Појам „Стари Срби“ (у неким писаним изворима и „Старинци“) је настао из животне праксе и потребе да се обележи део етничког ентитета и културно-историјског постојања Срба на одређеном географском простору. Несхватљиво је да у српским научним круговима влада мишљење да је овај термин настао од времена Велике сеобе Срба 1690. код избеглица и пресељеника на простору Угарске, а касније и на простору Кнежевине Србије. Ово отуда што појмови „Стари Срби“ и „Стара Србија“ се појавили много пре 1690. године (још је Краљ Милутин Грачаничком повељом из 1321. године, обнародовао посебан „Закон старим Србљем“). Чак и да је тако, односно да је термин настао 1690. године, не би било одрживо. Ово отуда што би термин „Стара Србија“ подразумевао постојање и термина „Нова Србија“ којег није било не пре ни после 1690. године, па ни после торског ропства, када је део српског етничког простора стекао независност под именом „Кнежевина Србија“.
Појам „Стари Срби“ је, несумњиво, везан за простор старе српске државе, односно простор „Старе Србије“. Али које Старе Србије? Одређивање опсега и територијалног пространства Старе Србије није могуће ни у старом, ни у раном, ни у средњема ни у позном средњем веку, јер су границе тог простора, не тако ретко, одређивале несталне, војне, политичке и друштвене прилике. Дакле није могуће говорити о пространству државе Старе Србије, али о етнографским границама „Старих Срба“ је, свакоко, могуће. Појам „Стара Србија“ ограничити само на временску дистанцу средњовековне српске држеве немањићког периода и на њеној очуваној културно-цивилизацијској баштини, апсолутно је неприхватљиво, без обзира на њен велики успон у цивилизацијском и културном смислу, јер Србија немањићког периода није била најстарија држава Срба и није обухватала целокупан српски етникум који је постојао на Балкану пре и за време њихове владавине. То су и сами Немањићи признавали код првих освајајња простора под византијском влашћу („повратио и већма утврдио дедовину“ да је „подигао пропалу своју дедовину и стекао“).
Одређење појма „Стари Срби“ има јако упориште у теорији о етнографској специфичности Срба са простора које је средњовековна Србија освајала од Византије и других балканских држава, простора на којима су Срби били већинско становништво са изразито јаким етничким, језичким и културолошким посебностима. Ове посебности су толико биле изразите да су српски средњовековни владари, неке друштвене односе, регулисали посебним уредбама и законима („Закон старим србљем“ у Грачаничкој хрисовуљи краља Милутина из 1321. године.). Временом су неке посебности Старих Срба нестале а неке, из одређених политичких разлога, престале да буду актуелне у српском јавном мњењу.
Ипак, остало је доста тајни о Старим Србима. Највећа тајна Старих Срба је њихова старост, а не мање су и тајне њихове предхришћанске религије, језика, културе, историје…Неке од тих тајни покушаћемо да у у неколико чланака докучимо или актуелизујемо.

Драгомир Станисављевић Живкин

ТАЈНА НАДВРАТНИКА БОГОРОДИЦЕ МУШТИШКЕ (МУШУТИШКЕ)

Надвратник цркве Св. Богородице сликан 1997. године.

Оригинални текст натписа на надвратнику цркве Богородице Муштишке према путописним белешкама историчара Милоша С. Милојевића.

Старост некога или нечега се одређивала према томе по ком календару рачуна време од његовог рођења или његовог настанка. Тако сваки човек своје време рачуна од момента рођења (лични календар), а нација или народ од момента настанка своје заједнице (народни календар). Нема народа који користи туђи календар а да није од суштинског значаја за настанак његове заједнице. Тако је и са заједницом Старих Срба Метохије и Косова.
На надвратнику цркве Св. Богородице Одигитрије, у Мушутишту, у Русеничком Подгору, код Призрена стоји уклесани текст:
„Поче се и сазида се божански и свечасни храм Пречисте Владичице Наше Богородице Одигитрије из темеља, у дане превисокога краља Уроша, трудом и старањем великог казнаца Драгослава, са Јеленом супругом својом и Станишом, сином својим, и Аном, кћерју својом, године 7823, индикта 5.“ (Задужбине Косова, споменице и значења српског народа, Призрен-Београд, Издавач Дело, Љубљана, 1987.)

Овај надвратник има вушеструк културно-историјски значај:

1. Представља најлепши и најстарији епиграфски споменик и
2. Натпис је датиран са годином 7823, што би по њему, требало да значи да је то 1315. година по рођењу Христа.

Оно што завређује пажњу је година градње написана као 7823. Поставља се питање: по чијем то календару је та година ако је та година, по звничним календарима средњовековне Србије, била 6823. година од постанка света, а 1315. година од рођења Христа? Дакле, постоји огромна разлика између званичног народног календара (неко каже византијског календара), по коме је година 1315. по Христу, односно 6823. година од постанка света, и календара на надвратнику цркве Богородице Муштишке по коме је та година назначена као 7823. година. Разлика је у пуних 1000. година. По чијем је календару Христова 1315. година, у ствари, 7823. година? По том би календару ова, 2012. година по Христу, била 8520. година.

Текст и датум на надвратнику цркве Богородице Муштишке је, најпре, намењен верницима, односно Старим Србима села Муштишта јер је ова, као и свака црква заштитница, била средиште религијског, културног и свеопштег живота Срба на том простору. Значи ли то да су Стари Срби (или Старинци) из села Муштишта, имали свој сопствени календар, календар различит од календара „новопридошлих“ Срба са Карпата који су, као и сви полабски Словени, рачунали године од формирања Црног Мора (или од потопа, односно од постанка света), а то је догађај који се збио око 5500. године пре Христа. Да се закључити да су Стари Срби, према податку са надвратника цркве, стари пуних 8520. година. Међутим, неки српски истраживачи (намерно помињемо само српске истраживаче), који су имали прилику да виде надвратник, одмах су закључили: „грешка неимара и ктитора“. Да ли може бити грешке код једног веома важног објекта, објекта који је у архитектонском смислу претходио Грачаници, односно служио као макета у градњи грандиозне Грачанице? Да ли грешка може бити непримећена код клесања камена или код уградње тог камена над улазним вратима, на чеоној страни цркве? Да ли се једна, тако кардинална и очигледна, грешка може подкрасти поред строгих канонских прописа и правила којима су уређивана ктиторства? Питања би могла да се ређају у недоглед, али оставимо то здравим разумима истраживача.

Надвратник цркве Богородице Муштишке није једини писани извор датиран овом врстом календара. Тим календаром је датирана и једна књига писана у Пећи, 1324. године, који гласи:

“Овај се Апостол написа у дане благороднога краља Стефана Уроша Трећег, свих српских земаља и поморских, по налогу архиепископа свих српских зем аља и поморских кир Никодима, руком убогог и многогрешног црнорисца Дамјана, и недостојног назвати се али по милости Божјој Јеромонаха, које отачаство гроб, а богатство – греси. И Параклитик и Октоих у Пећи, у граду што се зове Жрело, у славу Свете Тројице, године 7834 (1324)” (Задужбине Косова, споменице и значења српског народа, Призрен-Београд, Издавач Дело, Љубљана, 1987). Овде је сувишно било шта рећи, осим напомена да се ради о писцу као црквеном званичнику.
Према овим историјским изворима, уколико се узму за тачним (а нема разлога да се сумња), Стари Срби су имали свој календар, који је по старости, јединствен у свету јер задире у времена најстарије људске цивилизације. Дакле, по том календару ова, 2012. година по Христу, била би 8520. година. Оно што тера на размишљање, јесте да се овај временски период од 8520. година, поклапа са старошћу археолошких налаза цивилизације Лепенског вира од којих су најранији датовани у време од преко 8 500 хиљада година. Да ли и колико Стари Срби (или Старинци) имају везе са цивилизацијом Лепенског вира, питање је за научнике.

Старост календара Старих Срба, (по коме смо сада у 8520. години), можда треба тражити у Словенској астрологији и најстаријој књизи која садржи знање о звездама, под називом „Звездана књига Коледа“. Стари Словени (или Стари Срби) су ову књигу добили од бога Коледа. Бог Коледо је сишао на земљу и пренео је ову науку о Великом Колу, и направио први календар (дар Коледа). Према традиционалним астролошким прорачунима ово се последњи пут догодило око 6530. год. пр.н.ере. Шта је то „Велико Коло“? Према Словенима центар неба је Поларна звезда око које се окреће звездано небо, или како су га они називали Коло Сварога. Коледо је дао људима календар када је Поларна звезда (Купала) пресецала нулти меридијан. Након прорачунавања времена када се то догодило, добија се 6530. година пр.н.ере са осцилацијом од 30 година. То је година, како неки научници тврде, када је нестала Атлантида, односно када је било потопа.

На крају треба закључити да надвратник Богородице Муштишке, као и остаци многобројних цркава и гробаља у овом подгорском селу, крију многе ствари од важности за прошлост Срба овог простора, а да се званична наука (пре свега археологија и етнологија) није довољно, или није се на адекватан начин бавила истраживањем историје и етно-културолошких специфичности Срба са простора Русеничког Подгора.

Црква Св. Богородице Одигитрије у Мушутишту је била претходница и архитектонска макета Грачаници.
Драгомир Станисављевић Живкин

Замолио бих људе који су прочитали овај текст ако случајно имају или могу да нађу слику надвратника цркве св. богородице Одигитрије да ми је пошаљу како бих је поставио на овој страници.

Унапред захвалан:

Џамбас