Маргумски натпис – за епиграфичаре непознат, за Станишу више није тајна! / Margumski natpis – za epigrafičare nepoznat, za Stanišu više nije tajna! / Roman city Margum script, no longer a mistery thanks to Stanisa Atanasijevic!

Print Friendly, PDF & Email

Jagodinski penzioner Staniša Atanasijević tvrdi da je otkrio poruku sa rimske opeke iz okoline Požarevca koja potiče između 1. i 6. veka naše ere

Prilikom arheoloških iskopavanja pre pedesetak godina kod Dubravice na lokalitetu «Orašje» u blizini Požarevca, na kome se nalazio rimski grad Margum, pronađeni su brojni predmeti iz praistorije, antike i srednjeg veka. Sve do osamdesetih godina, i dolaska arheologa Dragana Jacanovića za direktora Narodnog muzeja u Požarevcu, većina predmeta je bila pohranjena u muzejske podrume i prepuštena zaboravu. Među predmetima arheolog Jacanović je tada pronašao i dva fragmenta rimske opeke sa uklesanim čudnim natpisom, sa ćiriličnim slovima D, V i I, dok ostala nikada nije video do tada. Opeka je bila dimenzije 40 sa 25 cm i debljine 4 centimetra. Imala je 15 redova i oko 180 znakova, od kojih su 49 bili različiti. U dokumentaciji i izveštajima rukovodilaca obavljenih iskopavanja, kao i iz teksta dr Rastislava Marića koji se bavio tumačenjem latinskih tekstova iz Marguma, nisu nađene beleške ni komentari koji idu uz otkrivene predmete, pa se pretpostavlja da o rimskoj opeci ni sami nisu mnogo znali.

Arheolog Miroslava Mirković, inače stručnjak za antiku, bila je sigurna da se ne radi o latinskom i grčkom pismu, pa je zatražena pomoć stručnjaka za srednji vek. Pregledavši tekst ni epigrafičari se nisu složili. Jedni su tvrdili da je u pitanju glagoljica, drugi bili ubeđeni da je natpis ćiriličnog porekla. U svakom slučaju ni jedni, ni drugi, natpis nisu uspeli da protumače.

Lingvista prof. Radivoje Pešić i sam je osamdesetih godina prošlog veka pregledao rimsku opeku u Požarevcu. I njemu je bilo čudno slovensko pismo na rimskoj opeci, znajući da lokalitet «Orašje» sadrži materijal Starčevačke kulture do polovine srednjeg veka, pa je otuda bilo i teško utvrditi vremensko poreklo Margumskog natpisa. Iza svega, ostala je pretpostavka da je natpis nastao u srednjem veku, iako on ne predstavlja srednjevekovno slovensko pismo!

Treba reći da je, pored opeke sa čudnim natpisom i drugog rimskog materijala, otkriveni i žigovi Klaudijeve i Flavijeve sedme, odnosno četvrte legije. Sam tekst natpisa bio je utisnut u svežu opeku, dakle pre pečenja u nekoj keramičkoj radionici, a u njemu su korišćene formule, skraćenice i ligature karakteristične za pismo Gornje Mezije krajem 2. i početkom 3. veka naše ere.

Taj podatak, i druga saznanja vezana za oblik i fakturu opeke, uputili su stručnjake da eventualni odgovor potraže u antici. Kod prvog dekodiranja prof. Radivoje Perišić je u natpisu naišao na reči zastupljene i u rašansko-etrurskoj leksici.

Da li Margumski natpis predstavlja tajnu, veštu prevaru ili se radi o falsifikatu, do danas nije utvrđeno. Epigrafičari su bili saglasni u jednom: u pitanju je ćirilično pismo čiji su pojedini znaci, verovatno i sa namerom, ispisivani naopako. Pored ćiriličnih slova, druga u natpisu nemaju sličnosti sa poznatim pismima tog perioda. Margumski natpis, sudeći po svemu, još zadugo će biti tajna koju, evo pedeset i više godina, niko nije mogao da protumači.

Staniša «pročitao» poruku

Staniša Atanasijević rođen je 1935. godine u Rakitovu kraj Jagodine. Završio je srednju tehničku školu i Višu školu organizacije rada. Od skora je u penziji, pre toga proveo 40 godina na raznim poslovima u jagodinskoj «Elektrodistribuciji».

Otrkio Tajnu: Staniša Atanasijević

Istraživanja u oblasti istorije mu je strast i «opčinjen» je drevnom srpskom istorijom. Na jagodinskoj pijaci je, pre desetak godina, sasvim slučajno našao staru knjigu «Panča Tatra», štampane 1920. godine u Novom Sadu. Knjiga je obilovala brojnim pričama, gde je uočio i mnoga imena slična srpskim. To ga je motivisalo, kaže, da potraži i druge knjige stare indijske «Vede». Iz raznih izvora nabavio ih je petnaestak, a najvrednija mu je «Bhagavadgita». Preveden na sanskrit rečnik, naslov knjige znači «Božja himna», a Staniša i pojašnjava: Bhag-Bog, vad-hvat, hvatanje, gita-gitara, pesma. Drugim rečima, Sveto pismo bramanske vere prasrba dok su živeli u Indiji pre pet hiljada godina.

Moja saznanja, kaže Staniša, dovela su me do ubeđenja da su Srbi drevni narod Indije a da su se na Balkan naselili mnogo pre od 6. veka i pre Hrista.

Dušan Vukotić:

DATI OGROMAN PUBLICITET!

Ukoliko je predmet uistinu iz perioda kasne antike ili ranog srednjeg veka, neverovatno je da takav nalaz ne prezentujemo svetu. Pismo uveliko nalikuje rašanskom, našoj ćirilici ili zapisima iz Vinče. Zar nije došlo vreme da prestanemo da skrivamo dokaze koji bi nam značajno poslužili da se stavi tačka na lažnu istoriju Srba u antičkom dobu i srednjem veku. Dr Pešić je bio u pravu: Srbi su se zaverili protiv sebe samih! Verujem da je Staniša Atanasijević to prilično dobro pročitao i tome bi se moralo dati ogroman publicitet. Svakako, uz proveru da natpis nije smišljeno falsifikovan, mada sumnjam da je tako nešto i moglo nekome pasti na pamet sredinom prošlog veka. Natpis je pronađen pre 50 godina, pa pitam zašto se toliko čekalo, i zbog čega nisu urađene ozbiljne analize, koje bi odredile vreme njegovog nastanka? Nemarnost ili smišljeno skrivanje svih sertifikata koji bi mogli da «probude» srpsku nauku?

Otkud Srbi u Indiji?

U 9. knjizi «Šrimadbhagavatam» (od preko 15 knjiga sa 147 hiljada stihova od po 32 sloga), Staniša naslov tumači ovako: šri-šarm, lepota, mad-između, hag-Bog, vatam-hvatam, sto znači «Lepota približavanja Bogu». Tridesetčetvrti stih iste knjige, u prevodu Staniše znači «Kralj Indra je ratovao sa kraljem Srbendam». I po tome zaključuje da je srpsko ime i starije od 5000 godina, a «Srbenda» u nas se pominje za čoveka koji je «onako, malo na svoju ruku». Srbi se pominju i kao «Sirbide», «Srbinde» ili «Surabi». Proučavajući bramansku veru, kaže Staniša Atanasijević, došao sam do zaključka da mnogi bogovi i polubogovi nose srpska imena, poput «Šri Krišna» (Šri-šarm, lepota, Krišna-kršioc, krišioc zemlje, odnosno orač, lepi orač). «Šri Krišna» ima i druge nazive, poput Govinde-govedara, Kešave-košave, vetra.

Polu bog Brama ima nadimak «Vida», od koje reči je izveden i naš Vidovdan. Sveti Vid ima četiri glave i gleda na sve četiri strane sveta. Njegov drveni kip nalazi se u Danskom muzeju pod imenom Cvantevid, odnosno Svetivid. Zna se da i u Sloveniji postoji naseljeno mesto Šentvid, što znači otpor.

Otac Šri Krišne se zvao Vasa, deda Nikola, a pradeda Vida. U indijskim knjigama našao sam i porodično stablo vladara Indije od pre pet hiljada godina. U Indiji postoji čak 863 dinastije. Pod pretpostavkom da je svaka trajala prosečno 30 godina, živeli su 27.890 godina. Vecina tih vladara ima čisto srpska imena: Đaja, Raja, Vida, Nikola, Ranko, Pera, Mida, Mitar, Živa, Čeda i drugi. Poznato je da su Srbi došli iz Persije u Indiju pre 20 hiljada godina; sa njima su ratovali preko hiljadu godinu, osvojivši pritom i celu Indiju i ostrvo Šri Lanka. Iza njih, ostali su danasnji nazivi reka: Jamna, Bakar, Sarbarija, Sarbara Mati, Mati, Dulna, imena naseljenih mesta: Bakar, Jagodnaka (Jagodina), Varanjasa (Vranje), Niš, Mala bara ili planina: Himalaji (Hima-zima, Laji-led), vinđa (videla, dobar pogled)…

U Indiji, nastavlja Staniša svoju priču, danas postoji narod koji nema nikakva prava. Pokoreni su od pra Srba i zovu se Parije, od srpske reči para, i pre toga, pra baba, pra deda. Taj narod je ispod svake kaste, rasut je po celoj Indiji i bavi se samo grobarskim i drugim prostim poslovima ne mešajući se sa drugim narodima Indije.

Da su Srbi živeli na tlu danasnje Indije potvrđuju i sanskritski brojevi koji su po Staniši ustvari prasrpski brojevi: nula-ništa, en-jedan, dva-dva, tri-tri, četvari-četiri, panča-pet, šasst-šest, sapta-sedam, asta-osam, nava-devet i daša-deset. Srbi su tako sačuvali imena brojeva u svom prvobitnom obliku, sačuvavši tako i dekadni sistem brojeva kojima su mogli da rade i višu matematiku. Zna se da su rešavali logaritme i poznavali Pitagorinu teoremu. Brojeve, u Evropi nazvanim arapskim, i danas se upotrebljavaju, a Arapi tvrde da su to indijski brojevi. Inače, pravo ime Indije je «Bharatavarsa» (znači: barata-bratska, bratova, varsa-pažnja, ljubav). I danas se kod nas i među našim starim kaže: momak i devojka se paze, odnosno varde. Smisao ove reči je ljubav i sloga, znajući da još tada Srbi nisu bili složni.

Rezultati ispitivanja krvi po krvnim grupama i genima, prema knjizi Miloša Bogdanovića, krv Srba i danasnjeg indijskog čoveka, veoma je slična.

Sličnosti danasnjeg srpskog i nekadašnjeg sanskritskog jezika, pomogle su Staniši Atanasijeviću da na sanskrit jeziku prevede hriščansku molitvu «Oče naš», ili «Tata hnah», kako bi prasrbi u Indiji rekli. A molitva glasi: Kah asi na nabhahsi (koji jesi na nebesima), da vi vidha nama tvaja (da se svetli ime tvoje), dabhijat aphi rađa tvaja (da bude carstvo tvoje…)

Staniša podseća da se i danas u Indiji kaže krava-krava, goveda-goveda, strina-strina, prija-prija, trava-trava, voda-uda ili apa, japha-sex…

Tajna sanskrit pisma

Rimska opeka sa zagonetnim tekstom iz Požarevca, samo je jedan od dokaza da su Srbi oduvek bili na danasnjim prostorima, tvrdi Staniša Atanasijević, jagodinski penzioner i istoričar amater. Zainteresovao me je Margumski natpis i, gotovo godinu dana ga proučavao, kao i pisma starih naroda: rune, starokeltsko, sanskritsko, starogrčko, starojevrejsko, glagoljicu, klinasto i druga, danima iscrtavao i tumačio smisao pojedinih znakova do sada nepročitanog teksta na rimskoj opeci.

Bio sam jako iznenađen, nastavlja Staniša, pokazujući nam i po prvi put prevod nepročitanog teksta sa rimske opeke, koliko je starih srpskih reči u njemu, kao što su: tavnica, leš, sad, molim, mirni, ubiga, oteo, izele… Konkretno, u Margumskom natpisu, između ostalog, piše «da je neko ubijen od njegovih najbližih jer im je nešto oteo, da je ubijen u 32. godini i da je sada leš, sahranjen u vtavnicu…»

Kako su reagovali jagodinski istoričari po odgonetanju Margumskog natpisa, pitali smo Stanišu Atanasijevića. Ostali su praktično bez reči, odgovara i obaveštava nas da očekuje skorašnji sastanak sa direktorom Narodnog muzeja u Požarevcu, odakle zagonetni natpis i potiče. Margumski natpis, iskopan u periodu 1947-1950. godine, po čoveku iz Jagodine, više nije izazov i zagonetka.

Tekst napisao i poslao

Miroslav Kovačević

Jagodina

Текст у целости пренет са сајта: Дијаспора

Џамбас