Припреме србских сокола за борбу за ослобођење и уједињење

ПРИПРЕМЕ СРПСКИХ СОКОЛА ЗА БОРБУ ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ И УЈЕДИЊЕЊЕ

Почетак српске гимнастике можемо везати уз име Ђорђа Марковића Кодера. (1)

Ђорђе Натошевић је уз помоћ Јована Ђорђевића и Стевана Тодоровића радио на друштвеној и школској гимнастици у Новом Саду од 1853 до 1857. Натошевић је 1857. постављен за надзорника школа у Српској Војводини те се преселио у Темишвар. (2)) По доласку у Београд 1857. Стева Тодоровић основао је Сликарску школу. Уз сликарство школа је обухватала певање, свирање мачевање, телесно васпитање и приређивање позоришних представа. Завод је помагао кнез Михаило. Школа је трајала до одласка Стеве Тодоровића 1864. у Италију. После гимназије у Новом Саду гимнастику као наставни предмет увела је српска Препарандија у Сомбору, а 1863. уведена је у Текелијануму (дом српских ђака и студената) у Будимпешти. Чим је именован надзорником у Текелијануму Јован Јовановић Змај је тражио и добио дозволу од Матице Српске да уведе гимнастику. (3)

На Четвртој омладинској скупштини 1869. у Великој Кикинди која се одржала под ведрим небом у присуству 3.000-4.000 омладинаца и осталог српског народа присуствовао је и изасланик чешких Сокола, Валерије Хибшман. Председник скупштине Хаџић поздравио је нарочито брата Чеха, који је донео поздрав српској омладини од Прашког Сокола.

Књижевник Лаза Костић, члан уједињење омладине и ђак Натошевићев, сазвао је 3. јула 1872. у Новом Саду састанак ради оснивања гимнастичког друштва. Друштво је основано под именом „Прво новосадско јачачко, веслачко и ватрогасно друштво“ . У управу друштва изабрани су старешина др. Лаза Костић, справар др. Милан Јовановић Батут и друштвени лекар др. Јован Јовановић Змај. Уписало се око 125 чланова. Лука Јоцић је предложио за име друштву „Соко“. На скупштини одржаној у марту 1874. друштво је узело име Соко. Правилима друштва предвиђено је да се слична друштва споје у Венац (савез). По угледу на друштво у Новом Саду, омладина је у Панчеву 1875. основала „Јачачко друштво“, а у Вршцу 1878. под именом „Венац“. Рад друштава ускоро је замро, као и сви покушаји омладинаца да створе организован и смишљен рад у смислу резолуција омладинских скупштина. (4)

Лаза Костић је касније прешао у Београд и учествовао у Београдском друштву за гимнастику и борење и 1909. на соколском слету у манастиру Раваница у Срему.

Србски соколи у Великој КикиндиНа иницијативу др. Владана Ђорђевића основано је 1882. Београдско друштво за гимнастику и борење. У управу друштва изабрани су Стеван Тодоровић и др. Лаза Костић.

Почетком 1893 . у Фочи је основано соколско удружење.Удружење је основало трезвеносну секцију. Аустријска власт је забранила рад друштву и наредила да се гимнастичке справе униште. Друштво је наставило рад као трезвењачко под називом „Побратимство, Дружина православних Срба у Фочи“ и наставило је да негује соколске идеје. (5)

Половином године 1898. у „Бранковом колу“ изашао је чланак професора Тихомира Остојића, „Видовданска Слава у Раваници“, у коме предлаже да се приреде у долини врдничкој сваке године о Видовдану гимнастичке утакмице са трчањем, скакањем, бацањем камена са рамена и народним играма. О томе се писало у тадашњим часописима Србобрану и Србадији. Те година на Видовдан у Раваници је основано друштво Св. Кнеза Лазара. Друштво је требало да сваког Видовдана осим јуначког надметања приређује Косовску представу, изложбу ручног рада, видовданску службу, делило би споменице и награде и требало је да издаје свој орган „Видовданска слава“. Друштво није никад оживело.

У Новом Саду 1901. обновљено је соколско друштво. За председника изабран је Тихомир Остојић, за учитеља Ј. Агрима а за благајника Никола Илић. Вежбало се два пута недељно увече, а сваке суботе одржаване су другарске вечери, на којима су се водили соколски разговори. Пре растанка била би отпевана соколска и која друга патриотска песма. До краја 1902. друштво је престало са радом. (6)

После Мајског преврата 1903. јачала је активност српске омладине у Аустро-Угарској. Нови дух у Србији, слом режима грофа Куена у Хрватској, тешка криза режима у Босни после смрти Калајеве, буран протестни покрет у Далмацији, устанак у Македонији и споразум о реформама турске управе у Европи закључен у Мирцштету све је то будило нове наде. Исте 1903. основана су гимнастичка друштва Обилић у Мостару и Српски соко у Сремским Карловцима. У томе часу одржана је крајем септембра 1903. скупштина српске академске омладине да решава о „новим задацима омладине“. На састанку учествују ђаци из свих српских покрајина и прате своје речи живим примерима из Далмације, Војводине, Босне и Македоније. Доносе се хитно резолуције … . Од свега тога остаје, лист „Омладински гласник“, који вегетира две године; оснива се помоћу омладинаца неколико нових земљорадничких задруга по селима; ствара се десетак народних књижница које ускоро нестају, и оснива се Српски соко у Сремским Карловцима, а оснивач његов Лаза Поповић, предлаже у „Омладинском гласнику“ оснивање сокола на све стране. (7) Лаза Поповић је ступио у контакт са чешким соколима. Оснивање Српског сокола је једини трајни успех Омладинске скупштине. Омладинци који су покренули Српски соко, разишли су се по школама, а Лаза Поповић је остао сам са неповерљивим грађанима, и међу њима неколико романтичара прошле омладинске генерације. Било је присутно неповерење и ометање рада соколског друштва од старијих грађана и професора. Тихомир Остојић, професор Новосадске гимназије, издаје свеску својих чланака о гимнастици и посвећује је Соколима у Карловцима.У тим чланцима говори о реформи видовданске славе у Раваници у Срему у националном и витешком духу. Патријарх Бранковић је 1906. поклонио карловачком соколу кућу с околним зградама и земљиштем. Књижевник Паја Марковић Адамов и други српски писци помагали су Српски соко. Нова соколска друштва оснивана су у свим српским крајевима под Аустро-Угарском.Са свих страна стижу Карловачком соколу молбе за упутства ради оснивања соколских друштава (из Загреба, Земуна, Сомбора, Коренице, Книна,Удбине, Меленаца, Пакраца, Двора …). Убрзо је основано 30 српских соколских друштава, која су подељена на жупе. Врхунац рада били су од 1906. Видовдански слетови са вежбама и такмичењима у јуначким играма у Сремској Раваници.

Води се борба против пијанства, стварањем соколских читаоница. Прво сеоско соколско друштво основано је у Двору на Уни. Први пододбор Побратимства основан је у селу Разбоју код Босанске Градишке 1909. и друштво је основало соколску секцију. Вођство Српског сокола у Босанској Градишци дошло је прво на мисао да се соколство пресади у широке народне слојеве помоћу Побратимства. Први велики слет побратима и сокола одржан је у Босанској Градишци на Видовдан 1911. Поворка од 600 дицсиплинованих побратима ишла је са соколском музиком на челу. Слет је привукао велике масе народа не само из босанско-градишког среза, него и из срезова суседне Славоније. На слету је присуствовао старешина др. Војислав Бесаровић из соколске жупе Сарајево. Као гости били су присутни Живојин Дачић испред Народне Одбране, др. Милош Поповић испред Савеза Трезвености, гуслар Петар Перуновић, др. Андрија Штампар испред антиалкохолних друштава из Хрватске и Славоније и велики број интелектуалаца и студентске омладине из Босне и суседне Славоније. Побратимски покрет у Херцеговини у Мостару водио је Чеда Милић. (8) Упоредо са соколским оснивана су гимнастичка друштва Душана Силног и Обилића. Пододбор Српског просветног и културног друштва „Просвјета” у Мостару, чији је председник био Алекса Шантић, основао је 1903. Српско гимнастичко друштво Обилић. Да би подстакао оснивање нових друштава Обилић је изводио вежбе и у другим градовима (Сарајево,Чапљина). После посете Обилића 1906. Сарајеву, група српских прегалаца у Сарајеву окупљена око Просвјете и листа „Српска ријеч” основала је Српско гимнастичко друштво „Душан Силни” (9) Прегаоци окупљени око Српске Зоре основали су 1907. Српско гимнастичко друштво „Душан Силни” у Дубровнику. На челу дубровачког Душана Силног био је Мате Грацић, власник Српске штампарије у Дубровнику. Душан Силни окупио је преко 100 чланова. У почетку друштвене просторије и вежбаоница биле су смештене у зградама старешине Грацића на Пилама. Схватање јавности да је Душан Силни акробатско друштво ометало је јачање друштва. Да би подстакли оснивање нових друштава душановци из Дубровника су са својом музиком 26. јуна 1910. приредили излет бродом у Цавтат и Боку Которску. Кад су душановци стигли у Котор на обали су их дочекала сва которска друштва и маса грађана из читаве Боке. Дочек је био срдачан и братски. Душановце је поздравио др. Божо Вукотић, а госпођица Даница Петровић Његош предала је киту цвећа председнику душановаца. Тога дана одржана је јавна вјежба, као и концерт пред кафаном Дојми. Др. Божо Вукотић се захвалио браћи из Дубровника на шта му је одговорио Кристо Доминковић ватреним говором. После излета основана су нова друштва у Котору, Херцег-Новом и Ђеновићима. Поводом оснивања Српског сокола Херцег Нови лист „Српски Соко“ донео је чланак у коме се каже : „Овдашња се српска омладина већ одавна спремала да оснује Српски Соко, да не будемо постидни пред својом браћом. Но у овој опћој апатији нашој на Српском Приморју не могасмо остварити своју замисао. Али нам недавно дође у походе „Душан Силни“ из питомог Дубровника, продрма нас из дријемежа и сада је Српски Соко код нас свршена ствар. Одзив је лијеп, и спремамо се на посао. Наручили смо и справе и онда ћемо напријед са снагом соколском. Здраво!“ (10)

Србски соко
Србски соко

Савез витешких друштава Душан Силни и Савез српских соколова ујединили су се 8.11.1909. у Савез соколских друштава Душан Силни. Први састанак ради расправљања питања уједињења одржан је 25.октобра 1909. у Крагујевцу. Настојањем др. Јозефа Шајнера, чешког соколског старешине, и утицајем краљевића Ђорђа спојила су се оба савеза. Савез је окупио 20 друштава. Слет бугарских Јунака приређен је 1910. у Софији, а пут за Софију водио је преко Београда. Том приликом у Београд су дошли претставници српских соколских и витешких друштава из Срема, Крајине, Приморја, Старе Србије, Босне и Херцеговине. У Београду скопски душановци били су гости друштва „Српска браћа” . Поворка у Београду сврстана је у улицама око хотела „Славија”. Душановцима из Скопља и Дубровника указана је почаст тиме што су поворци ишли иза чешких сокола. Поворка је прошла улицама : Краља Милана, Теразијама и Васином где су са балкона Универзитета одржани поздравни говори, па до Града у коме је било слетилиште (11). После одржане јавне соколске приредбе у Горњем граду, којој је присуствовао и престолонаследник Александар, и после пријема у двору краља Петра, представници српског соколства из Србије, Старе Србије и са територије Аустро-Угарске одржали су састанак у Београду. На састанку одржаном од 7 до 9 новембра 1910. Глиша Елезовић и Јово Алексић представљали су Стару Србију а Кристо Доминковић Приморје. На састанку одлучено је да се створи Српски соколски савез са седиштем у Београду. На слетовима у Загребу и Прагу наступало би се под заједничком савезном заставом (Душана Силног) и заједнички вежбало симболичну вежбу ослобођења. Прва скупштина Српског соколског савеза одржана је у Београду 28 фебруара и 1 марта 1911. У прогласу Управе савеза истиче се : „Као јако средство за вођење културне борбе, соколство биће неопходна потреба српском народу, и у тој борби мора бити што више бораца, јер и то ће бити услов победе коју српски народ мора изборити ….”. (12)

После почетка Првог балканског рата многи побратими хтели су да иду као добровољци у Србију. Руководство је било за то да остану у Аустро-Угарској и да ту изврше своју дужност када буде требало. Организован је рад у свим друштвима око прикупљање помоћи за Српски Црвени Крст у Београду. Сарајевска „Просвјета“ је заједно са другим српским културним установама у Босни и Херцеговини за три месеца прикупила и послала прилога у рубљу и новцу Српском Црвеном Крсту у вредности од милион златних круна.(13) Описујући свој боравак у Ријеци пре Првог светског рата књижевник Милош Црњански истакао је : „Да се прође у соколској одори Ријеком сматрало се тада, у мом друштву, великим националним чином.” (14)

После сарајевског атентата све српске установе и друштва нашле су се на удару руље. Франковци су опустошили Дом Душана Силногу Дубровнику, потопили друштвени чамац, скинули натпис Душан Силни са Дома и гимнастичке справе бацили у море. У чланку „Непросвјећени и некултурни” који је објављен у листу „Српска Зора” од 1 (15) јула 1914. : „Иза одржатих задушница у суботу 4 о. мј. разбијала је и ломила руља све што је српско у Дубровнику …Разбијачи су најжешће наваљивали на опћину, а највећу су штету починили у Српском Соколу „Душану Силном”, гдје су остали само голи оштећени зидови а сав намјештај, гимнастичке справе и друштвени чамац изломили су разбијачи на комадиће” (15). У листу „Дубровник” о нападима на српске школе : „Већ 4 јула 1914, шест дана након убијства надвојводе Франца Фердинанда, несвијесна руља сваког олоша и догонске фукаре, нахуцкана од органа аустријске војне и цивилне власти, бијаше провалила и у локале српских школа, поломила намјештај, скрхала учила, раскидала разна акта и бацила их кроз прозор, …”. О реакцији Пера Будманија: „Демонстрације, које је 4 јула, када су биле задушнице за аустријског наследника, удесила у Дубровнику фукара, натјерана од аустријске полиције, против добрих патриота а нарочито Срба, тако га распалише (говорио је у једној кафани, гдје се је од њих склонио, да ће пуцати на ту руљу).“ (16) Против старешина Српских сокола и Побратима покренут је Бањалучки велеиздајнички процес. Упркос томе српски соколи настојали су да пребегну из Аустро-Угарске војске и придруже се као добровољци српској војсци. У чланку „Из минулих дана” објављеном у листу „Дубровник” један добровољац описао је свој пут од Одесе преко Мурманска до Солунског фронта. У чланку је истакнуто : „У праскозорје на Видовдан 1916 године, задојен најсветлијим идеалима дуговања свом народу и југословенској идеји, и ако водник пука гласовитог црножутог шуцкора, успео сам да са цијелим водом војника и четири митраљеза пребјегнем једнокрвној браћи, а тим допринесем од стране Словинске Атине сјенку користи при стварању наше толико жељене отаџбине. … Поносан сам што сам доживио да будем војник Карађорђевића војске, … ”(17) Соколи су пре доласка српских официра организовали добровољачке јединице. Добровољци су се уз велике напоре после револуције у Русији пребацили на Солунски фронт. По избијању Првог светског рата Соколи у Америци организовали су прикупљање добровољаца за Србију. Соколска друштва су са својим заставама као добровољци кренули на фронт. Добровољци су послати на војну обуку у логор Лазуаз у Северној Африци. Били су из свих српских покрајина, али највише је било Личана, а било је нешто Хрвата и Словенаца. Долазили су у бизертско пристаниште по групама са заставама. Од пристаништа су полазили кроз град Бизерту са заставама напред, а предводила их је српска коњичка музика. У логору су распоређивани по баракама, на које су они истицали своје заставе донесене са собом још из Америке. Године 1917. образован је официрски кор за добровољце у Солуну. Официрски кор пребачен је у Бизерту као Команда Југословенског Добровољачког Пука. Командант пука са својим штабом боравио је у логору Лазуазу. Вршена је обука у ратним вештинама, ту су добровољци положили заклетву. По полагању заклетве, око 50 најписменијих добровољаца пребачено је у подофицирску школу, да сврше официрски курс за резервне официре. Кад су добровољци завршили војну обуку, онда су пред српску офанзиву на Солунском фронту, кренули из Бизерте у Солун, “где су својим херојским делима доказали, да нису узалуд дошли.” У редовима српске војске учествовали су у пробоју Солунског фронта и ослобађању отаџбине. (18)

На дан Уједињења, 1 децембра 1918. Љуба Јовановић, српски државник рођен у Котору и соколски старешина изјавио је : „Ево дана и часа на који је мислило и за који је радило, за који је страдало и за који је живело наше племе. … Наш је народ данашњим делом доживео највећи догађај своје историје … . .. Све што смо у прошлости имали, најбоље и највише у племену нашем, радило је за овај велики чин, који је данас, ево, свршен”(19) У Споменици коју је издало Соколско друштво у Старој Пазови др. Лаза Поповић у предговору истакао је : „Није било веће сиротиње, није било мање искуства, није било горих прилика, па се обарало, јуришало и заузимало, увек напред и са огромним одушевљењем само напред … оних дивних ђака, богословаца и омладинаца фрушкогорских од пре двадесетпет и више година, … Чудна су и велика времена била, али за нас нису прошла.”(20)

Заставник
Заставник

Почетак српске гимнастике можемо везати уз име Ђорђа Марковића Кодера. Српским гимнастичким друштвима требало је доста времена да се организују и припреме српски народ за борбу за уједињење. Гимнастичка друштва је организовала Уједињена омладина српска али њихова друштва су брзо замрла као и сви покушаји омладинаца да створе организован и смишљен рад у смислу резолуција омладинских скупштина. Соколско друштво у Фочи 1893. забранила је аустријска власт. Оснивач Српског соколства Лаза Поповић ступио је у контакт са чешким соколима. Од 1904. до почетка Првог светског рата Соколство је као нагла бујица усталасала српски народ без обзира на тадашње државне границе. Упоредо са соколским оснивана су гимнастичка друштва Душана Силног и Обилића. У Првом светском рату у Загребу и Бањалуци суђено је старешинама српских сокола. Упркос томе српски соколи настојали су да пребегну из Аустро-Угарске војске и придруже се као добровољци српској војсци. После победе соколи су стајали пред тешким задатком да сачувају оно што је тешко и крваво стечено.

Саша Недељковић

члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене:

1.Бошко Мештеревић, „Развој српског Соколства“I, „Соко Душана Силног“, бр. 8, октобар 1925 Београд, стр.115;

2.Бошко Мештеревић, „Развој српског Соколства“I, „Соко Душана Силног“, бр. 8, октобар 1925 Београд, стр.115;

3.Бошко Мештеревић, „Развој српског Соколства“I, „Соко Душана Силног“, бр. 8, октобар 1925 Београд, стр. 117; 4. „Др. Лаза Костић“, ,,Српски соко“, бр.2 , 18 (31) јануар 1911, Сремски Карловци; 5. Уредио Анте Брозовић, ,,Соколски зборник“, Година I, Београд, 1934, стр. 110,111; Српски соколски календар за 1914 годину, Загреб,стр.20;

  1. Уредио Анте Брозовић, ,,Соколски зборник“, Година I, Београд 1934, стр.117-119;

  2. ,,Постанак првог српског соколског друштва“, уредио Анте Брозовић, Соколски зборник, Година I, Београд 1934, стр. 136-139;

  3. Српски соколски календар за 1914 годину, Загреб, стр.20; Уредио Анте Брозовић, ,,Соколски зборник“, Београд 1934, стр. 105, 106, 107, 110,111;

  4. Петар Д. Павловић, „Српски Соко”, Српско Сарајево, 1999,стр.67-70;

  5. Саша Недељковић, „Српска друштва у Дубровнику”, Братство, бр.X, Друштво „Свети Сава”, 2006, Београд, стр.162; Небојша Рашо, „Српски соко Херцег Нови“, Херцег Нови, 2008, стр. 17,19;

  6. Соколско друштво Скопље-Матица, , „Споменица о прослави 30годишњице и извештај о раду у 1939 год. ”, стр. 6-30; „Соколство у Јужној Србији“, „Соко на Вардару“, бр.7,Скопље, јули 1933, стр. 51, 52, 53;

  7. Др.Милорад Драгић, „Рад Љубомира Давидовића у Соколству”, Споменица Љубомира Давидовића, Издање главног одбора демократске странке, Београд,стр.115-116; 13.

  8. Уредио Анте Брозовић, ,,Соколски зборник“, Година I, Београд, 1934, стр. 109; „Просвјетина 25-годишњица”, св.7-8, Гласник Црвеног Крста Срба, Хрвата и Словенаца, Јули-Август 1927, Београд, стр.230;

  9. Бошко Станишић, „Милош Црњански фудбалер и спортиста”, Београд 1995, стр.170;

  10. „Непросвјећени и некултурни”, “Српска Зора”,бр. 9, Год.VIII, 1(15) јула 1914, Бокешка штампарија у Котору, стр. 3;

  11. Јовица Перовић, „Српске школе у Дубровнику за вријеме рата 1914-1918.”, „Дубровник”, 25 маја 1940, бр.21,стр.3, Год XXVII,Југословенска Штампарија,-Дубровник; А.Б. „Перо Будмани”, стр. 1-2, бр. 51, „Дубровник”, 23.децембар 1939, Дубровник;

  12. Мило Цветић, „Из минулих дана”, ”Дубровник”, Дубровник,12 јуни 1937, бр. 20, стр. 2-3;

  13. Н. Гиздавић, “Српска Африкијада”, Београд 1922, стр. 22, 23, 24;

  14. „Око Соколово“, бр.1, 1. децембар 1936, Београд, стр. 1;

  15. „Споменица Соколског друштва у Старој Пазови 1906-1931”, Штампарија „Јединство”, Стара Пазова, стр. 7, ;

Истина ослобађа