид заједничког рада прегалаца и омладине у борби за уједињење српског народа. Прва друштва на Приморју основана су 1907, Српско гимнастичко друштво Душан Силни у Дубровнику и Српски Соко у Рисну. На челу Душана Силног био је Мате Грацић, власник Српске штампарије у Дубровнику, а на челу Српског сокола капетан Александар Видовић. Душан Силни окупио је преко 100 чланова. У почетку друштвене просторије и вежбаоница биле су смештене у зградама старешине Грацића на Пилама. Витешко васпитање било је истовремено телесно, морално и народносно васпитање. Схватање јавности да је Душан Силни акробатско друштво ометало је јачање друштва. У управи друштва били су 1910. старјешина др. Мато Грацић, подстарјешина Иво Шуберт, тајници Д. Пушибрк и Д. Мариновић, економ Ђ. Марић, благајник Јовица Л. Перовић, замјеници одборнички Кристо П. Доминковић, уредник листа Дубровник, и М. Милишић, барјактар Ерменеђилдо Јоб и заменик Влахо Рагуж (17). Најзаслужнији за рад друштва био је друштвени вођа Лесо Куртовић. Залагањем старешине Мате Грацића, подигнут је Дом Душана Силног у Дубровнику.Члан друштва Јован Л. Перовић спевао је песму Душановка а музику за песму (марш) компоновао је Иван витез Чижек, капелник српске музике у Дубровнику.

ДУШАНОВКА

Напред, напред, браћо мила, Ко год јача снагу т’јела,

Друг уз друга нек’ је свог ; Духу своме диже лет !

Српског рода снаго чила, За јуначка кадар дјела,

Помог’о те вишњи Бог ! Ићи борби у сусрет !

Старе славе зв’језда јасна Узданице славе нове,

У имену нашем сја ; Мисô сама кр’јепи нас ;

Мисао је наша часна, Будућност нас рода зове,

Здраво Силни, здраво сви ! Напред Силни, напред сви !

Да би потпомогли оснивање нових друштава душановци из Дубровника су са својом музиком 26. јуна 1910. приредили излет бродом у Цавтат и Боку Которску. Кад су душановци стигли у Котор на обали су их дочекала сва которска друштва и маса грађана из читаве Боке. Дочек је био срдачан и братски. Тога дана одржана је јавна вјежба, као и концерт пред кафаном Дојми. После излета основана су нова друштва у Котору, Херцег-Новом и Ђеновићима. Поводом оснивања Српског сокола Херцег Нови лист „Српски Соко“ донео је чланак у коме се каже : „Овдашња се српска омладина већ одавна спремала да оснује Српски Соко, да не будемо постидни пред својом браћом. Но у овој опћој апатији нашој на Српском Приморју не могасмо остварити своју замисао. Али нам недавно дође у походе „Душан Силни“ из питомог Дубровника, продрма нас из дријемежа и сада је Српски Соко код нас свршена ствар. Одзив је лијеп, и спремамо се на посао. Наручили смо и справе и онда ћемо напријед са снагом соколском. Здраво!“. (18) Душановци су учествовали на слету бугарских Јунака у Софији 1910. Том приликом у Београд су дошли представници српског соколства из Срема, Крајине, Приморја, Старе Србије, Босне и Херцеговине. Поворка у Београду сврстана је у улицама око хотела „Славија”. Душановцима из Дубровника и Скопља указана је почаст тиме што су поворци ишли иза чешких сокола. Поворка је прошла улицама : Краља Милана, Теразијама и Васином где су са балкона Универзитета одржани поздравни говори, па до Града у коме је било слетилиште. После одржане јавне соколске приредбе у Горњем граду, којој је присуствовао и престолонаследник Александар, и после пријема у двору краља Петра, претставници српског соколства из Србије, Старе Србије и са територије Аустро-Угарске одржали су састанак у Београду. Кристо Доминковић представљао је Приморје на састанку одржаном од 7 до 9 новембра. На састанку је одлучено да се створи Српски соколски савез са седиштем у Београду. На слетовима у Загребу и Прагу наступало би се под заједничком савезном заставом и заједнички вежбало симболичну вежбу ослобођења(19). При повратку из Софије у Београд примио их је у Официрском дому краљ Петар. Разговарали су o пријатељима краља Петра у Дубровнику. Краљ Петар је некада становао у кући Ковачевића на врху Високе улице. Душановци „доносе у Дубровник Његове поруке пуне очинске љубави и храбрења”(20). Кнез Петар Карађорђевић са породицом живео је у Дубровнику од октобра 1889. до око половине фебруара 1890. Породица кнеза Петра становала је прво у вили Натали-Соркочевића у Гружу а касније у кући у Високој улици број 92 над Пилама. Кнез Петар је често залазио у Народну Штионицу. Штионица бијаше средиште и састајалиште дубровачких Срба, Српске странке у Дубровнику, са многобројним везама са свим српским крајевима. О престолонаследнику Александру забележено је : „Дубровачки пук је добро познавао младог краљевића с његовом дадиљом, пак су се господа и нарочито дубровачке госпође знале заустављати, да младог кнежевића помилују и пољубе!…”…(21). Своје сусрете са кнезом Петром у Дубровнику описао је др. Лујо кнез Војновић у својој књизи „Скромни помени о великом краљу”. Веслачко одељење (8 веслача) Душана Силног приредило је 1911. излет од Дубровника до Котора. За 12 сати и 30 минута прешли су 80 км (46 морских миља). Чамац се заустављао у Херцег Новом и Рисну. Соколи су свуда показивали према Душановцима братску пажњу, нарочито у Рисну, где је Душановцима била приређена богата вечера, на којој је било око 60 особа. Ришљански соколи, на челу са својим старешином капетаном Александром Видовићем, испратили су их на чамцу све до Пераста. Пред Котором им је изашло у сусрет веслачко одељење которског Српског Сокола (22). Српска соколска жупа на Приморју основана је 1911. у Херцег Новом. У Жупу је ушло 7 друштава из Боке Которске (Рисан, Котор, Херцег-Нови, Ђеновић, Бијела, Будва и Паштровићи-Кастио), Душан Силни из Дубровника, Српски соко из Книна и Задра. Да би помогли у организацији приморске жупе из Сремских Карловаца, средишта српског соколства у Ћесаровини, упутили су Милана Теодоровића (23). Жупа је била део Савеза српског соколства у Београду. За старешину Жупе изабран је Мирко Комненовић, старешина Српског сокола у Херцег-Новом, истакнути члан Српске зоре и подпредседник Савеза српских привредних задруга на Приморју. Група српских сокола предвођена др Лазом Поповићем, старешином Фрушкогорске Жупе, посетила је 17 августа 1911. Дубровник. На обали (Груж) дочекали су их постројени душановци са Грађанском Дубровачком музиком. У поворци душановаца и музике соколи су посетили Гундулићев споменик. Пред спомеником је др Лаза Поповић изрекао неколико бираних речи и положио венац. Душановци су у подне приредили соколима обед у својим просторијама. У име Душана Силног Нико Ђивановић поздравио је соколе из Војводине, Србије и Старе Србије. Истог дана соколи су паробродом „Соко” посетили Цавтат. Град је био искићен заставама, а соколе је дочекала општинска музика и грување прангија. На гробу Валтазара Богишића положио је др Лаза Поповић, уз неколико бираних речи, венац са српском тробојницом. После разгледања градића, Богишићевог музеја, књижнице и слика Влаха Буковца у цркви соколи су се вратили у Дубровник. Душановци и Срби Дубровчани су соколима приредили вечеру у хотелу Империјал. Сутрадан душановци су приредили Јавну вежбу и концерт. Соколи, душановци (чланови, мушки и женски подмладак) и српска музика кренули су заједно возом 19 августа 1911. у Требиње на II Херцеговачки Српски Соколски Слет. Слет је трајао два дана. На Слету је душановачки мушки подмладак изводио вежбе палицом, под управом А. Куртовића. Женски подмладак извео је вежбу копљем и вежбу вретенима. Чланови Душана Силног извели су вежбу Пирамиде на лествицама (24). Одушевљење које је захватило Дубровник због победа Српске војске у балканским ратовима описао је др. Миће Мичић, национални борац и градоначелник града Дубровника тридесетих година 20. века : „За балканских ратова, за оних великих дана бескрајног народног одушевљења, у Дубровнику су се ређале једна за другом манифестације, у којима се је непрестано проламао поклик „Живио Краљ Петар ! Живио Престолонасљедник Александар“ “. Организовано је прикупљање помоћи за Српски Црвени Крст. Сарајевска „Просвјета“ је заједно са другим српским културним установама у Босни и Херцеговини за три месеца прикупила и послала прилога у рубљу и новцу Српском Црвеном Крсту у вредности од милион златних круна. Први Слет Српске соколске жупе на Приморју одржан је 12.10.1913. у Дубровнику. Слет је почео поворком из Дубровника ка вјежбалишту у Грушком пољу. У поворци су учествовали: 1) Дубровачка Грађанска музика; 2) Соколске заставе; 3) Старјешинства жупа и друштава; 4) Хрватски соколи; 5) Соколски подмладак „Душана Силног”; 6) Сви српски соколи редом; 7) „Душан Силни” из Дубровника. После вјежби соколи су отишли на Брсаље, гдје је била јавна забава и весеље. Учествовало је 500 сокола (25). На слету су учествовали и српски соколи из Босне и Херцеговине. Поводом Слета Жупа је издала разгледницу на којој је приказан члан сокола наоружан ножем у борби са змајем који је другог сокола обавио и дави репом. Са обе стране разгледнице исписано је гесло „Устај живи. Бори се не клони!”. На дну разгледнице је панорама Дубровника са текстом „Први слет Српске Соколске Жупе на Приморју у Дубровнику”. Кристо Доминковић био је један од српских заступника у Савезу словенског Соколства у Прагу. На скупштини Жупе у Дубровнику 1914. изабрана је нова управа. Изабрани су : старјешина Мирко Комненовић; подстарјешина Др. Мато Грацић; тајник Јово Секуловић; благајник Петар Тошић; вођа Лесо Куртовић и од сваког соколског друштва по један члан управе. За надзорнике Жупе изабрани су : за Боку Которску Б. Јововић, а за Горњу Далмацију Вељко Покрајац (26). На Јавној вјежби на Брсаљама извођене су Српске вјежбе са I Свеславенског слета у Прагу. Наредни Слет Жупа је одржала на Далматинском Косову код цркве Лазарице, крај Книна на Видовдан 1914.: „Хиљадама народа с крајине Книнске, Врличке од Кистања, Задра Бенковца, Дрниша из Спљета и Каштела Шибеника, Скрадина Обровца, Сиња, Имотскога из Боке и Дубровника са крајине Босанске и из Лике окупише се око братских соколских чета и помолише се Богу за изгинулу браћу храбре косовске Осветнике. На парастосу је складно пјевало пјевачко друштво „Србадија” из Шибеника. Иза парастоса изводили су са успјехом вјежбе српски и хрватски соколи уз пратњу Спљетске музике.” (27) На Слету је Грга Анђелиновић одржао говор подељен у 4 дела а сваки се завршавао рефреном „Не кличем здраво ни мени ни вама, већ оним јунацима који ће скоро гинути за народно уједињење”(28).

У борби за уједињење

После сарајевског атентата Франковци су опустошили Дом Душана Силног, потопили друштвени чамац, скинули натпис Душан Силни са Дома и гимнастичке справе бацили у море. У чланку „Непросвјећени и некултурни” који је објављен у листу „Српска Зора” од 1 (15) јула 1914. : „Иза одржатих задушница у суботу 4 о. мј. разбијала је и ломила руља све што је српско у Дубровнику …Разбијачи су најжешће наваљивали на опћину, а највећу су штету починили у Српском Соколу „Душану Силном”, гдје су остали само голи оштећени зидови а сав намјештај, гимнастичке справе и друштвени чамац изломили су разбијачи на комадиће” (29). „Илустровани лист” из Загреба објавио је 18 српња 1914. на насловној страни 4 фотографије демолирања Дома Душана Силног под насловом „Демонстрације у Дубровнику”(30). У листу „Дубровник” о нападима на српске школе : „Већ 4 јула 1914, шест дана након убијства надвојводе Франца Фердинанда, несвијесна руља сваког олоша и догонске фукаре, нахуцкана од органа аустријске војне и цивилне власти, бијаше провалила и у локале српских школа, поломила намјештај, скрхала учила, раскидала разна акта и бацила их кроз прозор, …”. О реакцији Пера Будманија: „Демонстрације, које је 4 јула, када су биле задушнице за аустријског наследника, удесила у Дубровнику фукара, натјерана од аустријске полиције, против добрих патриота а нарочито Срба, тако га распалише (говорио је у једној кафани, гдје се је од њих склонио, да ће пуцати на ту руљу).“ (31) По објави рата Србији 1914. забрањена је употреба ћирилице. Делатност Матице Српске обустављена је, а прегаоци затворени (32). Рат је пресекао цели задружни полет. За време рата тамнице су биле испуњене националним прегаоцима, члановима задруга, предњацима сокола. На Мамули били су затворени Мирко Комненовић и капетан Видовић. Прегаоци из Дубровника на челу са Ивом Војновићем спроведени су у тамницу у Шибеник. Приликом укрцавања на брод у дубровачкој луци руља је викала не водите их даље, овде их утопите … .Марин Папи, посједник из Комолца био је ухапшен и са осталим првацима Србима дубровачким превезен у Шибеник, па у Задар, гдје је дуже био затворен у тамницама и као талац. Једног радника упитали су у тамници : „Је ли ти тешко?“. Радник је одговорио : „Како ће ми бити тешко кад сам међу госпарима ?“. Кристо П. Доминковић описао је своје успомене из таоштва и интернације у књизи „Пиљци и кржине”(33). Сликар Марко Мурат ухапшен је и до 1916. затворен у логору Нежидер у Мађарској. Поморски капетан Милан Срзентић (23 г), предњак душановачког друштва у Дубровнику стрељан је 17. септембра 1914. у тврђави Шпањола (Херцег-Нови). Сем њега у Боки Которској стрељани су 1914/15. Филип кап. Хаџија и Васа Милишић. У хотелу Антуна Кисића у Гружу аустријске власти држале су четворо Срба из Дубровника као таоце. Они су више пута дневно морали да се возе, као таоци, од Гружа до Ускопља. Антун Кисић је искрено саосјећао са таоцима које су били често инсултирани од аустријских присталица. Одушевљале су га победе српске војске. После слома Потиорекове офанзиве на Србију неопажено од стражара обавестио је о томе таоце коментаришући „Бјеже као зечеви !”. Божо Банац помагао је оснивање и рад Југословенског Одбора. Паско Бабурица постао је 1915. први председник Југославенске народне одбране у Јужној Америци. Михо Михановић и Паско Бабурица финансирали су Југословенски Одбор у Лондону. Приморски Срби настојали су да пребегну и као добровољци ступе у војске српских држава. Многи нису успели у томе. Нико Капут, Србин католик из Дубровника, борио се у одреду Војислава Танкосића у одбрани Београда. Перо Гоце-Гучетић, Јозо Лујић, Јоб, Миџор и други добровољци борили су се у редовима српске војске (34). После капитулације црногорске војске батаљон Бокеља добровољаца придружио се српској војсци при повлачењу преко Албаније. Мирко Комненовић је одмах по доласку у Ниш, посетио председника српске владе Николу Пашића и министра Љубу Јовановића, са речима: „Долазим као добровољац, без резерве да послужим Србији”. Као члан мисије за прикупљање добровољаца упућен је 24 јула 1915. из Ниша у Русију. Радио је у Русији међу заробљеницима и пребезима на организовању Српског добровољачког корпуса (35). Соколи су пре доласка српских официра организовали добровољачке јединице. Добровољци су се уз велике напоре после револуције у Русији пребацили на Солунски фронт. У чланку „Из минулих дана” објављеном у листу „Дубровник” један добровољац описао је свој пут од Одесе преко Мурманска до Солунског фронта : „У праскозорје на Видовдан 1916 године, задојен најсветлијим идеалима дуговања свом народу и југословенској идеји, и ако водник пука гласовитог црножутог шуцкора, успео сам да са цијелим водом војника и четири митраљеза пребјегнем једнокрвној браћи, а тим допринесем од стране Словинске Атине сјенку користи при стварању наше толико жељене отаџбине. …Поносан сам што сам доживио да да будем војник Карађорђевића војске, … ” (36). У листу „Дубровник“ објављен је говор Божа Хопе одржан у дубровачком српском певачком друштву „Слога” 1940. приликом прославе 22. годишњице доласка српске војске у Дубровник 13.новембра 1918. : „на грушкој станици и добрим дјелом грушког пута, сила одушевљеног народа нестрпљиво ишчекивала долазак наших хероја; …претсједник Народног вијеча др. Петар Чингрија … добродошлицом поздравио Бијеле Орлове, … затим непрегледна поворка кренула за војском пут града, уз веселу попијевку и свирање Српске грађанске музике, кличући Краљу Петру и српској војски; … пред градским вратима капетан Ђорђевић зауставио војску и казао : „Војници краља Петра ! У овом историјском часу када смо стигли пред капију града св. Влаха, прекрстимо се прије него уђемо у славни град” – И војници се побожно крсте и клањају се лику св. Влаха који је поврх градских врата, као симболу наше старе државе, нашег поноса, наше некадашње славе и величине. Дирљив је био онај час кад је војска …, улазила тихо у град, …” (37). Др. Никола Добречић, арцибискуп барски изјавио је: „Ја никад не заборављам да сам примас српски, и ја сам готов све учинити, само да наше племе дође до остварења наших народних идеала, до нашег уједињења. … Ја сам већ досада у овоме правцу радио код нашег народа све три вјере и свуда сам наишао на одличан одзив“(38). На дан Уједињења, 1 децембра 1918. Бокељ Љуба Јовановић, члан српске владе, изјавио је : „Ево дана и часа на који је мислило и за који је радило, за који је страдало и за који је живело наше племе. … Наш је народ данашњим делом доживео највећи догађај своје историје … . .. Све што смо у прошлости имали, најбоље и највише у племену нашем, радило је за овај велики чин, који је данас, ево, свршен”(39). Српска народна странка на Приморју ушла је у Народну Радикалну странку. Српска централна банка на Приморју у Дубровнику сјединила се 1921. са Српском банком у Загребу. На конгресу одржаном 10. маја 1923. у Дубровнику Савез српских привредних задруга на Приморју ујединио се са Савезом српских задруга у Београду, и носио је наслов, Подсавеза са седиштем у Книну и Котору. Одлука је донета са образложењем да, пошто је већ извршено национално и политичко уједињење треба успоставити и економско јединство. Српска Зора стопила се 1923. са сарајевском „Просветом“ (40). За дванаест година свог постојања, Српска Зора успела је да створи услове за свестрани културни, привредни и национални препород српског народа на Приморју (41).

Саша Недељковић члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

Милан Ж. Живановић, „ Дубровник у борби за уједињење 1908-1918”,Београд 1962 ;

др.Петар. Д. Павловић, Српски соко, Српско Сарајево, 1999;

1.Јовица Перовић,„Успомени Марина Папи, посједника из Комолца (Ријека дубровачка)”,стр.2-3,“Дубровник”,бр. 47, 26 новембра 1938, Дубровник; Лујо Војновић,„Скромни помени о Великом Краљу”, стр. 27, Загреб 1922; М.Пекић,„Бакотић, Игњациј Игњат”, стр. 378, Српски биографски речник, Том I, Матица Српска, Нови Сад, 2004;

2.Растодер Шербо,Јасмина,„Др.Никола Добречић, арцибискуп барски и примас српски”, стр.112,113, 163, Будва 1991

3. Саша Недељковић, „Јовановић, Љубомир“, стр. 550, Српски биографски речник, том 4, Нови Сад , 2009; „Подила мед читаоцима через Матавуља“стр.22,23, „Буњевачке новине“, бр.62, август 2010, Суботица

4. А.Б. „Перо Будмани”, стр. 1-2, „Дубровник”, 23.децембар 1939, бр. 51, Дубровник; Никола Иванишин, „Дубровачке књижевне студије“, стр.66, 157, Дубровник, 1966;

5.Б.Миљковић, „ Добротворне Задруге Српкиња“, стр.615, Народна Енциклопедија СХС, књига I, ; „Женски Свет“, лист Добротворних задруга српкиња у Новом Саду, стр. 11, бр.1, Год. X, 1.јануара 1895; Србобран, народни српски календар за годину 1913, стр. 38, Српска штампарија у Загребу;

6.„ИЗАБРАНИ ЧЛАНЦИ Антуна Фабриса”,Сакупио и предговор написао др Х. Барић, стр.XI, 1940, Издање „Дубровник”, Београд;

7.Српска друштва и установе у Далмацији, Дубровнику и Боци-Которској,стр.191-193, „Дубровник календар за просту годину 1899”, Уредио А.Фабрис, Год.III,у Дубровнику, издање и наклада Српске Дубровачке штампарије А.Пасарића 1898;Ј.Продановић, „Српска народна странка на Приморју“, стр. 351, Народна енциклопедија СХС, IV књига, Загреб 1929; „Библотека српских писаца Н.Томазео, Љ. Вуличевић“, стр.587, „Народна просвета“ Београд;

8. У. „Прва ријеч”, „Српска Зора”,стр. 1, бр. 1,Год.I, 20.јануара 1907,Српска Дубровачка Штампарија Др. Грацића и др. Дубровник

9. Српска Зора,стр.84,„Дубровник календар за годину 1903”,Год.VII,Српска Дубровачка Штампарија А. Пасарића, Дубровник,1902

10. „Устав Просвјетно-привредног Друштва „Српска Зора”,стр.4,бр.18, 12.(25) септембра 1908 Год.II, „Српска Зора”, Српска Дубровачка Штампарија Др. Грацића и др. Дубровник

11. „Соко”, бр. 9, стр.222, септембар 1913,Њујорк; проф.Мирко Лежаић, „Историјски преглед Северне Далмације”, стр.57, „Северна Далмација некад и сад”, Београд, Главна задруга за народно просвећивање, 1939; Шести збор задруга, стр.3,4,8,9,12,15-17,20,54,57, Издање и наклада Савеза српских привредних задруга на Приморју, Српска Дубровачка Штампарија, Дубровник, 1913; Србобран, народни српски календар за годину 1913, стр.39, Српска штампарија у Загребу;

12. Извјешће одбора православног општества дубровачког о зидању и освештењу православног храма благовјештанскога у граду Дубровнику 1865-1877,стр.23, у Дубровнику, Печатња др. Претнера 1879

13.Јован Бућин, Преглед рада пјевачког друштва „Јединство” у Котору од године 1839-1929, стр.32-33, Котор 1929

14.Васко Костић, „Српска народна гарда Котор 1860”,стр.142-143, Цетиње 1990

15.Унутрашњи правилник „Матице Српске” у Дубровнику, стр.24, Марко Цар, „Наше Приморје”, Издање Матице Српске у Дубровнику, Књига 1,Српска Дубровачка Штампарија, 1910, Дубровник;

16. Проф. С. Роца, „Везе Далмације са Београдом и Србијом”, стр.642, Београдске Општинске Новине, бр.7-8, Јули-Август 1940, Београд;Софија Божић, „Срби у Хрватској 1918-1929, стр. 305, Београд 2008; „Библиотека српских писаца Никола Томазео, Људевит Вуличевић“, стр.455, „Народна просвета“, Београд

17.Српски Соко, Год . IV, Бр. 7, стр. 138, 9 фебруар 1910,Сремски Карловци

18. Српски витез, бр. 3,стр.67, 1 март 1912, Београд; Небојша Рашо, „Српски соко Херцег Нови“, стр. 17,19, Херцег Нови, 2008;

19.Др.Милорад Драгић „,Рад Љубомира Давидовића у Соколству”, стр.115, Споменица Љубомира Давидовића, Београд, Издање Главног Одбора Демократске странке;Соколско друштво Скопље- Матица,Споменица о прослави 30годишњице и извештај о раду у 1939 год. Стр.6-30, Скопље, 1940;

20. „Једини и врховни услов на коме је основано Соколско друштво Дубровник”, бр.28, стр.2, „Дубровник”, 20.јула 1940, Југословенска Штампарија, Дубровник

21.Др Јосип Ј. Шкавић, „Дјетињство краља Александра”, стр.56, Младост, бр.3, Новембар 1934, Год.XIII, Загреб; Уређује Душан Мил. Шијачки, „Наш највећи краљ“, стр.18-22, Београд

22.Српски Соко, Год. V, бр. 9-10, стр. 166, Сремски Карловци

23.Споменица Карловачког сокола 1904-1929,стр.23,Српска манастирска штампарија,1929-526,Сремски Карловци

24. Српски Соко, бр. 11 и 12, стр. 182, 25 Октобар 1911, Сремски Карловци

25. Др. Миће Мичић, „Краљ у срцима Дубровчана“,стр.106, Уређује Душан Мил. Шијачки, „Наш највећи краљ“, књ. II, Београд, 1931;Соко,бр.11, стр.268, Новембар 1913,Год III, Њујорк; „Просвјетина 25-годишњица”, стр.230, св.7-8, Гласник Црвеног Крста Срба, Хрвата и Словенаца, Јули-Август 1927, Београд;

26.Соко, бр. 5, Мај 1914, Год. IV, Њујорк, стр. 110;

27. „Прослава на Далматинском Косову код Книна”, „Српска Зора”,бр.9,стр.2, 1 (15) јула 1914, Бокешка штампарија у Котору;

28.Соко на Јадрану, бр.1-4, стр. 36, Јануар-Април 1936, Сплит

29. „Непросвјећени и некултурни”, “Српска Зора”,бр. 9,стр. 3, Год.VIII, 1(15) јула 1914, Бокешка штампарија у Котору

30. „Демонстрације у Дубровнику”, Илустровани лист, бр.29, Год. I, 18 српња 1914, Загреб

31.Јовица Перовић, „Српске школе у Дубровнику за вријеме рата 1914-1918.”, „Дубровник”, 25 маја 1940, бр.21,стр.3, Год XXVII,Југословенска Штампарија,-Дубровник; А.Б. „Перо Будмани”, стр. 1-2, бр. 51, „Дубровник”, 23.децембар 1939, Дубровник;

32. К. Милутиновић, „Матица Српска у Дубровнику”,стр.313, Југословенски књижевни лексикон, Матица Српска, 1971, Нови Сад

33. „Дубровник након 19-те годишњице ослобођења”, стр. 1, „Дубровник”,бр. 44, 27. новембар 1937; Јовица Перовић, „Успомени Марина Папи, посједника из Комолца (Ријека дубровачка)”,стр.2-3,„Дубровник”, бр. 47, 26 новембра 1938, Дубровник; Кристо П. Доминковић, „Пиљци и кржине”, Успомене и рефлексије из таоштва и интернације 1914-1917, Српска штампарија,1922, Дубровник

34. „Антун Кисић”, стр. 4, бр.36, „Дубровник”, 2.октобар 1937, Дубровник; „Дубровачке вијести“,стр. 3,бр. 5,„Дубровник”, 5 фебруара 1938, Год. XXV, Дубровник;М.П., „Војислав Танкосић”,стр.2-3,бр.43, „Дубровник”,2.новембра 1940,Котор –Дубровник

35.Јово Н.Влаховић,„Члан мисије српске владе у Русији”,стр.202,Добровољачки гласник,бр.28,Год.XVI, Децембар 2006,Београд

36. Мило Цветич,„Из минулих дана”,стр.2-3, ”Дубровник”, бр. 20, 12 јуни 1937, Дубровник;

37.Божа Хопе, „Долазак ослободилаца у Дубровник”, стр.3, „Дубровник”, 30.новембра 1940,бр.47, Котор-Дубровник

38.Растодер Шербо,Јасмина,„Др.Никола Добречић,арцибискуп барски и примас српски”,стр.31,Будва 1991;

39. „Око Соколово“, стр. 1, бр.1, 1. децембар 1936, Београд

40. Софија Божић, „Срби у Хрватској 1918-1929”, стр.137, 148,310,Београд, 2008; Михаило Шашкијевић, „Деоничари српске банке”, стр. 14, Загреб 2001;

41.проф.Мирко Лежаић, „Историјски преглед Северне Далмације”, стр.55, „Северна Далмација некад и сад”, Београд, Главна задруга за народно просвећивање,1939;

Истина ослобађа