Да ли су гласачи СНС-а гласали за политику ЛДП-а?

Print Friendly, PDF & Email
Бошко Обрадовић - ДВЕРИ

Бошко Обрадовић – ДВЕРИ

Препознатљива поза спојених прстију, наочари које подижу интелектуални ниво, тихи говор да би сви боље начуљили уши да чују, ореол онога без кога се ниједна одлука у Србији више не може донети, увек намрштен јер непрестано бдије над судбином Србије и нема времена за одмор и опуштање било које врсте – то није аутентична личност Александра Вучића, већ медијски производ који нам је сервиран. Каква медијска личност такво и медијско паковање у целини.

Најфреквентнија медијска тема у последњих годину дана у Србији била је фамозна борба против криминала и корупције првог потпредседника Владе Србије Александра Вучића. Погледајмо овај прворазредни израз политичке магле на њеном најважнијем примеру – случају Мишковић, који је – не заборавимо то – био финансијер политичких активности Александра Вучића док је био у СРС. Мишковићев случај може се упоредити са пљачкашем банке који је украо огромну количину новца, да би потом био ухапшен и оптужен за погрешно паркирање испред банке пред почетак пљачке. На крају се лако може испоставити да ће бити ослобођен и оптужбе за погрешно паркирање јер градске службе нису добро обележиле паркинг места и ту нема никакве његове кривице.

Тајкунска личност која је држала комплетан привредни монопол у Србији, уз помоћ политичких веза са страначким врховима које је директно финансирао, оптужује се за неке смешне проневере попут злоупотребе службеног положаја у приватној фирми, које лако могу бити одбачене и Мишковић ослобођен. За то време заборавља се и прелази преко свих облика политичких веза и монополистичких богаћења на којима је Мишковић израстао у једног од најбогатијих људи на Балкану.

Медијски мехур од сапунице

У овоме се крије и проблем читаве приче: Вучићева борба против криминала и корупције је била и остала искључиво медијска тема, док у пракси не видимо резултате те борбе. Ево и доказа:
1. Тренутно се на правоснажно заснованим пресудама на вишегодишњим робијама у затвору не налази нити једно лице које је опљачкало и уништило Србију у претходних 20 година. За сада, упркос велике приче о борби против криминала и корупције, затворску пресуду нема ниједан политичар или тајкун. Колико времена је потребно да би се завршио један судски поступак и да би се у затвору нашли они који су нас опљачкали и уништили?

2. Зашто није донет Закон о испитивању порекла имовине свих политичара и тајкуна од 1989. године до данас, да тачно утврдимо ко је шта имао пре бављења политиком и тајкунским бизнисом заснованим на политичким везама, а ко шта има данас? Ко је спречава Александра Вучића да донесе овај Закон? Када ће свим овим политичарима и тајкунима бити одузета имовина коју су стекли на пљачки Србије?

3. Шта се решава на економском пољу у Србији тиме што на Мишковићево место долази хрватски тајкун Тодорић, и где је ту корист домаће привреде и грађана Србије?
Александар Вучић се с правом пита како је Уставни суд тако брзо пресудио по Мишковићевој жалби о дужини притвора, али не поставља питање како исти тај Уставни суд нпр. месецима не пресуђује по захтевима за оцену уставности Бриселског споразума и других договора о предаји Косова и Метохије? Шта грађани Србије конкретно имају од медијске сапунице о Вучићевој борби против криминала и корупције? Шта од његове нове титуле почасног грађанина Лесковца? Шта од његових нестраначких министара и страних саветника? Шта од његових коалиционих партнера и колега у Влади, попут министра Илића, који би први требало да се нађу под ударом Закона о испитивању порекла имовине?

Спин-докторат

Нема сумње да је Александар Вучић успешан спин-доктор (онај ко се спретно бави пројектовањем и производњом пожељне слике о себи у јавном мњењу, без обзира што та медијска слика нема много везе са реалношћу). Увек када је био притеран уза зид да каже шта је он урадио и шта данас ради на корист грађана Србије, он се окретао кукању на бившу власт, са чијим делом – гле чуда – седи заједно у Влади. Вучић понижава основну интелигенцију грађана кад за све пребацује кривицу на стару власт, а он је први потпредседник председнику Владе који је у више наврата био у старој власти. Ко је овде луд?

Посебна медијска превара крије се у тобожњем Вучићевом сукобу са Ђиласом и Демократском странком. Док трају исфолирани медијски сукоби, жути тајкуни који су хапшени полако излазе из притвора, судских поступака против њих нема, а они најважнији попут Ђелића, Влаховића, Ђиласа, Шутановца и Пајтића нису ни дотакнути. Свакога дана постаје све јасније да је Александар Вучић одличан глумац, али да је погрешио професију. Он од српске политичке сцене прави политичко позориште у коме глуми борца против криминала и корупције, а то неће решити ниједан проблем који Србија има.

Да овде не говоримо о комичним изјава Александра Вучића да нема уплив ни у једну дневну новину и везе са њиховом уређивачком политиком (а тренутно контролише минимум 80% медија у Србији, као донедавно његов другар Ђилас), о његовој насилничкој страначкој машинерији која отима гласове по Србији а он о томе никада ништа није чуо, или о његовом избегавању политичких дуела (у Србији тренутно не постоји ниједна ТВ емисија која доноси суочавање власти и опозиције, нити се водећи представници режима више уопште појављују у полемичким емисијама већ искључиво сами са намештеним другарским новинарима). РТС-у се не додељују средстава за рад више од пола године и РТС је престао да организује политичке емисије и претворио се Вучићев јавни медијски сервис.

Вучићеви резултати рада и ми

Било би непоштено рећи да Вучић нема никакве резултате рада. Његови резултати су: предаја Косова и Метохије, задуживање државе за нових 5 милијарди евра, продаја пољопривредног земљишта странцима, толерисање ГМО семена и хране, очување на власти уцењеног премијера који се састајао са шефовима мафије, страначко запошљавање кадрова СНС од врха до дна власти, озваничавање владавине странаца Србијом, опстајање Динкића на политичкој сцени …

Ово у чему ми данас живимо је ријалити шоу Александра Вучића у коме учествује цела Србија. Ми живимо један бајковити спин да идемо напред, да је наша будућност Његова одговорност, да свакога дана у сваком погледу све више напредујемо, да је ово најбоља Влада у последњих 20 година, да је он најпопуларнији, најлепши, најпаметнији, најспособнији, иако никада у животу није био запослен нити има радни стаж мимо политике.

Поставља се питање коме после искуства Јосипа Броза Тита треба нови највећи син нашег народа и наших националних мањина? После доделе признања почасног грађанина Лесковца чека се финале овог ријалитија у коме ће најревноснији Вучићевци-неотитоисти предложити да Врбас уместо некада Титов сада постане Вучићев, а неки од удворичких песника срочити нове стихове за читанке у којима ће поново опевати да са Његовог пута нећемо скренути.

Шта је са Србијом? Шта је са нама? Докле ћемо живети у ријалитију? Зашто дозвољавамо да се спрдају са нама? Зашто смо пристали на медијске лажи? Шта је још потребно да се деси да се тргнемо, пробудимо и устанемо, не пристајући да од нас праве политичке идиоте?

Шта се променило после пада Жутих? У чему се Томислав Николић разликује од Бориса Тадића, а у чему СНС од ДС и ЛДП? ДС и ЛДП управо имају страховиту кризу идентитета јер им је СНС преузела политику и они су остали без политике. Да ли су гласачи СНС гласали за политику ЛДП? Зашто су на изборима причали једно, нпр. по питању КиМ, а сада спроводе друго? Где је 100 милијарди евра инвестиција које су обећали? Где су канцеларије за брзе одговоре? Где је било шта од напредњачких обећања? Сме ли било ко данас да изађе јавно и да каже да је СНС и Александар Вучић велика изборна превара?

Аутор је члан Старешинства Покрета Двери

Бошко Обрадовић