Виктор Новак – Магнум Кримен \ Viktor Novak – Magnum Crimen

Print Friendly

 

Преузмите ПДФ: Viktor Novak – Magnum Crimen

 

Viktor Novak - Magnum Crimen

Viktor Novak – Magnum Crimen

Садржај

Књига је подељена на два тематска дела главама XV Зрење пред жетву[8] и XVI Крвава жетва[9]. У свом првом делу књига описује активности католичког клера у Краљевини Југославији који покушава да се постави изнад државе, да контролише државу и, што је могуће више, свакодневни живот њених грађана од почетка двадесетог века па до почетка Другог светског рата. Срж доктрине католичке цркве у Краљевини Југославији у том периоду је била:

  • католички клер треба да има статус државних службеника
  • држава не може имати никакву контролу над Црквом
  • Црква има пуно право укључења у политички живот Краљевине
  • црквена доктрина и религиозно образовање морају да буду део школског програма основних и средњих школа у Краљевини и да
  • школски програм Католичке цркве мора бити обавезан за децу чији је бар један родитељ католик[10].

Да би постигла своје циљеве, Католичка црква настоји свим силама у Краљевини Југославији да спречи одвајање цркве од државе. Католичка црква подржава активно клерикалне католичке политичке партије, конфронтирајући их другим конфесијама, а на првом месту Српској православној цркви, јавно проповедајући мржњу против православног становништва Краљевине и заговарајући хрватски и словеначки сепаратизам и нетолерантност према другим конфесијама.

Новак је оптужио клерикалисте у Хрватској, (језуитски ред односно исусовце, фрањевачки ред, као и остале католичке поглаваре и свештенике који су заговарали потпуну послушност Ватикану) да су, под директивом папе и римске курије, од самог успостављања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца активно радили на сузбијању реформистичког покрета у Католичкој цркви на тлу нове државе, као и да су свесно радили на сузбијању сваког вида народног, верског и политичког приближавања Срба и Хрвата. По Новаку, Ватикан се бојао да ће реформски покрет у Католичкој цркви у Хрватској (који је 1919. године прогласио од Ватикана аутономну народну Хрватску старокатоличку цркву [11]) превладати и радити на црквеној унији са Српском православном црквом. Другим речима, по Новаку Ватикан је страховао да ће у новој држави доћи до народног уједињења Срба и Хрвата у „Србохрвате“, чија би уједињена народна црква била ван директне контроле Ватикана (признавала она супримат Папе или не). Да би стала на пут овом процесу, римска курија извршила је снажан дипломатски притисак на Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца и приморала је да стави Хрватску старокатоличку цркву у илегалу (влада Чубриловића је ово учинила 1923. године), а потом је на чело Католичке цркве у Хрватској поставила Ватикану оданог језуита Алојзија Степинца[12]. .

Новак такође пише о идејама Јосипа Јураја Штросмајера од којих је најзначајнија она која каже да је служење Богу једнако служењу народу[13]. Полазећи од те своје идеје водиље, Штросмајер ради активно на зближавању Срба и Хрвата и уводи старославенски језик у литургију Католичке цркве на Балкану[14] чему се агресивно одупире католичко свештенство у Хрватској и Словенији. Ово свештенство ставља римску курију између Бога и народа, захтевајући беспоговорну покорност католика римској курији и безусловну љубав према римском папи. Свештенство које је остало верно Штросмајеру је маргинализовано, а најватреније следбенике Штросмајера ће екскомуницирати загребачки надбискуп[15].

Штросмајера исто католичко свештенство које је против његових идеја прихвата као свога, али искривљује његове идеје или их не спомиње уопште. Штросмајерову судбину ће делити Фрањо Рачки, Анте Трумбић и Стјепан Радић — три хрватска политичара који су активно заговарали југословенство као заједнички именилац заједништва и живота словенског народа у Краљевини Југославији. Трумбићева и Радићева борба против централизма ће Католичка црква интерпретирати као подршку словеначком и хрватском сепаратизму[16].

Новак пише и подупире документима да чак антиславенске активности у словеначким и хрватским подручјима у Италији (што их је Италија добила као компензацију за њено учешће у Првом светском рату) не наилазе ни на какав отпор или осуду међу хрватским и словеначким клером у Југославији[17].

Павелићеве политичке активности, усташки тероризам и фашизам, као усташка идеологија су добиле отворену подршку католичког клера у Краљевини Југославији. Павелићев национализам идентификује католицизам и хрватство, што католички клер активно подржава и интерпретира [18].

Други део ове књиге, тачније четири њене последње главе, говори о оснивању и постојању Независне Државе Хрватске. Успостављањем Независне Државе Хрватске клерикализам у Хрватској је, према аутору, ступио у својеврстан брак са усташким покретом, и тако створио клерофашизам. Павелићеву НДХ је тадашње вођство Католичке цркве у Хрватској прогласило за Civitas Dei („божју државу“). Аутор показује кроз стотине страница сачуваних докумената да је овим ставом Католичка црква у Хрватској не само отворено подржавала усташки режим и његове методе решавања ‘српског питања’, већ и активно учествовала у њиховом спровођењу. Књига је пуна ратних сведочанстава и докумената чиме се доказује активно учешће хрватског католичког клера у подршци, организацији, и извршењу истребљења и присилног преобраћања у католичанство Срба, те потпуно истребљење Јевреја и Рома у Краљевини Југославији. Један од најбизарнијих догађаја описаних у овој књизи је понашање ккатоличких свештеника у логору Јасеновац. После убистава логораша, које су вршили на најсвирепији начин који су могли да замисле, ови су се кољачи редовно молили Богу у логорској капели.

После рата ће се исти католички клер бранити тврдећи како су они били активно против присилног покрштавања и истребљења Срба наводећи писма и инструкције врха Католичке цркве послане клеру. Новак међутим тврди да су ова писма слана кад је посао истребљења и покрштавања био већ у великој мери завршен а сама писма нису била јавна нити су инструкције биле обавезне да се следе. Штавише, у једном чланку Новога листа (17. III 1942), католички клер се противи покрштавању Јевреја како би се избегло њихово истребљење[19].

Надбискуп Степинац је приказан у овој књизи као тврди католички крсташ који је јавно подржао оснивање Независне Државе Хрватске[20], признаје усташе као хрватске патриоте [21] и моли се за дуг живот Павелића и његове успехе[22], брани усташе пред римским папом [23] и био је одговоран за расистички став и понашање његовог клера.[24]

Књига Magnum Crimen за период НДХ обилато користи документацију објављену у збиркама “Dokumenti o protunarodnom radu i zločinima jednog dijela katoličkog klera” (Загреб, 1946.) и “Suđenje Lisaku, Stepincu, Šaliću i družini, ustaško-križarskim zločincima i njihovim pomagačima” (Загреб, 1946.)

One comment

  1. Chubura says:

    Књига је преведена на енглески јеѕик и може се набавити преко интернета на адреси http://www.magnumcrimen.org.

    Well-loved. Like or Dislike: Thumb up 4 Thumb down 0

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *


1 × = four