Благо оном ко довијека живи: Годину дана од упокојења Ђенерала Вељка

Print Friendly, PDF & Email

Угљеша Булатовић

Поводом недавне годишњице од упокојења српског витеза и јунака Ђенерала Вељка Раденовића, а и као сјећање на славне дане српске Војске и Полиције.

 

Ђенерал Вељко Раденовић

Ђенерал Вељко Раденовић

НАПАД НА ОРАХОВАЦ је назив за организована офанзивна дејства тзв. ОВК у периоду 18.јул-20.јул 1998.у Ораховцу која су имала за циљ заузимање већег града, овладавање околном територијом и потискивање снага безбједности Савезне Републике Југославије те стварање веће заузете територије. Заповједници српских оружаних снага су били генерали Вељко Раденовић (Полиција Србије) и Божидар Делић (Војска Југославије). Овај напад представља прво веће организовано ангажовање терористичких снага и борбу у урбаној средини и означило је прекретницу у сукобима на Косову и Метохији.

У току дводневних борби припадници тзв. ОВК су овладали свим значајним објектима у граду (Дом здравља, пошту, зграде општинске управе), блокирали полицијске снаге и спровеле организована дејства против цивила српске националности. Јаким дејствима удружених снага Војске и Полиције терористичке формације су потиснуте, а тзв. ОВК је после офанзиве потпуно разбијена (масовна одлагања оружја и униформи, повратак међу цивилно становништво, због чега су заповједници терористичких група вршили одмазду над њима, а за коју су наравно оптуживани Срби)

Догађаји који су претходили нападу

Припадници тзв. ОВК су у јулу спроводили све чешћа и масовнија дејства. Појачали су се и покушаји насилних прелазака државне границе са Албанијом. Циљ тзв. ОВК је био интезивирање дејстава и пун излазак на војно-политичку сцену. Неколико дана пред почетак офанзиве,15.јула терористи су извели напад тромблонском мином на полицијски аутобус на путу Србица-Косовска Митровица гдје је рањено 20 полицајаца. Дан касније нападнут је и рудник Трепча у два наврата и полицијска патрола у општини Урошевац. Вође тзв. ОВК су одлучиле да заузму територије које би прогласили „слободним“ а које би омогућиледодатно убацивање људства и ратног материјала из Албаније. Неколико хиљада наоружаних терориста је већ извело блокаду одређених саобраћајница и градова. Војска Југославије је у том тренутку била ангажована на заштити државне границе док су јединице Полиције имале задатак обезбјеђивања сигурности у унутрашњости територије те подносиле константне терористичке нападе.

Напад на град

Циљ напада на Ораховац био је овладавање градом, стварање „слободне територије“ и одбацивање снага безбједности. У ширем контексту овакви догађаји би изазвали велике цивилне жртве и изазвали пометњу у снагама безбједности. Непосредно пред напад на град терористичке снаге извеле су извиђање града 17.јула и извршили прилажење већим формацијама. У граду и непосредној околини је стационирано око 500 полицајаца, док у самом граду није било формација Војске Југославије. Сам напад на град је изведен у већим групама и потпуно је изненадио полицијске снаге. Бројчано јачи и са ефектом изненађења припадници тзв. ОВК су блокирали полицијске снаге у згради полиције и хотелу и заузели све виталне објекте у граду већ 17.јула увече. Прекинуте су све телефонске линије и оштећена трафо станица те је град остао без струје. Како се над градом надвила невиђена опасност за цивиле и блокиране припаднике Полиције, хитно је активирана борбена група састављена од ојачаних јединица Војске и Полиције. На висовима и доминантним тачкама су се распоредили снајперисти тзв. ОВК што је отежавало кретање, пристизање и организовање деблокаде града.

Одмах по уласку у град терористи су киднаповали неке грађане српске националности, укључујући жене и дјецу и одвели их у правцу Клечке гдје је већина цивила звјерски мучена, масакрирана и спаљена. Након овладавања Ораховцем терористи су прекопали саобраћајнице, поставили мине на мостовима и улицама, поставили камионе са пијеском као барикаде и минирали их, утврдили се по кућама и двориштима, град је практично претворен у неосвојиво упориште. Требало је брзо реаговати да би се спријечио већи масакр над нашим сународницима, као и да би се деблокирали опкољени полицајци.

Деблокада града

Командант Приштинског корпуса генерал Небојша Павковић наредио је, тада пуковнику, а будућем генералу Божидару Делићу да покрене Борбену групу 3 и пробије блокаду града. Њу су сачињавале оклопне и механизоване јединице са артиљеријском ватреном подршком. Заједничка акција Војске и Полиције на деблокади Ораховца почела је 18.јула прије подне. После дводневних борби град је деблокиран 19.јула и ослобођен, са припадницима тзв. ОВК избјегли су и становници, припадници албанске популације, који су се неколико дана након тога вратили својим кућама. И сјутрадан, 20.јула вођене су борбе око Ораховца током којих су постепено потиснуте укопане снаге тзв. ОВК које су после великих губитака натерјане на повлачење ка Малишеву и Дреници.

Ратни злочини

Терористичке оружане акције у околини Ораховца почеле су 11. јула 1998. године, када је Југослав Крстић из Ретимља отет на радном мјесту и одведен у непознатом правцу. Најжешћи напад догодио се 18.јула када је 5 људи убијено,35 мушкараца отето, а сво српско становништво Ретимља и Оптеруше протјерано. Терористичке снаге су током повлачења 19.јула са собом повеле око 80 цивила српске националности.

У селима око Ораховца трајао је терор ОВК над неалбанским живљем са отмицама, убиствима и нападима на цивиле. До 22.јула, у нападима на Ораховац и околна села Ретимље, Оптерушу, Зочиште и Велику Хочу убијено је 7,а отето више од 110 цивила српске националности. Након посредовања Црвеног Крста терористи су пустили жене и дјецу из колоне отетих, након чега се број несталих цивила водио око 45. У стратишту Волујак и масовној гробници у Малишеву пронађени су посмртни остаци 40 жртава. Чак 14 жртава је припадало српској породици Костић.

Послиједице

Напад и заузимање Ораховца је догађај који је био прекретница у сукобима на Косову и Метохији. Након тога услиједила је жестока офанзива српских снага безбједности и Војске Југославије према свим упориштима злочиначке и такозване ОВК. Убрзо потом заузето је и Малишево у коме се налазио главни штаб тзв. ОВК, а услиједили су тешки окршаји широм Косова и Метохије. ОВК је током тих окршаја разбијена. Нека је вјечна слава и хвала свим палим витезовима, као и свим учесницима Одбране Отаџбине од аждаје новог свјетског поретка, а свим Србима свијета да се увијек са радошћу сјете оних 78 дана Пркоса и Поноса када смо дисали сви као један, а даће Бог опет ћемо, јер Слога биће пораз врагу.

Ђенерал Вељко Раденовић

Српски народ је увијек нешто одлично знао-умио је непогријешиво да препозна истинске војводе и јунаке. Раденовићи су поријеклом из Села Метеха, код Плава, а у Пећ су се из Црне Горе преселили после Другог свјетског рата, а 1955.рођен је Вељко. Од тренутка кад се запослио у полицији га је пратио глас одличног и савјесног полицајца и још много важније доброг човјека. До 1992. био је командир истуреног одјељења у селу Средска према Штрпцима, а од оснивања Посебне Јединице Полиције фебруара 1992.био је њен командант. Јединицу је чинила мала група полицајаца који су прошли кроз систем специјалних тренинга и припрема. Уз све то обављали су и редовне полицијске послове. Са јединицом је био у зараћеној Босни на релацији Вишеград-Фоча-Горажде, затим у Славонији и Барањи до потписивања дејтонског споразума штитећи границу и народ. Рат за одбрану Косова показао је да је Раденовић прави командант и вођа својих момака.

Његово: „За мном браћо!“ подигло га је на пиједастал највећих легенди и јунака и иако нижи по чину заувијек ће за народ ораховачког краја и све нас бити генерал. Пјесму Ђенерале написао је Гаврило Кујунџић када је угледао Вељка (а знају се с краја 70-тих) са својим јунацима, полицајцима испред Цркве у Ораховцу, после тродневне блокаде града. Вељко је учествовао и у ослобађању мјештана села Братотина и Ратковица од блокаде шиптарских терориста на Светог Василија Острошког, 12.маја 1998. Тог дана су евакуисали све Србе, њих педесетак из села Братотина (општина Ораховац) и спасили их готово сигурне смрти.

Пјесник о њему прича: „Велике битке је водио прса у прса са УЧК бандама по забитима и мјестима гдје је тадашња држава изгубила сваку контролу. Посветио сам му пјесму у знак захвалности за спас српског живља у Ораховцу 1998. јер после неколико дана опсаде, када сам мислио да за нас више нема спаса, видео сам Вељка испред цркве у горњем делу Ораховца са још два своја саборца. Био је сав гарав од барута јер се три дана пробијао кроз најтеже УЧК препреке кроз села Зрзе и Бела Црква. „Какав је војвода био свједочи и податак када је приликом ослобађања Ораховца погођен у капу снајперским метком. Не само да није одустао, већ није ни залегао!

Ђенерал Вељко Раденовић је преминуо у суботу 29.септембра 2012. у Крушевцу у 57.години. Сахрањен је на Новом гробљу у овом граду. Ниједан званични медиј у Србији није обиљежио одлазак истинског српског јунака и војводе. Сахрањен је без државних почасти. Разлог због којег нас овако недостојне трпи ова земља је тај што имамо Војску оваких заступника на Небесима.

За сајт Двери,
Угљеша Булатовић