Почетак хришћанства код Срба (тзв. словена) / Početak hrišćanstva kod Srba (tzv. slovena) / Beginning of Christianity for the Serbs (also known as slavs-slavic)

Print Friendly, PDF & Email

ПОЧЕТАК ХРИШЋАНСТВА КОД СЛОВЕНА

Излагање др. Јована ИДеретића на II међународном конгресу о преткириловској писмености и претхришћанској култури код Словена одржаном 12 – 14. маја 2009. год у Петрограду, ГЛУ Александар С. Пушкин.  

 
 
Високи Дечани - Србија
 
 
Хришћанство, као нова религија, појавило се у оквиру Римске империје, у пределима са мешовитим становништвом, који су дуго времена били под утицајем србске културе и србског језика. Моћна империја Сурбија (Асирија) је дуго времена била господар Блиског Истока и Централне Азије. Званични језик ове империје био је србски који искривљено називају арамејским, старији назив је „сарбејски“. На том језику је Христос проповедао и сви његови ученици. На том језику је написана прва верзија Старог завета. То нам може послужити као путоказ зашто се у Хришћанству, као новој религији, налазе бројни елементи старог прехришћанског србског веровања. Може се с правом говорити о сербском хришћанском и прехришћанском православљу. Не ради се само о спољним појавама које би се могле назвати старим обичајима или верским фолклором које је, према сведочењу епископа Еузебија, увео цар Константин да би приближио хришћанство народу, него и о неким теолошким поставкама. Не треба се много питати одакле је Константин узео те народне обичаје које је увео у Хришћанство, узео их је из свог родног места града Низе, данас Ниша.
 
Многи подчињени народи, прво у Сурбијској империји, а потом у Римској империји исповедали су веру својих господара, а полагали наду у Бога да ће им послати месију који ће их ослободити и издићи на виши степен живљења. Њихова надања су се испунила појавом Исуса Христа као сина Божијег и намесника на земљи. Он испуњава све што су од њега очекивали, побеђује смрт и после погубљења устаје из гроба. У политички и морално декадентном Римском царству тежње за новим схватањима и веровањима су захватиле у првом реду обесправљене и осиромашене друштвене слојеве.
 
У Еванђељу по Матеју, глава десет, описано је Христово упуство својим ученицима како да иду међу народ и проповедају хришћанство. Они су морали ићи боси, без постола. Постолом су стари Срби називали обућу, а постолар је још у средњем веку називан обућар. Апостол је човек без обуће, онај који је ишао бос да проповеда веру Христову.
 
Први од апостола, први од њих 12, који је кренуо међу народ да проповеда хришћанство био је свети Јаков Забедејев, брат Јована Богослова. Кренуо је из Палестине за Панонију. (Фарлати, I ст. 251.) Свети Јаков је допловио лађом од Палестине до Епидауруса (данас Цавтат) главне римске луке на источној обали Јадрана, а одатле римским путем до Сербиума, данас Сремска Митровица. Римски пут је водио од Епидауруса до града Сербиума (Сирмиума), важног стратегијског центра на реци Сави. Тај пут је водио преко Требиња, Билеће, Автовца, Фоче и Лознице коју су тада називали Аб Дринум, то јест На Дрини. У свим овим местима су постојале мезулане, прихватне станице за путнике. У свим тим местима Свети Јаков је оставио проповеднике, а у Сербиуму подигао је цркву и поставио Св. Андроника за епископа 34. године. (Фарлати, I ст.252.) Св. Андроник је био његов ученик кога је довео из Палестине. То је била прва хришћанска црква и први епископ у васељени. Зато је примогена хришћанска црква србска, односно словенска.
 
Свети Јаков се вратио истим путем у Јерусалим где га је посекао мачем краљ Ирод Агрипа I 45. год.  Био је први од апостола који је погубљен за рад Христа.
 
Други апостол који је дошао у Србију (под Србијом се овде подразумева у то време цело Балканско полуострво осим Грчке, то јест предео од Олимпа до мора.) био је Св. Петар 42. године.(Фарлати I ст.238.) Св. Петар је дошао истим путем којим је дошао Св. Јаков. Проповедао је и организовао Цркву на пределу римске Далмације у току 42. године. Следеће 43. године Св. Петар је отишао у Рим да и тамо организује хришћанску цркву.  Поставио је свог ученика Лина да га замењује на челу римске цркве. Када је цар Клаудије протерао из Рима хришћане и Јевреје, сматрајући их за тајне организације, Св. Петар је избегао у Равену и одатле прешао у Србију. Није ишао у Далмацију него у Панонију.
 
Св. Петар организује цркву у Панонији и поставља Св. Епенета за поглавара Цркве за префектуру Илирик 49. године. (Др Јустин Поповић, Житија Светих, Јун, ст. 653.) (Фарлати, I ст. 240.) Св. Епенето је имао положај архиепископа Илирика. Од тога времена постоји архиепископија за Илирик, односно Србију, у Сербиуму (Сремска Митровица). Архиепископија за Илирик је остала у Сербиуму до времена Атилиних ратова, када је, под изговором опасности, премештена у Солун на територију Ромејског царства. Због тога је 530. године успостављена нова архиепископија за Илирик (Србију) у Солину. Тада је епископ Онорије III подигнут у чин архиепископа. То је био један од главних разлога што је цар Јустиниан повео рат против Србије 535. године и тада је преместио архиепископију за Илирик из Солуна у Јустиниану Приму.
 
Србска, то јест словенска апостолска Црква је примогена Црква у васељени. Она је вишеапостолска јер је у Србији боравило и проповедало седам апостола. То су:
 
Свети Јаков, дошао 34. године. Успоставио прву епископију.
 
Свети Петар, дошао 42. године. Организовао Цркву у Далмацији, а затим успоставио прву архиепископију 49. године у Сербиуму. Проповедао је у Панонији, Мезији, Тракији и међу Србима у Малој Азији.
 
Свети Андрија Првозвани, дошао 52. године. Св. Андрија је Петров брат који је проповедао у Тракији, Македонији, Новом Епиру, Зети, Мезији, Подунављу, Криму, код сарматских Алана на Кавказу, у Абхазији, Скитији и Херсонезу и у Русији на пределу Кијева и Новгорода. (Др Јустин Поповић, Житија Светих, Новембар, ст.827.)
 
Матej, дошао 56. године. Проповедао у Мезији (централна Србија)
 
Свети Павле, дошао 57. године. Проповедао у Македонији, Дарданији и Далмацији.Најдуже је боравио у Херцеговини, Требиње.
 
Свети Лука, дошао 58. године. Проповедао у више покрајина у Србији, боравио дуже времена у Требињу.
 
Свети Марко Евангелиста. Проповедао у западним покрајинама Србије, Јаподија, Истра и Норик.
 
Поред седам апостола у Србији су живели и проповедали и њихови ученици. Међу главним апостолским ученицима ми ћемо навести њих девет.
 
         Свети Епенето,
         Свети Тит Јазиг,
         Свети Домно,
         Свети Ермија,
         Свети Климент,
         Свети Тимотије,
         Свети Аполинар,
         Свети Епифанио,
         Свети Крескенс. 
 
Седам апостола и девет апостолских ученика су поставили и учврстили хришћанску Цркву код Срба, односно Словена. Ни једна друга земља, ни један други народ није имао тако бројне апостолске посете. Ни једна друга Црква нема такав примат у хришћанском свету. Ни један део од тог огромног ауторитета није искоришћен. Темељи цркве Св. Јакова стоје под ведрим небом и чекају обновитеље, док православље бледи и пропада. Време је за обнову и јединствену словенску цркву.
 
Употребио сам у наслову име Словени уместо Срби, с погледом на садашње време. Словени се помињу у историји тек од половине шестог века и то као једно србско племе. Име Венета се губи на разне групе и места, углавном се зову Словени и Анти.» (Јордан: Гетика, 35).Пре тог времена сви савремени словенски народи се помињу као Срби, јер је то било заједничко име за све Словене. Под именом Срба подразумевају се сви Словени још у 9. и 10. веку. Ибн Рустех: „Од Атлантика до земље Гога и Магога“ су Срби. Масуди: „Срби запремају простор од централне Азије до Пиринеја. Срби су и народ Андалузије“. Под Андалузијом подразумева Шпанију. Од савремених словенских народа помињу се, пре шестог века, још и Руси, али само у оквиру Срба. Зато што су то била имена прва два, односно два главна сталежа. Помињу се још и данас Власи, професионални сточари, али се то име не односи ни на један савремени словенски народ. Име трговачког сталежа Венети је нестало. Помињу се још Боји и Рутени, али само као србска племена. Анонимус Равенатис међу Србе убраја и египатског цара Птоломеја и напомиње да је пореклом из Македоније.
 
Следствено томе све што се у античком времену помиње под именом Срба припада данас свим словенским народима, па су у савременом смислу имена Срби и Словени синоними. Не може се данас озбиљно говорити о неком народу под именом Словена, о њиховој историји, вери и култури, а да се чак и не помене њихово матично име Серби, под којим су били познати неколико миленијума и под којим су остварили највећа достигнућа на пољу историје, културе и цивилизације. Нико данас и не помишља да би се савремени словенски народи требали називати Сербима. Али нико не може да оспори њихово србско порекло. Ово су добро знали учени слависти још у деветнаестом веку.
 
Не признавајући своје србско порекло сви словенски народи се искључују из великог античког историјског и културног богатства. Пошто нема никаквог заједничког словенског деловања и повезивања, предлажем један заједнички празник, који би требали да усвоје сви словенски народи. Дан календара.
 
То је празник календара који почиње 5508. године с.е. и слави се 14. септембра.
 
 ИСПОЛЗА
 
›»Др Јустин Поповић: Житија светих, за јуни страна 653. Издање Манастира Св. Ћелије, Београд 1975.
»Ravenatis Anonymi: Cosmographia, Otto Zeller, Aalen 1962.
›»Daniele Farlati: Illyrici Sacri, Sebastianum Coleti, Venetus 1751.