Драгољуб Татомировић – Заштити силом читану реч
«Сваки беше у очима као царски син».
(Судије 8,18)
«У времену пре Писма (којим је Бог објавио
људима начин њиховог живљења како би Он
био њима задовољан) није било идолатрије, није
било култног односа према власти, нити зависно
сти од неког система који би их споља контро-
лисао, па је сваки на себи имао оно достојанство
које има човек који је сам на себе преузео одговор-
ност за своје поступке и заправо тако заиста
постао (и био) човек!» («Порекло и деградација», од М.
Богдановића) Само Срби свих узраста и из свих
социјалних сталежа знају шта хоће да кажу речима:
«Буди човек!», или «Био је прави човек!» А да
Србин мора бити човек види се из честе описне
оцене: »Био је прави Србин, прави човек!» Што
ће рећи, Србином се сматра само онај који
испуњава и критеријуме да буде назван човеком!.
Остали, они који не испуњавају ове критеријуме, не
могу задобити овај назив никаквим другим
средствима! Исту функцију има и опомена некоме
ко се не понаша у складу са високим стандардима
пожељног српског понашања, када му се као
оглувелом или онесвешћеном упућују речи позива
за освешећење и отрежењење: «Хеј, Србине, пази
шта радиш!» на ове позиве реагују и Срби који се
понашају апсолутно несрпски, а таквих има
подоста. Јер, рекох већ, и највећи бандити – Срби,
знају да Бог постоји и плаше Га се!
Расани/Срби и дан-данас у највећој могућој мери
показују остатке овог стања духа, које им омогу-
ћава да без рђавих последица истрпе 500-годишњу
турску окупацију, да сиромашни сељак, са искрпље
ним панталонама и поцепаним чизмама, пева и
буде задовољан на свом малом имању на којем он
одлучује о свему, што га чини правим царским
сином!
Ова особина је истовремено и особина која
онемогућава да се Србима наметне неки владар
који није по њиховој вољи – може и бивало је, да се
то учини силом, али тај у њиховом срцу нити у
памћењу не оставља било каквог трага.
Само Срби и дан – данас имају, наизглед, ираци-
оналну, узречицу «Нека буде што бити не може!»
– насталу као опевана особина Србина у «Горском
Вијенцу» од српског песника Петра Петровића –
Његоша. Само они знају и само они верују да се
може догодити и непојмљиво, немогуће, ако то Бог
буде хтео и ако је то што желе испуњење и неке, и
првенствено, Божанске правде!
Због ове особине Срби су навукли омразу свих
народа света који би да Србијом управљају на
даљину преко Срба/Несрба, али не и омразу
Бога! А то је најважније. Због тога су Срби иако
тренутно међу најсиромашнијим у материјалном,
најбогатији у духовном и моралном погледу. Имају
оно што је Бог дао Новој Раси, њиховим прецима
Расанима/Србима.
Овим ја аргументујем своје мишљење у којем
наводим да Срби пре Исуса Христа нису ни могли
имати једног владара, због превелике конкуренције
и немирења са избором који није по вољи апсолу-
тне већине. Због тога у Србији ни дан данас не
успевају избори за председника, за посланике… и
Срби се због тога не брину превише. Чак брину
много мање од оних који би да што пре Срби
изаберу оне који би владали Србијом по вољи
фалсификатора Историје ове цивилизације.
Одломак из књиге: г. Драгољуба Татомировића – “Заштити силом читану реч”
Препоручујем и његову интернет страницу: “Златни Билтен”
У здравље, срби!
Џамбас