Нека „издајници Миладини“ возе у провалију оне који им верују – али, без нас, наравно!

Print Friendly, PDF & Email

Владимир Димитријевић

Нека „издајници Миладини“ возе у провалију оне који им верују – али, без нас, наравно!

Београд/Чачак, 28.06.2013

Владимир Димитријевић

Владимир Димитријевић

Стварно, зашто ово пишем и коме то више треба кад се Србија суновраћује у понор из кога се дићи неће, бар не ускоро? Искрено, пишем из „аутопсихотерапеутских“ разлога: ако не ставим на папир своје мисли, нећу моћи да издржим њихов притисак.Мисли ме непрестано питају: шта се ово збива, куда идемо, шта ће бити с нашом децом и шта ти уопште радиш да се нешто промени (баш ћу ја да променим, наравно; промене једва чекају да их спроведем)…Отресам се тих помисли овако како морам и могу, писањем,лајањем са маргине, да бих са читаоцима поделио не само тунелску таму нашег политичког безизлаза, него и трептаву светлост разумног увида у оно што се збива.Јер, стварност се непрестано мора осмишљавати да бисмо опстајали у њој. Производња смисла у Србији данас је надасве задатак очувања душевног здравља – свога и својих ближњих. Зато трска мора да мисли и у блатњавој бари напредњачке Србије.

Главни генератор лудила или Издајник Миладин

Последњу годиницу дана, лудило у Србији постаје својеврсни стил живота.Новине под влашћу Woochica & comp. препуне су суманутих текстова о садашњим, будућим и заувек хапшењима, о моћи Српске напредне странке, чији је унутрашњи мото „Напред, па у кречану!“, о невиђеним потенцијалима наше привреде која само што се није опоравила, итд. Шта све ту не пише? Има и загонетног Мише Банане, и неухватљивог Шарића, и Динкића који је опљачкао Националну штедионицу, при чему Динкић тврди да је то урадио Ђелић (а Лабуса нико не помиње), и Мишковића,иначе болесног, кога рекетирају тражећи му 50 милиона евра кауције да иде да се лечи (не браним Мишковића, него се чудим потпуном урушавању правне државе,без обзира ко је у питању), и Мркоњића који само што није смењен, а на његово место долази Веља (ето весеља!), и инвестиција из арапских земаља, и сарадње са Кином, Индијом, Тајваном, Бразилом, Бијафром, Тринидадом и Тобагом, Емиратима, Кувајтом и Свазилендом, и љубави према Русији, и поуздања у наше партнере из Вашингтона и Брисела, и скорих избора којих се СНС не плаши, али којих неће бити (ипак, због Србије, наравно!)

Ту су напредњачки изборни тријумфи у Косјерићу, Земуну, Зајечару, евентуални пад Верка у Крагујевцу, одлазак Триванке од Ђиласа, Жељко Митровић против Ђиласа, Вучићев интервју у коме каже да, ето, има много криминала, али мало доказа за исти…Да и не говоримо о Вучићу на Архијерејском сабору СПЦ, на коме он одлучно каже да није издајник, него патриота („какав – такав патриотизам“,рекао би један аналитичар). Текстови новинара који хвале Вучића & његову веселу дружину су изазовни – изазивају на повраћање, а логичке конструкције које се у насловима текстова напредњачких пропагандиста користе звуче као реченице попут ових: „У Србији је за плаћање најпопуларније средство картица, само је Анте Готовина; Све су жене лисице, само је Јосипа Лисац; Сви воле Џерија, само Николић Тома; Сви пуше Марлборо, само Џемс Бонд; Сви играју поштено, само Че Гевара; Сви пију сокове, само Ружица Сокић; Сви возе купљен ауто, само Неда Украден; Све су жене лоше, само Аница Добра; Сви смо ми сељаци, само је Шаулић Шабан; Сви смо ми у затвору, само је Милошевић Слободан“. И то пролази: публика све гута, и као да хоће још, још, још…Привреда је у колапсу, и ништа; народ нема хлеба да једе – и ништа; медији су затворенији него у доба Броза – и ништа; Жарко Обрадовић, после срамне „тест – афере“, и даље наставља путем реформи достојних Хомера Симпсона, правећи се невиним као новорођенче – и ништа; здравство је урушено и – ништа (само спремају чиповане здравствене књижице, ваљда као допринос претварању Србије у концлогор)…

До краја, али не без гласа дигнутог у небо над Србијом
Вучић је решио да влада до краја. Нашег, не свог, наравно. Све држи у власти, сви га слушају: ЦИА, БИА, КОС, УДБА, ОЗНА, НКВД, КГБ, БНД, ВБА, Мосад („Где си досад? Поздравља те Мосад“, кличу му у Тел Авиву!) Сви му се клањају и химне певају. Чак и Друга Србија. Ако му крене лоше, са брода ће да избаци Дачића (можда доведе Ружића, који је клонирани Дачић), а ту је и Динкић, још један кандидат за избацивање са палубе. Опет ће да изађе и у пози интелектуалца мирног гласа да исприча своју причу, са фикусом у позадини, а његове наочари ће нас убедити да је то нови Макс Вебер. Власт се ваља на улицама, само је треба покупити, говораше мајстор политичке прагме, Лењин; и Макс Вебер домаће производње га је послушао…Улица га воли, воли, воли – ето, он је ухапсио Мишковића (додуше, Шутановац и даље гради на ливади у центру Београда, Ђилас и даље пљачка, Оливер Дулић кулира на суђењима, а хапшење није исто што и правоснажна пресуда; али, кога брига?Who cares? Вучић и даље језди кроз наше снове, што би рекла Лабораторија звука браће Вранешевић)…

Него, како је све ово постало могуће? Зар се нисмо клели да нас никад неће преварити („Превари ме једном, превари ме други пут, никада ме више преварити неће“, певао је популарни Вајта), па ипак бејасмо преварени, чак и они из националне интелигенције… Не сви, наравно, не сви… И они који нису, треба да наставе да дижу свој глас, опет и много пута. Макар тај глас не допро далеко. Али, нека га, нека се диже у небо над Србијом.

Дакле… Мора нешто да се каже. И то јасно, отворено, о кључном човеку савременог срама у Србији. И о његовом окружењу. Као што је, недавно, рекао Слободан Антонић, јављајући граду и свету: „/…/Данас само неколико људи – који виде мало даље од осталих, који се не боје уцене, а срамота их је да ћуте – сме јавно да каже да су потписници бриселске капитулације издајници. Али, тако неће остати заувек. Јер, иако неизговорено, већ сад се то зна. И већ сад то сви знају. Чак и кад се каже – главни издајник – зна се ко је то. Зна се да то није ни жовијални премијер, ни лисичасти председник. Није то, наравно, ни претходни, велики жути лидер, па ни овај нови, мали. (Јер, да би неко издао, он мора претходно бити наш. А ова двојица суштински то никад нису били. Зато они могу бити само капитуланти). /…/ Чак и он зна да га та реч неће оставити на миру – ма шта да му кажу његови другосрбијански пајташи, његови медијски чанколизи и његова квази – национална („маснокопитарска“) интелигенција. Отуда му нервоза и напетост, отуда и долазе његове, на први поглед необичне речи у вези са Косовом – да се не боји ако на крају испадне да је он за све крив. И те како се боји. Као некадашњи српски националиста, он одлично зна шта чини.“

Антонић је, о ономе, који покушава да глуми деспота Стефана Лазаревића и да избегне назив Вука Бранковића, рекао да је тај само мизерни, из стрипа „Никад робом“, „издајник Миладин“. Али, зар то не виде и други представници националне интелигенције? Ако не виде, имају ли извине?

Мајстори ишчуђавања

Многи се, међу тзв. „патриотском интелигенцијом“ у Срба, данас ишчуђавају, као она наивка у дечјој серији „Невен“ и постављају питање, у истом „ију“ тону, из наслова овог чланка. „Ма је ли можно да су Николић и Вучић издали Србију онако како нико до сада, па чак ни Борис Тадић, није издао Србију? Ма је ли можно да су ту, највећу, издају центрирали баш око Видовдана? Ма је ли можно да је све то могуће?„Наравно да је можно и могуће, господо поротници (што рекао „велики комбинатор“ Иљфа и Петрова, Остап Бендер). И не само да је можно и могуће, него се и знало да ће овако бити. Ко је хтео, знао је. И имао је на основу чега да закључује. Подсетићемо се, тек да не буде да је издаја била тако добро скривена да нико није могао ни да је наслути. И то у неколико наставака, тек да се зна да је издаја припремана подуже и озбиљно.

Наравно, јасно је зашто је народ гласао за издајнике; они су дводеценијски лажљивци који су причали басне и бајке о свом патриотизму и о томе да никад, али баш никад, неће продати своје идеале. Како о обичним гласачима рече генерал Божидар Делић у интервјуу „Печату“ (155/2011): „Морам да кажем да ти људи не гласају за идеју, програм или идеологију, јер они не знају ништа о томе, као што их није дефинисала ни сама странка, већ мислим да су то незадовољни људи и у нечем новом покушали су да препознају решење за своје проблеме. А њихови проблеми су глад, неправда и бес. СНС покушава да капитализује сиромаштво и незадовољство, да на несрећи мог народа задобије власт“. Уз то, ови лажљивци су причали да се никад неће одрећи Космета. Томислав Николић је, позивајући 2006. године гласаче да изађу на референдум за нови Устав Србије, рекао: „Српска радикална странка је задовољна тиме што је у преамбули Устава један део територије Србије издвојен, за који се посебно заклињемо да ћемо да га штитимо, да ћемо о њему да бринемо и да ћемо за њега учинити све да остане у саставу Републике Србије. Морало је тако. Косово и Метохија морају да буду и у преамбули и у заклетви највиших државних органа када је полажу пред Народном скупштином“. Народ, збуњени и слуђени, гласао је за напредњаке мислећи да су они и даље радикали, а будући згађен Тадићевом политиком „ЕУ нема алтернативу“. Но, има ли извине за интелектуалце? Поготово ако су они нешто писменији од већег дела нашег становништва.

Зато се, ето, овом серијом чланака подсећамо. Да се не заборави, и да нема извлачења типа: добро су прикривали своје намере. У првом тексту серије, кренућемо од „инсајдерске“ приче човека који је све објавио још 2011. године.

Интервју генерала Делића

Године 2011, појавио се интервју генерала Божидара Делића, који је напустио Српску напредну странку (иако је био један од њених оснивача) и вратио се радикалима. У том интервјуу, Делић је, између осталог, указао на чињеницу да су напредњаци „странка преваре и представе“, у којој не постоји ништа осим личних интереса њених лидера. Иако је био члан Председништва СНС, Делић није знао каква је политика странке: „Ко је донео одлуку да се направи коалиција са Вељом, Вулином и Карићем, ко је донео одлуку да нас саветује Монтгомери, ко нас финансира – ми то нисмо знали“. Делић се суочио са ошљарском, шојићевском унутарстраначком политиком Томислава Николића, о коме каже: „Тако сам знао да га упитам: „Томо, мислиш ли ти да ћеш некад руководити Србијом?“, а када би одговорио потврдно, рекао бих му да пошто он не зна да води странку, Србију може само довести до пропасти. Он се не окружује и не даје шансу младим, часним и паметним људима, већ људима који шетају на ивици закона, људима којима је све људско страно и онима који су спремни на све не би ли стигли до циља…“

Чији је био такав Томислав Николић? Генерал Делић вели: „Американци скрећу поглед са Балкана и окрећу се интересантнијим регионима. Али, како су свугде оставили жар, у Србији ће оставити Томислава Николића, човека који ће коначно и заувек решити питање Косова и Метохије. Око ове идеје, као око казана, окупљени су Чеда Јовановић, Чанак, Вук Драшковић и остали. Не би ме чудило да у некој далекој перспективи ДС испадне као странка која се највише залагала за идеју да се не призна КиМ. Јер Тома је тај политичар, виђен као „храбар и реалан“, који пристаје да прихвати реалност везану за Косово и Метохију. Остали ће му у томе само помоћи. Вероватно ће у историји бити тешко да се пронађе такав човек и таква издаја Србије и њених грађана/…/Посебан однос требало би да имамо према четири општине Косовске Митровице, у којима се Срби морају борити да елементи неке друге власти никада не заживе. То је оно чега морају бити свесни грађани Србије. А власт која ће се формирати има задатак супротан овоме“.

И? Шта би? Испунише ли се речи генерала Делића? Наравно. Зато је Брисел честитао победу Николићу три сата пре затварања бирачких места. Зато су се ослободили Бориса Тадића. Ништа није вредело што је, како вели његов симпатизер Ненад Чалуковић,„крчећи европски пут Србије, Борис спровео све задатке Европске уније, који су нашој држави били неопходни да би добила кандидатуру у тој европској породици народа“: реформе у правосуђу, помирење са Хрватима и Бошњацима, извињење за жртве у Сребреници, окончање сарадње с Хагом и слање у тамницу Караџића и Младића, организовање крваве геј параде.. Јер, сматра овај новинар, Тадић није био сасвим спреман да се одрекне Севера Косова, и то му је запечатило судбину. Огњен Прибићевић је Чалуковићу рекао: „САД у Србији интересује само и искључиво Косово“ . И Чалуковић наставља: „У сваком случају, ЕУ је аминовала „залагање“ САД да Тадић напусти председничко кормило у Србији и да се покуша са неким другим политичким гарнитурама. СНС се наметнуо као решење, а њихов лидер као политичар који је једини могао да победи Тадића у председничкој трци./…/ Американци су, како наводе наши извори, били против Тадићеве кандидатуре за председника Србије“.

Разлог је био крајње прост: Тадић је додијао Србима, и да је он остао на власти, не би могао да прода Косово тако као што га продају Николић и Вучић. Омрзнути Тадић је морао да оде да би дошли „некомпромитовани напредњаци“. И дошли су, на несрећу нашу. И неће отићи док Американци не смисле неку нову превару, и понуде је Србији.

А за то време, лајаћемо с маргине. Лај и трај: нека то буде савет сваком поштеном Србину! Док лајемо, трајемо! Нека „издајници Миладини“ возе у провалију оне који им верују – али, без нас, наравно!

Упутнице

1. Наташа Јовановић: Генерал Божидар Делић: Одлазим из СНС, јер генерали не учествују у издаји, „Печат“,115/2011.
2.Слободан Антонић: Миладин (изворни наслов: „Нормализација издаје“), „Сведок“, 11. јун 2013.
3. Томислав Николић: Реферндум за Србију, „Велика Србија“, бр. 2747, октобар 2006.
4. Ненад Чалуковић: Како је Запад продао Бориса Тадића, „Недељник“, 4. јул 2012.