Грб Србије је црвени двоглави орао!

Грб Немањића
Грб Немањића

Након текста „Крст и оцила симболи спасења и светлости“ у часопису „Историја“ бр. 11/2010., чије су битне „тезе“ да Србија у средњем вијеку није имала свој посебан државни (земаљски) грб, те да се не зна да ли је двоглави орао био симбол династије или државе…, може се закључити да група „водећих српских хералдичара“ и даље упорно врши превару сопственог народа наносећи му огромну штету која се може граничити са културним етноцидом.

Згрожен радом „водећих српских хералдичара“ на једном другом примјеру (Гацко – градић у Републици Српској са 400 слика у мјесној Спомен соби ево, већ десет година, носи грб на којем су знаку предаје Турцима подређени и сав српски народ, и Република Српска, и Христ и хришћанство итд.), уложио сам истраживачки напор да провјерим резултате рада „водећих српских хералдичара“ и у далеко важнијим њиховим „достигнућима“ у круцијалним питањима српске хералдике. Резултати до којих сам дошао публиковани су у мојој књизи „О основним питањима српске хералдике“ у Београду 2005. године. Такође, као посљедица банално очигле-дних закључака до којих сам дошао (чије површно набрајање слиједи), узео сам себи слободу да урадим сопствено идејно рјешење за прави, изворни и истински грб Србије. Требало је и објаснити изворна значења три основне боје српских двоглавих орлова (црвена, бијела и златна), те када су, зашто и како мијењани основни принципи ношења двоглавих орлова на одеждама српских владара, односно испод њихових ногу.

Доказима који су наведени у мојој књизи (као и десетинама доказа до којих сам дошао накнадно, тј. након објављивања моје књиге) непобитно се може сматрати доказаним:

1.Не може бити ни говора о томе да српски двоглави орао (први пут се јавља на одежди кнеза Мирослава крајем XII вијека) потиче из Византије, јер је Византија све до друге половине XIII вијека користила једноглавог орла. Може се рећи да је временски период од стотињак година дијелио прихватање ознаке двоглавог орла у Србији од првих примјера двоглавог орла у Византији. Наиме, први византијски двоглави орлови датирају из периода када је цар Михајло VIII Палеолог, из латинских руку повратио Цариград на чијим су зидинама Латини већ били усталили употребу црног двоглавог орла на жутој подлози.
2.Српска средњовјековна држава цијелим током свога постојања као слободна држава (од Немање па до дефинитивног пада под Турке 1459. године) је имала само једну-једину хералдичку ознаку и то је био црвени двоглави орао на бијелој подлози.
3.Крст са оцилима никада није био хералдичка нити официјелна хералдичка ознака слободне српске средњовјековне државе.
4.И у доба српског царства Србија је и даље носила хералдичку ознаку црвеног двоглавог орла на бијелом штиту, с тим да је као хералдичка ознака за нови квалитет тј. за српско Душаново царство (које се састојало од Србије и Грчке, јер се Душан званично титулисао царем „Србљем и Грком“) придодат и бијели двоглави орао на црвеној подлози чије би се хералдичко значење упроштено могло представити да је бијели орао једнак црвеном двоглавом орлу као хералдичкој ознаци Србије плус хералдичкој ознаци Грчке. Одмах са проглашењем царства Душанов малољетни син Урош је проглашен за краља и додијељене су му све територије сјеверно од Скопља, што значи и територија Србије. Стога нимало није случајно да су у цркви Св. Фрање у Бергаму (Италија) приказани и Душан и Урош и то тако да је првом на грудима бијели двоглави орао, а другом је на грудима црвени двоглави орао.
Фреска у цркви Св. Фрање у Бергаму ( XIV в. )

5.Нестанком српског царства престаје употреба ознаке царства тј. бијелог двоглавог орла на црвеној подлози (који је значио Србија плус Грчка) а црвени двоглави орао на бијелој подлози наставља да егзистира као једина официјелна хералдичка ознака средњовјековне Србије све до њеног нестанка 1459. године.
6.Стотињак година након нестанка српске државе, западна фиктивна хералдика, не могавши да дешифрује компликована значења изворних српских хералдичких ознака (бијели, жути, црвени двоглави орлови итд.), а желећи да има барем фиктивну хералдичку ознаку Србије, пошла је од неспорне историјске чињенице да је Србија које је непосредно претходила паду под Турке у формалном смислу била византијска деспотовина. Изворна хералдичка ознака Византије била је златни крст са оцилима на црвеној подлози, а титула деспота је била прва испод царске. Стога је западна фиктивна хералдика означила Србију за једну степеницу деградираним византијским симболом, тј. сребреним (у хералдици су сребрена и бијела боја идентичне) тј. бијелим крстом са оцилима.
7.Васкрсом српске државе 1804. године неписмени српски устаници су били далеко од интелектуалне моћи да дешифрују и објасне хералдичке симболе које су наслиједили. Били су свјесни да у фиктивној хералдици постоји ознака за Србију коју јој је октроисала западна фиктивна хералдика (бијели крст са оцилима на црвеној подлози), а по црквама и манастирима су уочавали црвене, златне и бијеле двоглаве орлове у чије значење нису били у стању да проникну. Не само да то нису били у стању неписмени српски сељаци – устаници, него то нису били у стању ни еминентна имена актуелне српске хералдичке и историографске мисли.
8.Краљ Милан је 1882. године прогласио Краљевину Србију, па је тај нови квалитет државе тражио и нову хералдичку ознаку. Стојан Новаковић ће учинити најкатастрофалнију ствар која се могла тог тренутка учинити, тј. бијели крст са оцилима ће ставити у сами центар црвеног штита на којем је приказан бијели двоглави орао, па је значење актуелног грба Србије да је нека византијска деспотовина поробила и да господари над комплетним ср-пским Душановим царством (досљедна примјена осмог основног правила хералдике). Душан, Немања и сви Немањићи, који су пролили потоке крви да би од Византије одвојили самосталну и независну српску државу, би се данас превртали по гробовима када би сазнали какве то хералдичке ознаке носи актуелна српска држава. Много је народа на свијету који би дали не знам шта да имају свој 800 година стар хералдички симбол односно грб. Срби су (са хералдичарима као што су Драгомир Ацовић, Александар Палавестра и други) такав народ да већ 800 година имају ознаку своје слободне српске државе, али је још ни дан данас не знају и не користе, све са намјером да се користи актуелна тешко понижавајућа катастрофа. Замислимо да данас неко српском народу каже: „Узећемо ти Мирослављево јеванђеље и не треба ти, јер имаш Вуков превод Новог завјета“!
Доказа за сваку од наведених теза има много (до бројних нових доказа сам долазио и након публиковања моје књиге) и детаљном образлагању сваке од њих би се, по потреби, могао посветити по један чланак у наредним бројевима часописа „Историја“. Овдје ћу телеграфски указати само на неке од најважнијих.

У манастиру Жича на орнаменту портика испод куле су црвени двоглави орлови на бијелом (XIII-XIV вијек) у наизмјеничном низу са грчким крстовима.

Црвени двоглави орао у манастиру Жича, портик куле

С обзиром да се зна улога Жиче у тадашњој српској држави, нимало није случајно да се управо хералдички симбол тадашње српске државе тако доминантно често понавља баш у оном дијелу цркве који има полусвјетовни карактер тј. у портику куле.

Орнаменти у портику куле, манастир Жича

У јужној капели Жиче, на одежди Св. Ђорђа су црвени двоглави орлови на бијелом (XIII-XIV вијек). Све изгледа потпуно логично ако се зна да је, по предању, прије 1168. године управо чудо Св. Ђорђа спасило Немању који је, у свијести Немањића, сматран за оснивача српске државе, па се овдје директно саопштава да је Св. Ђорђе заштитник српске државе. Да све буде до краја логички конзистентно до Св. Ђорђа је портрет Св. Димитрија Солунског који је очигледно заштитник солунске византијске деспотовине, па су на његовој одежди бијели грчки крстови на црвеном

Св. Димитрије и Св. Георгије, манастир Жича, јужна капела

На бијелом соклу (око 1310. године) Милутинове Богородице Љевишке је више црвених двоглавих орлова док су изнад њих и Милутин, и Стефан Првовјенчани и Св. Сава, па, на неки начин, и сам Немања,… дакле све свјетовни и духовни владари српске државе. Има ли ишта логичније и природније него да се испод владара државе постави хералдичка ознака државе којој су надређени?! Чак и да нема других бројних доказа о томе да је црвени двоглави орао несумњиво био ознака за српску државу, ова фреска би била довољан и непобитан доказ да је то заиста било тако.

Црвени двоглави орлови испод србских владара,манастир Богородице Љевишке

Каталонски картограф А. Дулсерт је, 1339. године, на кулу Скопља, тада краља Душана, ставио бијелу заставу са црвеним двоглавим орлом. С обзиром да не постоји ни један изворни српски Душанов портрет на којем би двоглави орлови били на његовој одежди, а ипак се појављује на кули његовог престоног града, једини могући закључак је да је исти симбол означавао државу чији је Душан био краљ. Из приближно истог периода су и двоглави орлови на одјећи Јована – Оливера у цркви Св. Софије у Охриду (Охрид је у саставу српске државе од 1334. године). Дефинитивну и непобитну потврду горњих закључака пружа и инвентарски попис (1362. година) поклона српских владара цркви Св. Николе у Барију гдје се изричито, на српској позлаћеној сребреној кули (највјероватније поклон Стефана Дечанског или краља Душана) спомињу црвени двоглави орлови.

На фресци у цркви Св. Фрање (друга половина XIV вијека) у Бергаму, на грудима и леђима младог српског краља Уроша (који је поред његовог оца – цара Душана) су црвени двоглави орлови. Разлоге настанка ове и овакве фреске сам детаљно објаснио у мојој књизи. Цртач је очигледно знао да Урошева тадашња држава носи ознаку црвеног двоглавог орла, а Душанова бијелог двоглавог орла, па је исте ознаке (по западним узорима) ставио на њихове груди.

На Минхенском српском псалтиру (крај XIV вијека) црвени двоглави орао је директно на тлу Србије, односно опет испод српских владара и црквених достојанственика. Поново указујемо да, чак и да уопште нема других приказа црвеног двоглавог орла, ова илустрација је сасвим довољна да се неопозиво закључи да је црвени двоглави орао био ознака за државу (земљу) Србију.

Минхенски (српски) псалтир (крај XIV в.)

У венецијанској библиотеци Марцијана, на минијатури Breviario Grimani (1477. година) изнад Богородице се вије и једна златна застава са црвеним двоглавим орлом.

У Фојничком грбовнику (1660.-1680. година) на збирном (дјелимично фиктивном) грбу српског краља (и послије цара) Уроша, централно мјесто заузима бијели штит са црвеним двоглавим орлом.

На портрету и грбу грофа и тобожњег српског деспота Ђорђа Бранковића (XVIII вијек) су црвени двоглави орлови.

На Жефаровићевој Претстави Св. цара Уроша (1746. године) на Урошевом огртачу (и под Урошевим ногама) су црвени двоглави орлови.

Српски црвени двоглави орао је јединствен због боје и оволика бројна и упорна његова употреба непобитно свједочи о његовој пресудно огромној важности, док његов положај и мјесто на свим побројаним апликацијама, непобитно и једнозначно конзистентно указују да је то био стални знак сваке Србије од Немање до 1459. године.

У прилог истим закључцима иду и изворни појавни облици бијелог српског двоглавог орла у вријеме царева Душана и Уроша.

Поред тога што се бијели двоглави орао на Душановим грудима јавља на спомињаној фресци у Бергаму (XIV вијек), … пресудно битно значење има бијели двоглави орао на црвеној подлози на Душановом царском престолу у Дечанима. Тачно је да је изградњу овог манастира започео Стефан Дечански, али је тачно и да је исти завршио и декорисао управо Душан. Тачно је да је на истој столици (по Дечанској повељи) могао и смио да сједи само српски краљ и врло је могуће да је, на истом престолу, до 1345. године, стајао црвени двоглави орао на бијелој подлози. Међутим, након 1345. године, на истом престолу, за вријеме божије службе, у тада највећој српској цркви и у сопственој задужбини, сједи српски цар Душан, па се, на истој столици, једноставно морао појавити знак бијелог двоглавог орла на црвеној чоји. Дакле, ако се око истог Душановог престола, у Душановим Дечанима, јавља више Душанових портрета и ако ни на једном од тих портрета нема двоглавих орлова на Душановим хаљинама, него се бијели двоглави орао јавља само на Душановој столици, онда је потпуно евидентно да бијели двоглави орао на црвеној подлози може бити ознака искључиво за српско, Душаново царство.

Мермерни престо Цара Душана у Дечанима

О истом свједочи бијели двоглави орао, на црвеној подлози, у трпезарији Хиландара који потиче из времена Душановог боравка на Светој гори која је тада била у саставу српског царства.

Трпезарија у Хиландару ( пре пожара )

На фасади, опет, куле светогорског манастира Филотеја (чији је цар Душан био један од главних ктитора и дароватеља) је бијели двоглави орао на црвеном штиту, чиме је исти манастир, уз изразе захвалности своме издашном ктитору, опет грбом на фасади куле саопштавао припадност српском царству.

Кула светогорског манастира Филотеја

У Марковом манастиру на портрету Уроша као цара (XIV вијек) иза цара је двоглави орао који означава државу, а не цара.

Цар Урош у Марковом манастиру (XIV в.)

У илирским грбовницима грб „Царство од Немање установљено је“, је бијели двоглави орао на црвеном штиту.

Нове хералдичке заблуде и тешке неистине објављене и у часопису „Историја“ бр. 12/2011., једноставно траже, да, у име Србије и српског народа, буду дефинитивно раскринкане.

Да би се демистификовало увлачење и бјелоглавог супа у српску хералдику потребно је погледати сљедеће српске двоглаве орлове у изврнутом положају: црвене орлове у Жичи и Богородици Љевишкој, односно орлове на одеждама Јована Оливера у охридској Св. Софији, и кнеза Мирослава у цркви код Бијелог Поља. Одмах је уочљиво да исти орлови представљају и кринове (који када су орлови у нормалном положају представљају изврнуте кринове) и да обавезне кружне форме на вратовима орлова и на дну њихових трупова, у ствари, служе за то да омеђе и нагласе изврнуте кринове (као знак покорности господару) које исти орлови садрже. Несретни бјелоглави суп (који је, ни крив, ни дужан, ушао у српску хералдику) нема наведене кружне форме на завршетку трупа.

Дакле, владари су означавани или крином у нормалном положају, или орлом са раширеним и спуштеним крилима, док су покорне државе и покорни властелини означавани или крином изврнутим надоље или орлом који има крила у узлетном положају односно у положају волуте, па се тако на трупу орла формира изврнути крин. Ово сам детаљно образложио у мојој књизи и ви-дљиво је да је исти принцип вриједио не само у Србији, него и у тадашњој Њемачкој, односно у Светом Римском царству. Ово је битно, не само за одбацивање улоге бјелоглавог супа у српској хералдици и не само за објашњење кружних форми на вратовима и на завршецима тру-пова српских двоглавих орлова који означавају државу, него представља и још један, поново непобитан доказ, да црвени двоглави орлови из Жиче, Богородице Љевишке итд. означавају државу Србију. И не само то! Ако 1210.-1220. године црвени двоглави орао (са изврнутим крином) у Жичи одражава покорност државе Стефану Пр­во­вјенчаном; ако 1310. године црвени двоглави орао (са изврнутим крином) у Бого­родици Љевишкој одражава покорност државе и Немањи, и Светом Сави, и Стефану Првовјенчаном, и Милутину, и Урошу И; ако 1334.-1345. године двоглави орао (са изврнутим крином) на одежди Јована-Оливера у Охриду одражава по-корност краљу Душану, … поставља се судбоносно питање о томе, коме око 1190. године, одражава покорност двоглави орао (са изврнутим крином) на одежди хумског кнеза Мирослава?! Наравно, одговор је јасан. Изражава се покорност држави на чијем је челу његов брат Стефан Немања. Тиме су, не само дати дефинитивни одговори на питање о томе чија је Херцеговина била у том периоду, него је, двоглави орао на одежди кнеза Мирослава, непобитан доказ да је Немањина Србија, у периоду апсолутне слободе од 1183. до 1190. године, носила ознаку двоглавог орла.

Изврнути србски двоглави орлови

У овом контексту треба посматрати упорне неистине г. Ацовића да су српски црвени и златни двоглави орлови били ознаке само за титуле византијских деспота и севастократора у Србији. Прије свега треба констатовати да су сви византијски двоглави орлови приказани у часопису „Историја“ бр. 12 били из XV вијека. Први и најранији прецизно датирани византијски двоглави орао се налази на једној повељи цара Андроника II Палеолога из 1301. године. Сви претходно кориштени византијски орлови од времена Константина Великог, па до задњих деценија XIII вијека (имам на десетине егзамплара) су били једноглави. Нпр. на новцу епирског деспота Михајла ИИ Ангела (1237-1244); на цркви Аја Софија Трапезунтска (подигнута 1238.-1263.) итд. Чак и на повељи византијског цара Михајла VIII Палеолога (1259.-1282.) који је повратио Цариград из латинских руку, стоје једноглави орлови. Ето, дакле, на каквим основама почивају наводи г. Ацовића да српски двоглави орлови на одежди кнеза Мирослава (око 1190), и у Жичи (1210.-1220.) потичу из Византије и да представљају византијске титуле севастократора и/или деспота, иако је потпуно јасно да Византија тада користи искључиво једноглавог орла. Није неважан податак да је декорација манастира Жича (1210.-1220.) вршена под непосредном бригом и контролом Св. Саве (који је у Немањиној биографији јасно означио улогу Св. Ђорђа у Немањином спа-шавању прије 1168. године), па је врло вјероватан закључак да је управо Св. Сава дао налог да се на одежду Св. Ђорђа стави знак Немањине Србије. Тврдње г. Ацовића имплицирају још много проблема јер, ако се његове тврдње конзеквентно примијене до краја, испада да су византијски деспоти и/или севастократори били и Св. Ђорђе, и Св. Сава, и Немања, и Стефан Првовјенчани, и Милутин, па и сам Душан, који 1339. године истиче бијелу заставу са црвеним двоглавим орлом на свом престоном граду. Коначно, г. Ацовић не може ни да нам каже какве су тачно биле боје орлова на деспотима и севастократорима и колико су ти орлови имали глава, јер Немањићи, на својим одеждама (Стефан Првовјенчани, Радослав, Урош и Владислав) не носе црвене двоглаве орлове (него златне), док се црвени двоглави орлови налазе испод њихових ногу, односно на одеждама одане властеле.

Довољно је погледати двоглаве орлове у Богородици Љевишкој да би се одмах констатовала промашеност навода г. Ацовића. Наиме, по византијској хијерархији, титула деспота је била прва испод царске, што значи, да је била изнад титуле севастократора. Међутим, на приказаној фресци у Богородици Љевишкој црвени двоглави орлови се налазе испод српских владара који на својим одеждама носе златне двоглаве орлове. Када би се примијенила логика г. Ацовића (тј. да српски владари носе жуте орлове византијских севастократора, а да црвени двоглави орлови представљају византијске титуле деспота) излази да су „севастократори“ надређени „деспотима“, што наравно нема никакве везе са стварном хијерархијом између тих титула која је постојала у Византијском царству.

Значајно је још једном се вратити на приказ Св. Ђорђа и Св. Димитрија Солунског у јужној капели манастира Жича. Наиме, 1219. година је врло битна у историји српске државе. Стефан Првовјенчани, тада већ има краљевску круну, а исте године је Св. Сава, у Никеји, хиротонисан у првог српског архиепископа. Управо из тог разлога, на зиду Жиче, која је тада постала сједиште српске архиепископије, имамо два наведена свеца као персонификације за двије већ формиране линије српске државности (српска црква као самостална архиепископија и српска самостална држа-ва), односно за двије темељне српске личности које су битне и за српску цркву (Св. Сава) и за српску државу (Стефан Немања). Св. Ђорђе, није само спасио Немању (прије 1168. године), него је и у рату из 1282. године (када је византијски цар Михајло VIII Палеолог кренуо на Србију) учинио да исти византијски цар – унијат умре испред цркве Св. Ђорђа. С обзирон на овакву посвећеност Св. Ђорђа заштити српске државе и њених владара, нимало није случајно да је за знак Немањине Србије узета ознака црвеног двоглавог орла на бијелој подлози, ако се има у виду да је крст Св. Ђорђа црвени крст на бијелој подлози.

С друге стране, Св. Сава, као утемељитељ и оснивач друге линије српске др­жавности (духовности и културе) је рукоположен за архимандрита управо у Солуну. Такође, Св. Сава је одмах након свог хиротонисања у архиепископа Српске пра­вос­ла­вне цркве, дошао у Солун гдје је куповао и сабрао црквене књиге које ће се преводити на српски језик.

На крају као синтеза ове двије компоненте српске државности (свјетовна и ду­хо­вна) на орнаменту портика куле у Жичи имамо управо наизмјенични низ црвених двоглавих орлова на бијелом са грчким крстовима.

Свети Сава је, као духовни и културни утемељивач српске државе, у Жичи вери­фиковао (у најмању руку!) и грб Србије, али Ацовић и други, евидентно, не желе да Србија носи свој прави, једини и истински грб којег је потврдио и за којег је на­ло­жио да се аплицира у Жичи отац српске духовности и културе. Погледајмо на каквим се то имплицитним „поставкама“ заснивају „тезе“ Ацовића и сљедбеника:

1.„Србија, остваривши коначно потпуну слободу од Византије, 1183.-1190. нипошто није хтјела да своју слободну државу означи својом хералдичком ознаком“!? !? !?
1.„Умјесто тога, Срби су већ тада (1190. године и 1210.-1220. године) „знали“ да ће Византија, стотињак година касније, узети двоглавог орла за своју ознаку, па су пожурили да стотињак година унапријед користе црвене и златне двоглаве орлове као будуће ознаке византијских деспота и севастократора“ !? !? !?
Наравно, истина и логика су сасвим другачије. Остваривши коначно слободу од Византије, задња хералдичка ознака коју би Немањина слободна Србија понијела 1183.-1190. би била она која би имала било какву везу са Византијом. Управо је логично да нова и слободна Србија 1183.-1190. године своју државност потврди и својом новом хералдичком ознаком која ће потенцирати, прије свега, независност од Византије (која тада користи искључиво једноглавог орла). Са истом намјером, када су, након поврата Константинопоља из латинских руку 1261. године, византијски цареви почели да стоје и да газе и по двоглавим орловима, … Немањићи одмах скидају двоглаве орлове са својих одежда итд. итд. И након свега тога, данашња Србија носи грб ропства Душановог царства према некој византијској деспотовини.

На крају, да би се до краја сагледала очигледност чињенице да је знак сваке средњовјековне Србије био црвени двоглави орао, односно да би се до краја евидентирала превара са актуелним грбом Србије,… треба се вратити на карту А. Дулсерта из 1339. године. Приказана су два предмета (град и бијела застава са црвеним двоглавим орлом на истом граду) и двије ријечи (Скопље и Сербија) које саопштавају шта представљају два приказана предмета. Излази да, Д. Ацовић и друштво фактички покушавају да нас убиједе да је, уз заставу, грешком уписано „Сербија“, и да је ту требало да стоји натпис „Византијска деспотовина“.

Црвени двоглави орао на бијелој застави изнад Скопља – Душановог престоног града. A. Dulsert, 1339. год.

Дакле, закључак је да г. Ацовић и даље, свјесно и намјерно (упркос мојим вишеструким званичним упозорењима, књигама и радовима), врши превару сопственог народа наносећи му огромну штету која се може граничити са културним етноцидом.

Очигледно је да се ни цар Душан, ни краљ Милутин, нити било ко други од Немањића није усудио ни да помисли да дирне у знак Немањине Србије којег је верификовао Св. Сава. Такође, невјероватно је помислити да би се било ко усудио да, приликом рестаурације и обнављања фресака у Жичи (које су вршене у доба краља Милутина) мијења изворну садржину истих фресака, ако се зна да су исте урађене под непосредном бригом и контролом Св. Саве. Али оно што се није усудио да учини ни цар Душан, очигледно, чине данашњи Срби. Такође је евидентно да је од времена када је Србија узела данашњи грб (1882. година) несреће и тешке катастрофе стижу Србију и српски народ у низу. Да ли је актуелни, погрешни и понижавајући (по све Немањиће и по српску историју) грб Србије један од разлога проклетства Србије и српског народа?

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ПРИЛОЖЕНОГ ИДЕЈНОГ РЈЕШЕЊА ГРБА СРБИЈЕ
Значење истог грба Србије би било очигледно:

Били смо и царство (бијели двоглави орао на црвеној подлози), били смо и мала кнежевина ( бијели крст са оцилима на црвеној по­дло­зи), али као најважнији, најизворнији и најстарији симбол српске др­жаве са­чувана је константа – црвени двоглави орао на бијелој подлози.

Цијелим грбом господари црвени двоглави орао из самог центра штита. У златној боји је приказан крст цара Душана из манастира Хи­ла­нда­­ра.

Посебно истичем да су сви приказани симболи.својом формом, по­­тпуно аутентични:

Црвени двоглави орао је преузет са савременог извора, тј. са сокла из српске цркве БОГОРОДИЦЕ ЉЕВИШКЕ СА СРПСКОГ КО­СМЕ­ТА! Облик крина на штиту је преузет са одежде цара Душана ко­ја је осликана на фресци у ПЕЋКОЈ ПАТРИЈАШИЈИ НА СРПСКОМ КО­СМЕ­ТУ!

Бијели двоглави орао је преузет са Душановог мермерног цар­ског престола из манастира ВИСОКИ ДЕЧАНИ НА СРПСКОМ КОСМЕТУ!

Облик круне изнад штита приближно одговара крунама српских средњевјековних владара.

Само овакав, прави, истински и исконски грб Србије, са изво­р­ним хералдичким ознакама из Дечана, Богородице Љевишке, Пећке Па­тр­и­­јашије и Хиландара… може основано стајати уз поруку „КОСОВО ЈЕ СР­БИЈА“!

Актуелни грб Србије као погрешан, понижавајући и де­гра­ди­ра­ју­ћи, Србију ставља у састав једне друге, туђе државе и под ту­ђи­­­нског господара, не садржи ништа са српског КО­СМЕТА, и као такав не може носити, објашњавати и бранити наведену поруку о КОСМЕТУ у Србији.

Марушић Бранко, Гацко, Република Српска

Преузето са странице: http://www.serbona.org

Истина ослобађа