Са благословом архимандрита Исаије, игумана манастира Илиње код Шапца, 23. Августа 2012. године у „Огњишту Српском“, кући етике, завета и духа нашег, проведено је подсећање на један изузетан догађај у Београду који је до тада али и до данашњих дана био и остао највеличанственија наша национална прослава. Наиме, пре 99 година у престоници Краљевине Србије, одржана је изузетно лепа свечаност у име васцелог Српства поводом победоносног повратка пукова славне српске војске из успешно завршених балканских ратова од 1912. и 1913. године.

На почетку целовечерњег програма, упућени су поздрави госпођи Смиљи Аврамов уз подсећање на њене речи када је уочи Видовдана 2008. године, приликом отварања и пресецања врпце у „Огњишту Српском“ рекла следеће: „Ово је мој срећан тренутак. Дао Бог да ово буде почетак обнове Србије. Живеће српски народ.“ Управо због овакве оцене и жеље свима драге и изузетно поштоване Смиље Аврамов, пред сваку активност коју проводимо овде, уобичајено је да се о овом објекту каже оно што он представља. Водитељка програма, Горјана Рајић је тим поводом из пројекта „Огњишта Српског“ навела следеће:

„Рајића кућа „ОГЊИШТЕ СРПСКО“ је огњиште за душу српску. То је кућа за подсећање и понос на етичке, историјске, духовне, стваралачке, државотворне, војничке и јединствене вредности славе и величине нашег народа. То је огњиште за подстицај сазнавања и афирмацију истине о Србима; за обнову и афирмацију части као највећег постулата човековог земаљског живота; за оплемењивање националне свести и духа на васкрс и срећу Српства. За оне који се осећају Србима као и оне који су нам искрени пријатељи, „ОГЊИШТЕ СРПСКО“ је и лек за душу јер на њу има васпитан и благотворан, рекло би се чак и лековит утицај – као нека необична „бања за душу српску“. Оно је тако осмишљено да изложеним садржајима и уметничким делима, те њиховом симболиком, позицијама, распоредом и добронамерим информацијама, на јединствен и оригиналан начин по духу предања – као неко живо биће – побуђује генетско памћење за оно више у нама него што ми знамо о себи.

У данашње време, „ОГЊИШТЕ СРПСКО“ се супротставља општој моралној кризи друштва, посебно кризи идентитета нашег народа. Oно захтева и нуди путеве враћања ауторитета српске државе, устава и закона, указујући уједно на поучне примере и савете наших великана. Тако даје плодоносне поруке и важна обавештења, језгровито представљајући најлепше и трајне вредности српског народа. Поред тога „ОГЊИШТЕ СРПСКО“ нас подстиче на веру у Бога и слободно и сложно Српство афирмишући јасно и недвосмислено: снажну националну државу; част и частољубље; достојанство и патриотизам; родољубље, рад и упорност; и уз све то, понос што смо остали верни Срби православци и потомци славних и великих предака.“

Као сачинитељ и домаћин „Огњишта Српског“, изнео сам мотиве и разлоге обележавања овог догађаја, уз напомену, да се благовремено најави за следећу годину далеко садржајнија, осмишљенија и још достојнија прослава стогодишњице те свечаности у овом простору етике, завета и духа нашег. Уједно је то и прилика да се и друге патриотске и родољубиве организације па и институције подсете и покрену на низ примерених активности усмерених на обележавање овог догађаја којим је у ствари јавно и свечано озваничено и величанствено прослављено ослобођење преосталих српских земаља од турског ропства након петстотина година.

После овог мог обраћања, скуп су поздравили секретар Општинске организације савеза потомака ратника ослободилачких ратова Србије од 1912. до 1920. године из Барајева проф. Драгиша Дамјановић и председник Драгослав Јовичић Уча. Након њих, госпођа Светлана Стевић је отпевала песму „Седам сати удара“ посвећену ослобођењу Београда 1806. године и Вожду Карађорђу који је дизањем Првог српског устанка покренуо српски народ Шумадије на велико дело и националну идеју како се то одувек и тада називало „освете Косова и ослобођења и уједињења Српства“. Програм су увеличали Милан Веселиновић председник КУД „Брвеница“ из Рашке, и Бранко Михајловић уметнички руководилац који су песмама о комитама осветлили ослобосилачки полет Срба за ослобођењем поробљене браће од турског ропства и арнаутског насиља.

На значај балканских ратова са војнополитичког, националног и слободарског духа, својом беседом и надахутим стилом скупу се обратио проф. Никола Кулић. А да би се на још примеренији начин представило тако вредно, изузетно бројно и достојно поштовања до дивљења јунаштво и пожртвовање готово свих учесника ових епохалних догађаја током 1912. и 1913. године, на сажет начин су представљене две репринт књиге „Балкански рат у слици и речи“, уз препоруке да их треба обновити у штампи и афирмисати током припрема свечаног обележавања стогодишњице славно завршених балканских ратова.

У настваку програма са напоменом званицама и гостима, да се зна и незаборави, да је највеличанственија војничка парада и прослава у историји спрског народа одржана 10. августа, по старом, односно 23. августа по новом календару 1913. године, у прикладној форми и учешће водитељке програма и песника Дејана Димитријевића – Мите, ишчитан је следећи текст из друге књиге „Балкански рат у слици и речи:

„…Тога дана повратак српске војске са бојних поља из балканских ратова у престоницу Краљевине Србије био је обележен на свечан начин. То је, како су тада писале новине био „Дан Народног Признања славом увенчаним ратницима нашим“. Сво становништво Београда је изашло у сусрет победиоцима. На челу свечаног дефилеа био је престолонаследник Александар. Појава пукова славне српске војске више „Славије“ дочекана је са урнебесним клицањем. Краљу Александру је тада поклоњена златна сабља, а војводи Радомиру Путнику ловоров венац. Председник општине Љубомир Давидовић, предајући Престолонаследнику дар Београда, златну сабљу, поздравио га је речима:

„Ваше Височанство,

Снага и свест нашега народа никада се није тако дивно манифестовала као у овом ослободилачком рату. Она је најпре лагано расла, затим нагло бујала у горостас српских армија, које су преплавиле српску земљу од Дунава до Бијелога Мора, од Јадрана до Једрена. Јунаци су крв точили, робље је сузе проливало али: из крви је слобода никла; из суза се правда подигла; оствариле су се тежње читавих столећа; јава је доскорашњи сан многих милијуна. Велико дело ослобођења српскога племена, за које се живи и мре почело је да се изводи…. Добро дошли Височанство са својим витезовима, добро дошли у престоницу која Вас воли и која се Вама поноси. Живели.”
После председника општине ступио је пред Престолонаследника председник Народне скупштине Андра Николић обраћајући се речима:

„Ваше Височанство,

 

Овом радосном одушевљеном дочеку који престоница Србије, разумејући своју дужност, чини Вама и Вашим славним победничким четама, придружују се најтоплије и народни представници.
Председниково право и дужност да говори у име Народне скупштине мени никад није било пријатније него у овом тренутку, кад имам среће исказати Вам, Височанство, а у лицу Вашем исказати целој српској војсци да Народна Скупштина захваљује војсци за одлично извршење ратног задатка и да њеном светлом јунаштву одаје признање и хвалу.

Народна Скупштина увек се најусрдније старала о нашој војсци, гледајући у њој узданицу Народног Завета. Богу хвала, сад смо испуњени неизмерном радошћу, што се у љутим борбама, у сукобима с јаким противницима осведочило и пред целим светом доказало и потврдило да је наша војска одлична и да је наше надање на њу било оправдано. Сад је Народна Узданица постала Народно Поуздање, чврст темељ напретку и свестраном развитку народа.

Сад је јасно, сад могу сви увидети да светле војничке заставе наше војске које су у победном ходу прешле Албанију, Стару Србију, Македонију и Тракију, не закриљују само војничке јединице него су још моћна заштита и српској слободи, српској школи, српској трговини, српском праву и напретку.
Слава српским светлим заставама!
Слава српској војсци!“

Како су их тада називали, Осветници Косова и Сливнице ушли су у Београд кроз тријумфалне капије. Капије почињу од Славије и ређају се Немањином и Карађорђевом улицом до Калемегдана, па онда Кнез Михајловом улицом до Славије.

Прва капија је на празном простору код „Славије“ и носи натпис с једне стране: – „Куманово – Скопље – Прилеп – Битољ- Добро дошли, осветници Косова! С друге стране: „Штип – Кочане- Босиљград – Радовиште- – Ви имате су чим пред Милоша“.

У Немањиној улици подигнуте су две капије. Прва носи натпис, с једне стране: „Виле ће се грабит у вјекове, да вам вјенце достојне саплету“, а с друге стране: „Душаново Скопље сад је наше. Вама слава то је дело ваше!”. Друга капија има натпис с једне стране: „Бјежи грдна клетво с рода, завјет Срби испунише!” а с друге стране: „Од Једрена до Јадрана ори с слава наших дана.”

Капија на почетку Карађорђеве улице носи с једне стране наслов: „Косово је освећено, – Сливница је покајана“, а с друге стране: „1389. (Косовска битка) – 1912, 1883 (Сливница) – 1913.”

Капија код „Београдске Задруге“ носи овај натпис: „Част и слава палим за Отаџбину!”, а с друге стране: „Слава српским херојима!”; капија код „Мирковића и Лукића“, с једне стране: „Живела Српска Војска!”, а са друге стране: „1389- 1913.”. Капија код хотела „Национала“ има ове натписе: „Живели српски официри!” и „1885. – 1913.”, а капије, које су на улазу Калемегдана, на Калемегдану и у почетку Кнез Михајлове улице, најлепше су али без натписа.

Капија код фирме Јефта Павловића и Компаније у Кнез Михајловој улици има с једне стране натпис: „Слава Врховном Команданту“ а с друге стране: „Мудрост владаоца и снага народа, то су победници!”

Капија код „Русије“ носи натпис „Нека је овај вијек горди нада свијем вјековима“, а са друге стране: „Слава Престолонаследнику!” Капија код „Гранд Хотела“ има натпис: „Живела српска војска!” и „Име вам се хвалом спомињало док је Сунца и док је Месеца!”
На последњој капији код „Руског Цара“ с једна стране: „Слава Војводи Путнику!” а са друге стране: „За Косово – Куманово; за Сливницу – Брегалницу!”, а на Терзијама је писало:

„Закликтао бели оро,
У бојноме своме жару,
Дична, храбра српска војска,
Вратила нам славу стару.“
–
„Благо вама од сад и до вијека,
Ви имате су чим пред Милоша, и пред друге српске витезове.”

По пристизању славних пукова на Београдску тврђаву, откривен је величанствен споменик Карађорђу. Том приликом Министар војни ђенерал Милош Божановић предао је споменик Вожда Карађорђа председнику београдске општине овим говором:

„Господине председниче,

…Преко овог светог места, на коме је подигнут овај споменик, пре 107 година, Врховни Вожд Српског Народа Велики и Бесмртни Карађорђе, оснивач славом увенчане династије Карађорђевића, лично, са мачем у руци на челу својих ратних другова, проломио је београдску тврђаву, срушио у њој турску силу и начео силно османлијско царство.

Цео свет чуо је тада за овај подвиг његов и наших витешких предака.
…Свако поприште Вождовог ратног похода буди свете спомене у захвалној души данашњих захвалних Срба; али ово место и спомен знамените 1806. године Српству су нарочито драги, јер је тада овде, пред војничким генијем Карађорђевим и витештвоом његових другова наших предака, заједно са овим великим утврђењима, пала и сама глава земље Београд, данашња престоница наше славне и миле Отаџбине Србије. Зато је баш на овом месту поникао овај славни споменик.
Краљевско српска родољубива војска није могла остати равнодушна према неумрлој сени Оца Србије Великог Карађорђа, овога славног витеза, овога највећег Србина, који прену намучени српски народ из вековног ропства 1804. године, и који је по речима нашег песника Његоша:

„дунуо живот српској души…
српске мишице јунаштвом запојио…
и варварске ланце срушио…”

Српска војска да би дала захвалности и дивљења сени Оца Србије, Бесмртног Вожда Карађорђа, подиже њему, оставља Српству овај скроман споменик, који ће кроз векове указивати новим поколењима на Ореол Славе, који краси бесмртну главу овога Великана, и на захвалност данашње генерације Краљевско-српске војске. Српска војска је тим сретнија и поноснија што овај споменик оставља Српству данас, долазећи непосредно са бојних поља; са освећеног Косова, из Старе Србије, Албаније, Маћедоније и Тракије, куда је, по светлом примеру Витешкога Оца Србије, ишла путем славе и части и проносила своје победоносне Заставе из боја у бој, из славе у славу, и одакле је данас дошла да баш на овом месту свије своје славом увенчане заставе да мирно отпочину.

Господине председниче,

Као представника Краљевске престонице, ја Вас и име Српске војске молим да примите на чување овај споменик, који Краљевско Српска Војска преко Вас предаје у аманет престоници Београду и миломе Српству.
Нека би дао велики Бог да овај споменик буде жижа, око које ће се скупљати Срби са свих страна, кад год устреба да се развију наше славне заставе, те да нас поведу онамо, куда је тежио геније Великога Вожда Карађорђа.

Слава неумрлом Карађорђу!
Слава свима великим синовима српског народа који паде за част и славу Отаџбине!”

Напомена: После овог цитата, са терасе „Вожд“ скинута је и изнета слика споменика Вожду на Калемегдану, да би била постављена на централни сто да је сви виде. Данас тог Вождовог споменика нема, али његову импозантну величину и симболику увек можете да видите на слици терасе „ВОЖД“ у „Огњишту Српском“. Подигнут је на месту где је сада споменик Захвалности Француској. Овај величанствени споменик порушен је током бомбардовања Београда 1915. године и никада није обновљен. Био је једна од светиња Калемегдана и Београдске тврђаве. Нови споменик Карађорђу накнадно је подигнут поред Светосавског храма на Врачару.

„Након дефилеа, откривања и предаје споменика Вожда Карађорђа Београду и Српству, дефиле је настављен према Теразијама. На свечаном ручку у Двору Краљу је наздравио председник Министарства Никола Пашић који је поред осталог рекао:“

„Ваше Величанство и Ваша Величанства,

 

У овим историјским данима дозволите ми, Ваше величанство, да узмем себи слободу да дадем израза општој народној радости, што је Косово освећено, што је Сливнички засенак сјаја српског оружја збрисан, што је име Србиново високо уздигнуто – што је Велика Србија створена….Требало је труда и пожртвовања и сталности да се залече ране ранијих година да се државне финансије уреде, да се економско стање побољша, да се финансијска моћ државе подигне и наоружање војске изврши, да се Србија вине из унутрашњих ситних спорова на висину задатка српског народа, и приступи остварењу српске заветне мисли.

… Одушевљена, спремна и неустрашива српска војска – прва армија под командом Вашега узвишенога сина, а нашега омиљенога престолонаследника Александра сударила се је с Турском силом на Куманову и у дводневној љутој битци славно је побеђена турска војска и Косово освећено.

Од те одсудне велике победе, српска војска под командом младог, одушевљеног и храброг престолонаследника ишла је од једне победе до друге и ослободила је уз помоћ осталих армија целу Немањићку Стару Србију са старим престоницама наших старих краљева и царева…“

По завршетку овог дела свечаности, за официре је у хотелу Бристол приређен банкет, док су војници имали ручак на Бањици.“

Са овим цитатима, уз још једну песму Светлане Стевић, те дивне и кратке беседе генерала Божидара Делића, и господина Владана Глишића и његову здравицу, те на крају благословену беседу игумана Исаије, настављено је пријатно дружење уз коктел и вечеру.

05.09.2012

Сачинитељ „Огњишта Српског“
Пуковник
Др Раде С. Н. Рајић