Жељко Цвијановић: Почиње ли борба за јавни простор или шта „Блиц“ поручује напредњацима / Blic – NATO propaganda! / Ringier Axel-Springer AG – Glasilo NATO-a

Print Friendly, PDF & Email

Извор: Нови Стандард

Рат текстовима и саопштењима између „Блица“ и Српске напредне странке не би био занимљивији од свакодневних јалових размене медијске ватре када не би подразумевао један – назваћу га – ритуални карактер. Наиме, „Блиц“ – лист поносан на чињеницу да је свих ових година имао снаге да критикује сваку српску власт – своју слободу и критичност, ако се то још негде тако зове, редовно је усклађивао са ставовима и интересима страних амбасада и страног бизниса. А то ће рећи да у „Блицу“, за разлику од већине српских новина, може да буде критикован свако. Осим странаца, наравно, по чему се „Блиц“ опет не разликује од осталих.

То значи да, ако се у Србији само осећате моћним и ако верујете да вам нико ништа не сме, онда покушајте да се супротставите вољи странаца, па сутра отворите „Блиц“ и видећете колико сте заиста моћни. Покушајте да се супротставите томе, па ћете, поред тога што већ јесте, одмах постати и борац против јавне речи и медијских слобода. Отуда „Блиц“, који тако често у својим написима крши бројне професионалне кодексе, никада није предмет изјашњавања новинарских тела и удружења. Он је нека врста свете краве на тржишту медија, која је увек више него остали успевала да отме новца од државе и државних компанија – колико год често писала протов њих –што се, после, наравно, линеарно померало и на приватни сектор. А како и не би, када је због свог статуса неформалног гласила западних (пре свега европских) амбасада, увек било незгодније да вас нападне „Блиц“ него неки други таблоид, макар овај други био и прљавији и читанији од „Блица“.

Зато није случајно да је управо „Блицу“ пало у задатак да напредњацима, нетом дошлим на власт, исцрта политичке црвене линије преко којих не смеју прећи, да им упише тачке на којима престаје свака унутрашња политика, а почиње догма, у коју се не дира; и да им испише цео идеолошки контекст у оквиру кога напредњаци морају да остану уколико желе да их „Блиц“ и њихови пријатељи и покровитељи сматрају прихватљивом странком.

СЛУЧАЈ ГЕНЕРАЛА СТОЈАНОВИЋА

Повод за тај рутуал било је прилично бениган: напредњачко именовање двојице посланика – пензионисаног генерала Момира Стојановића, бившег начелника ВБА, и Милована Дрецуна, некадашњег новинара РТС – у скупштински Одбор за одбрану и унутрашње послове. Хајде да видимо шта је то проблематично са њима двојицом.

За Стојановића „Блиц“ каже да је током 90-тих био „оперативац на Косову“ (што се има сматрати неопростивим, ваљда, као да је био чувар у Дахауу), као и да се у скупштини „одмах представио као противник петооктобарских промена и акције ‘Сабља”, током које су хапшени осумњичени за умешаност у атентат на првог демократског премијера“.

Ево шта је заправо Стојановић рекао: “Тачно је да сам ја 2003. година дошао на ту дужност (шефа ВБА; прим. аут.) тачно у акцији ‘Сабља‘, када се без селекције хапсило, ко је како стигао. Али то није радила Војна служба безбедности, већ ваши јуришници. (…) Када су у питању позивања на 90-те, на шта се позива господин Љубовић, оптужујући да су за сва зла у овој земљи криве 90-те године, ја бих рекао да су за сва зла у овој земљи криве петооктобарске промене и они који су дошли на таласима петооктобарских промена.”

Поред тога Стојановићу се замера што је на челу ВБА наследио „свог ментора“ Ацу Томића (а кога је требало да наследи, свог ментора Далај-Ламу?), као и да му је данас „једна од главних јавних преокупација“„сепаратистичке тежње Албанаца и муслимана у Санџаку“. А и то је, наравно, неопростиво јер ко је икад видео да постоје некакве сепаратистичке тежње Албанаца (нису се они отцепили, већ су их отерали Срби) и муслимана у Санџаку (које ће Срби ваљда, какви су, тек да отерају).

Ово је сасвим довољно да „Блиц“ закључи како је Стојановић „компромитовани генерал“, што – наставља – „добри познаваоци прилика у обавештајном сектору Србије тумаче као сигнал да демократских реформи неће бити под влашћу напредњака“.

На страну то што се већини Стојановићевих тврдњи није лако супротставити аргументима – да се у „Сабљи“ хапсило како се стигло, хапсило се; да су за многа зла у Србији криви петооктобарци, криви су – тек овде се ради о нечем другом. „Блиц“ нема потребу, наравно, да са Стојановићем полемише и да побија његове тврдње, што би било у духу добрих демократских и професионалних обичаја. Не, уместо тога овај лист његове изјаве третира искључиво као инкриминишући материјал, а то значи да не аргументује њихову нетачност (о њима се дакле не расправља), него њима аргументује да Стојановић не може бити подобан за члана некаквог скупштинског одбора, јер шта би на том месту уопште тражио неко ко мисли да је „Сабља“ била погрешна и да је петоотобарска ера Србије чиста пропаст. Ту, наравно, расправе нити има нити је може бити, Стојановићу преостаје само да призна (јеси ли рекао тако – јесам), а признање је, како нас је учио добри стари Андреј Вишински, „краљица доказа“.

Још су апсудрније оптужбе против Милована Дрецуна, за кога се каже да је „некадашњи новинар РТС који се крајем 80-тих и 90-тих истицао својим ‘патриотским извештавањем’ о сепаратизму на Косову“. Наравно, Дрецун је у то време важио за једног од виђенијих теоретичара завере, а сад, што се завера заиста догодила, утолико горе по Дрецуна.

ИДЕОЛОШКИ ПРОФИЛ

Хајде онда да видимо шта је, према „Блицу“, неопходно за идеолошки профил припадника нове власти – прво, да има добро мишљење о Петом октобру; друго, да мисли да је Сабља била врхунац људских права, и да, узгред, не доводи у питање очигледну подметнуту лаж како је Зоран Ђинђић „први демократски премијер Србије“; треће, да није имао никакве везе са Ацом Томићем, коме се не опрашта оно што се не изговара – хапшење америчког обавештајца Џона Нејбора и Момчила Перишића, ухваћене ин флагранти; четврто, да није 90-тих био на Косову (не односи се, претпостављам на прпаднике ОВК и Србе који су тамо радили за албанску страну); пето, да се није бавио сепаратизмом Албанаца и муслимана из Рашке области. А, ако јесте нешто од тога и ако се уз то нађе у или близу власти, онда је потпуно јасно да је „демократија у Србији стављена на лед“, како рече један од саговорника „Блица“.

Наравно, све ово изгледа веома глупо, али зар није мање глуп био и лов на вештице, па су неке жене ипак гореле у пламену. А то ће рећи да то што је глупо не значи и да је неозбиљно јер ипак живимо у свету где глупе ствари нису обавезно и неупотребљиве. Зато су веома битна три аспекта „Блицовог“ писања. Први је онај већ поменути идеолошки. Зна се, наиме, да онај ко хоће да стекне идеолошки бефел мора да има добро мишљење о Петом октобру и, што је међу грађанима више оних који су незадовољни том епохом, то је у српским медијима мања конкуренција онима који тврде да се Србима још од примања хришћанства ништа боље није десило од Петог октобра. Уствари, оних других више у медијима и нема, па зашто би их било и у парламенту, посебно у том одбору за безбедност. Тај идеолошки профил налаже и то да је онај ко се на било који начин бори за Косово или фашиста или бар Коштница; да је онај коме се чини како се Европа распада и да Србија не би тамо требало да срља обичан дефетиста и русофил, а онај ко мисли да Зоран Ђинђић никако не може бити „први демократски премијер“ историјски ревизиониста, који, замислите, тврди да је демократска Србија постојала и у 19. веку. Речју, „Блиц“ инкриминише као идеолошки неприхватљиве најосновније државне и националне интересе, и ту је Вишински апсолутно превазиђен.

ТАЈНЕ ПЕТОГ ОКТОБРА

Тај идеолошки аспект није само гаранција чувања петооктобарске епохе – без обзира што су сви механизми на којима је почивала пред потпуиним колапсом – њоме се чувају и највеће петооктобарске догме и тајне, попут оне како је заправо до тог преврата дошло, ко је заиста стајао иза Легије и екипе кад су убили Стамболића, ко кад су промашили Вука Драшковића а ко кад су погодили Ђинђића; ко је и за коју сврху направио Сурчински клан; како је разбијана војска Србије; на који начин је од српске елите прављена пета колона и како је још само реткима ненормално да „Блиц“ пише против интереса сопствених грађана, а за интерес оних који живе далеко од Србије. Елем, идеолошке линије су исцртане, а напредњаци, ако се само усуде да их пређу, треба да знају да ће бити нападнути из свих оружја.

Наравно, подозрење тог типа према напредњацима је сасвим логично јер, док су жути били идеолошки европејци – а то ће рећи да у догме нису дирали, да су забрањивали другима да их дирају и да су од свега тога имали проценат, напредњаци, па и социјалисти, јесу нека врста прагматичних европејаца, света кога Европи привлачи само страх и разумевање да се, ако се према томе нема благонаклон став, у Србији не може владати.

Други аспекат „Блицовог“ исцртавања црваних линија почива и на неповерењу у Николића и Дачића, али и великом страху од тога да би Србија, доведена пред сам понор, могла у очају да активира свој нагон за опстанак и промени своју геополитичку парадигму. Отуда није ни мало чудно што напади на напредњаке почињу у тренутку док Николић припрема свој састанак са Путином и што га у том тренутку уцењују подизањем Војводине, немирима у Прешеву, а наћи ће се ваљда и неки посао за пречасног Зукорлића.

ЕУ ЈЕЗИК

Последњи аспекат тог сукоба јесте борба за језик Петог октобра, кључ свих кључева епохе. Наиме, када се Николић и Дачић заклињу на верност Европи, све је то у реду, али то није тај језик, то нису те речи, нити је то тај сензибилитет. Зато је ваљда било места у тој екипи и за Милицу Делевић, која одлично говори тај ЕУ-србиш, препун празних формулација које не очитују само потпуну безидејност већ и апсолутно одсуство потребе за смислом, а самим тим и потпуно одсуство отпора, до границе сопствене смрти. Тај језик и та логика чува се у „Блицовим“ црвеним линијама, као што се чува света тајна у еухаристији.

Тиме је „Блиц“ заправо означио почетак борбе за јавни простор у тренутку када напредњаци и социјалисти схватају како неће имати мира са петооктобаским елитама и због тога све озбиљније размишљају о променама у медијима. Наравно, да би те промене биле прихваћене као демократске, они морају да науче тај језик којим им се „Блиц“ обраћа. Проблем је што, ако га науче, за променама неће ни имати потребе, све ће им бити потаман, баш као што је било и Борису, кога се сећају као ретког талента за учење тог језика.

Наравно, напредњаци су на раскрсници – језик научили нису, а ни промене у јавном простору нису извршили. Време им истиче, или ће учинити једно или друго, а, све док стоје као Буриданов магарац између две бале сена, биће смешни, нејаки и неприлагођени, несвикнути на власт, преслаби за борбу. Њихово учешће у борби за јавни простор – месту где једино Пети октобар још може да преживи и месту где ће најпре почети да умире –рећи ће нам шта су одлучили. Кад науче и проговоре језиком својих непријатеља, непријатеље више неће моћи да препознају, тако да је сасвим свеједно хоће ли их имати или неће. О томе „Блиц“ пише.

Оригинални чланак: Правда