КОМ’ СЕ ЦАРСТВУ ПРИВОЛЕТИ: Руски утицај расте у Србији

Николић, Вучић и Дачић реторички Србију воде ка ЕУ, али неки поступци државног врха последњих дана указују да се интензивирају и учвршћују односи између Москве и Београда.

Када је у среду 19. марта Министарство спољних послова издало саопштење за јавност у којем стоји да је министар Иван Мркић примио шефа Делегације ЕУ у Београду Мајкла Давенпорта и амбасадора Русије Александра Чепурина, који су му пренели поруке Брисела и Москве, мало коме је то привукло пажњу.

Давенпорт је, како је наведено у саопштењу, тражио пријем код министра да би пренео поруку високе представнице ЕУ за спољну политику и безбедност Кетрин Ештон поводом развоја ситуације у вези са Украјином.

„Такође, министар Мркић имао је данас сусрет у свом кабинету и са амбасадором Русије Александром Чепурином, који је доставио поруку министра иностраних послова Сергеја Лаврова“, пише у саопштењу МСП-а, у којем није прецизиран садржај разговора, нити на чију иницијативу се одржао сусрет Мркић–Чепурин, што је био случај у вези са сусретом Мркић–Давенпорт.

Тог дана јавност није имала информацију да су Ивица Дачић и Александар Вучић дискретно отпутовали у Москву. И то само дан након привођења Дарка Шарића и два дана од одржаних избора, на којима је СНС Александра Вучића освојила апсолутну власт.

Ретки су тог дана имали ту спознају и њима су интонирање и карактер саопштења Ивана Мркића говорили више од уобичајних и рутинских саопштења за јавност МСП-а.

Сутрадан, у четвртак 20. марта, Милорад Додик је у Бањалуци изјавом тамошњим медијима деконспирисао посету Дачића и Вучића Москви. То нису одмах пренели српски медији и новинске агенције.

Ту вест је тог дана објавио Радио „Слободна Европа“, док су два дневна листа блиска лидеру напредњака у петак објавила нове вести. Један је објавио да је лидер СНС-а усликан у једном београдском ресторану, а други лист је потом објавио да је лидер напредњака заиста у Москви, али да је реч о посети која има медицински карактер.

Како те две „спиноване“ верзије, објављене у два дневна листа блиска Александру Вучићу, нису биле уверљиве, изазвале су посебну пажњу, како „Актер“ сазнаје, у дипломатским круговима у Београду.

Дипломатски кор, пре свега ЕУ и САД, у Београду је са пажњом ишчекивао суботу, 21. март, како би видео реакцију на Додиков медијски испад у Бањалуци, у којем је обнародовао да су Дачић и Вучић у Москви. Тада је најавио и свој сусрет у Београду са Александром Вучићем по његовом повратку из Москве.

Амбасадор САД Мајкл Кирби је у петак 20. марта, не случајно, као што ни Додиков испад није био случајан, у листу „Политика“ дао интервју чија је порука у најсажетијем смислу била: „Русија греши, а Србија нека сама одлучи на коју ће страну“.

Зато је са великом пажњом у дипломатском кору акредитованом у Београду ишчекиван сусрет Додик– Вучић, како би се оценио карактер једног више него обичног политичког састанка два српска лидера са обе стране Дрине.

Важно је напоменути да дужи временски период Милорад Додик води Републику Српску и политику ослањајући се на снажну подршку званичне Москве, и у отвореном је политичком конфликту са многим представницима ЕУ и САД. Чињеница је да је некад веома близак сарадник Милорада Додика, а данас Александра Вучића, Зоран Кораћ дуго безуспешно правио „хемију“ између Вучића и Додика. Лидер напредњака је дуго времена имао негативан лични и политички став према Милораду Додику. Отуда су многи ишчекивали да ће после Додиковог медијског испада, да је Вучић са Дачићем у дискретној посети Москви, коју су многи схватили као туторску посету, што је Вучићу политички наштетило у неким односима, лидер напредњака сусрет отказати из личног протеста према гесту Додика. Или на други начин јавно дисциплиновати председника Републике Српске.

Десило се сасвим супротно.

Лидер напредњака је на конференцији за медије, коју је одржао заједно са Додиком, о питању кримске кризе упутио изненађујуће оштру критику Западу, како је то јавност перципирала, рекавши: „Ми поштујемо територијални интегритет у међународном праву, али немојте да нам о томе говоре они који су га овде згазили“, мислећи на случај Космета.

Неочекивано срдачан према Милораду Додику и реторички неочекивано оштар, Александар Вучић је бацио у сенку очекивано оштрог Милорада Додика, који је испалио салве критика и негативних политичких квалификација на рачун ЕУ и САД, демонстрирајући лично задовољство што то ради у присуству Александра Вучића у седишту Владе Србије.

Тог дана Александар Вулин, министар за КиМ и близак сарадник лидера напредњака, у изјави за „Јерусалем пост“, коју је пренео Танјуг, био је непријатан према међународној заједници, првенствено према САД, што се тог момента махом тумачило као његов лични медијски испад. Убрзо је о том питању формирано посве другачије мишљење у дипломатском кору.

Те суботе, одмах по одржаној конференцији за медије Вучића и Додика, на којој је лидер напредњака поред изречених „пацки“ на рачун Запада изјавио да се Србија неће солидарисати са ЕУ и САД у погледу увођења санкција Русији поводом кримске кризе, нити предузимати било какве непријатељске акције према Русији, огласио се и потпредседник Владе Русије Дмитри Рогозин на свом званичном „Твитер“ налогу, коментаром да Русија никад неће заборавити Александру Вучићу и СНС-у такав став. Другим речима, између редова многи су закључили да та врста похвале Вучићу и СНС-у шаље дубљу политичку поруку од обичног јавног коментара.

После Рогозинових речи многима се логично наметнуло питање да ли Србија мења спољнополитички курс и орбиту, и да ли је у току процес изласка из Европске и улазак у руску орбиту, са улогом њеног сателита на Балкану.

Мало којем амбасадору у Београду је промакло да се прошлог понедељка, 24. марта, обележила 15-годишњица НАТО бомбардовања Србије на интензивнији начин него свих претходних година. Мало којем страном дипломати је истог дана промакла и изјава Александра Вулина који је оптужио НАТО за бомбардовање 1999. пројектилима са осиромашеним уранијумом, најављујући да ће Србија тим поводом покренути иницијативу пред УН. Ту Вулинову изјаву и најаву иницијативе НАТО кругови доживели су као политичку вољност државног врха Србије ка конфронтацији и погоршању односа званичног Београда са НАТО-ом.

Оно што је интересантно и што су и политички лаици уочили јесу две протестне ноте МСП-а и министра Ивана Мркића, обе на први поглед оправдане, али суштински дипломатски неуобичајне, манипулативне и политички конфронтирајуће са Украјином и НАТО-ом, што је у значајној мери представљало сигнал јавности на афирмисање проруске оријентације у домаћем јавном мњењу и подстицање антизападног расположења домаће јавности.

Прва нота МСП-а Украјини је била упућена из протеста због ТВ спота украјинског премијера и спорне мапе Балкана на којој нема Србије, већ је цела СФРЈ приказана као Хрватска. Друга протестна нота је упућена НАТО-у због непримереног „твита“ портпаролке те организације у вези са бомбардовањем Србије 1999.

Такво поступање МСП-а, прављење од муве слона, начин и тренутак на који је реаговао, и Украјина и НАТО доживели су као поступање Србије по захтевима Русије.

Ако су дипломате ЕУ и САД у Београду биле у дилеми када је реч о односу Србије према Русији и томе приступиле у стилу „може да буде, не мора да значи“ да се она удаљава од ЕУ, а много више од САД, опредељујући се за стратешко партнерство са Владимиром Путином и Русијом, протеклог уторка је државни врх многима то појаснио.

У посету Србији стигао је високи руски функционер Владимир Јакуњин, директор руских Железница, који је примљен на највишем државном нивоу и у пратњи председника Томислава Николића и премијера Ивице Дачића присуствовао свечаном почетку радова на железничкој прузи Панчево–Београд.

Поента његове посете није привредног карактера, већ је примарно спољнополитичког и одлично осликава став Србије према ЕУ и САД и санкцијама које су те силе увеле блиским сарадницима Владимира Путина поводом припајања Крима Русији.

Интересантно је да скоро ниједном српском медију у фокусу није била чињеница да је Владимир Јакуњин међу првима стављен на црну листу ЕУ и САД као лице над којим ЕУ и САД примењују санкције, што ће рећи да их Србија не примењује.

Најбољи доказ да његова посета није примарно привредног карактера, и да је покретање радова пред ТВ камерама на панчевачкој прузи заједно са Николићем и Дачићем политичког карактера, јесте што су већ сутрадан и градилиште и пруга били пусти, без радника и механизације који су ту били очигледно само тог дана, прошлог уторка, за потребе телевизије, како руске, тако и српске, како би и ЕУ и САД схватиле ко данас има доминантан утицај на државни врх Србије.

Оно што је прошле среде разочарало ЕУ јесте понављање поступака МСП-а и шефа српске дипломатије. Иван Мркић је поново примио шефа Делегације ЕУ у Београду Мајкла Давенпорта, а потом и амбасадора Русије Александра Чепурина. Затим је издао саопштење на начин како је то урадио и протекле недеље. Исти сценарио.

Тог дана, прошле среде, кошаркашки клуб Црвена звезда, који води рођени брат лидера напредњака, играо је утакмицу са једним украјинским клубом. Трибине су се у Београду ориле од навијача КК Црвене звезде који су скандирали братској Русији и Путину. Ни тај догађај за многе није био обична спортска и кошаркашка утакмица, већ мали део у слагалици актуелних политичких релација Србије и Русије.

Прошлог четвртка државни врх одлучио је да Србија не гласа у Генералној скупштини УН за Декларацију о очувању територијалног интегритета Украјине, чиме се Србија јасно поставила према кризи у Украјини, а тиме и према будућим односима са ЕУ и САД. ГС УН је усвојила Декларацију већином гласова чланица УН и потврдила територијални интегритет Украјине.

Државни врх Србије, Николић, Вучић и Дачић стали су отворено уз Путина и Русију по том питању, тако је то доживљено и у САД и у ЕУ.

Отвара се питање на који начин ће се САД и ЕУ убудуће поставити према Вучићу и СНС-у.

И шта то значи за Србију и њене грађане.