Петар други Петровић Његош – Србин Србима на части захваљује / Petar drugi Petrović Njegoš – Srbin Srbima na časti zahvaljuje

Print Friendly, PDF & Email

Србин Србима на части захваљује

 

Пјесма “Србин Србима на части захваљује” написана је 1833. године и требала је бити објављена као додатак “Гласу каменштака”. Међутим, пјесма је 1834. штампана у штампарији на Цетињу и то на једном листу. Његош ову пјесму посвећује которским римокатолицима, трговцима Лумбардићима код којих је 1833. боравио и контима Ивановићима са којима га је везивало пријатељство. 
 
Петар други Петровић Његош - Србин

Петар други Петровић Његош – Србин

 
СРБИН СРБИМА НА ЧАСТИ ЗАХВАЉУЈЕ
 
 
Како одох из слободних горах,
мишљах у њих Србство оставити,
а међ’ туђим уљести народом,
ком обичај ни језика не знам:
вјера друга, царство, миса друга;
мишљах презрен ка и крвник бити
ради вјере – свијета неслоге.
Но ја сасвим другојаче нађем:
бих дочекан у Котору красно
у србскојзи кући Лумбардића.
Ту три дана ка у тренућ прошли
правом чашћу и весељем србским;
док четврти, на уранак сунца,
конте Јосиф из Доброте дође
са његова два мила синовца,
два синовца како двије виле.
Тек се стасмо, братски с’ изљубисмо,
питасмо се за живот и здравље,
и у говор дуг искрено србски
сташе сва три конта говорити:
“Воља нам је, стари пријатељу,
да нам кућу пођеш видијети
(не ђе друго веће у Доброту)
са свом браћом која су ти овђе,
нашом браћом храбрим Црногорцма.”
Ми без молбе, како Црногорци,
из ријечи на ноге скочисмо,
три четири лађе напунисмо;
њини момци одвезу нас брзо.
Ми одмаха, тридест и четири,
у бијелу двору њиховоме
божу помоћ њима назовемо,
они нама: “С добром срећом дошли!”
Загрле нас као своју браћу
и сједну нас у позлатне стоце,
пак одмаха кафу и ракију;
кад исписмо кафу са ракијом,
све нас зовну за сто благовати.
За њ весело и дуго сјеђесмо
частећи се сваком ђаконијом,
јошт за сваком друго пијућ вино,
у њ спомињућ царе и ћесаре
који добра србском роду жуде,
пак и слобод црногорског гњ’језда,
а за здравље један другом, зна се.
Пошто ти се мушки напијемо
и весело српски исмијемо,
конте Јосиф и два му синовца
начну опет од свег срца молит
да сви код њих ноћит останемо,
а и даље колико нам воља
ка у правог Црногорца кућу.
Ми с грохотом и с потресом двора:
“Бисмо, конти, божја ви је вјера,
за неђељу, мање ни сахата!
Ко би бјежа од оваквог добра
и од таквог братског пријатељства?
Ал’ нам прост’те, јер немамо када:
брод нас чека, а вјетар је за нас.
Него збогом и фала ви на част!”
Онђена се братски изгрлимо,
готово се с плачем раздвојимо.
Ми к својему намјерену путу,
с пријатељма растасмо се т’јелом,
али душом нигда ни довијек.
О, ви Срби, свуд ли србствујете,
дужност чојства праву испуњате!
Србствуј ђелом, вјеруј што вјерујеш:
лактом вјере глупост чојка мјери,
а озбиљност ђелом и врлином!
 
 Петар II Петровић Његош