У Москви су после 95 година проговорили о Солунском фронту

СЕЋАЊЕ НА ПРОБОЈ СОЛУНСКОГ ФРОНТА

Плакат (95 година од пробоја Солунског фронта)

На свечаној академији-концерту која је одржана 3. октобра 2013. године у «Московском дому националности» и коју је организовало «Обједињење Срба» говорило се о продору Солунског фронта од стране Српске армије и савезничких армија у ноћи 14. на 15. септембар 1918. године.

У свечаној и уздржаној атмосфери Срби и њихови руски и грчки гости обележили су 95година од пробоја Солунског фронта, после којег је Српска армија ослободила Србију и све друге јужне Словене, као и данашњу Чешку и Словачку.

Отац Сергиј, по благослову Владике Антонија, Представника Патријарха Српског при Патријарху Московском и всеја Русије, отслужио је опело за упокојење душа свих погинулих заштитника Србије у периоду од 1914.до 1918. године.

Ванредни и овлашћени Амбасадор Србије у Русији Славенко Терзић, историчар, напоменуо је о страдањима српског народа у Првом светском рату, не само у Србији, већ и у другим земљама, у којима је, између осталог, по први пут у историји организовано на стотине концентрационих логора за Србе, и у којима је убијено неколико стотина хиљада Срба.

Атмосфера је била свечана, без излишног ликовања о победи, с акцентом на страдању српског народа, његовом васкрснућу и обнови.

Учесници ове приредбе напоменули су, да је у бици на Церу 15. и 16. августа 1914. године, Српска армија извршила контраофанзиву на агресора, а већ 20. августа сукоб на том фронту се завршио потпуним поразом Аустро-угарске армије и њеним протеривањем са територије Србије.

После те биткеАустро-угарска војска на Балканупопунила је лични састав и муницију, ојачала артиљеријске јединице, после чега је у поновном нападу заузела градове Ваљево, Лајковац и у освојеном Београдуорганизовала тријумфалну параду 3. децембра 1914. године.

Истог тог дана,3. децембра 1914. Године,Српска армија изненада је прешлау контранападу басену реке Колубаре и Аустро-угарска војска, која је управо прославила своју победу, била је разбијена толико да се зауставила далеко иза својих полазних позиција у дубини Босне, а Српска армија је ослободила Београд 15. децембра 1914. године.

После пораза на Колубари, Аустро-угарска армија почела је да користи против Србије биолошка средства масовног уништења: тифус. Због тога, од 15. децембра1914. годинедо 5. октобра 1915. године Аустро-угарска армија није чак ни покушала да продре на територију Србије!

Гениална руска научна и војна мисаоје на применуод стране Немачке хемијског оружја одговорила проналаском гас маске Николаја Зелинског, и њеном масовном производњом.

У част тог знаменитог проналазача емитован је снимак композиција његовог сина Андреја Николаевича Зелинског «Сербија» и «Великие тени Росији».

Следеће, 1915. године армије Аустро-угарске, Немачке и Бугарскенапалесу Србију.

Мајор Српске армије Драгутин Гавриловићу рововима на ушћу Саве у Дунав код Београда обратио се српским војницима, са следећим речима, које су ушле у многе књиге реторике:

«Јунаци!

Тачно у 15 часова непријатеља треба разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, мора да буде светао.

Војници! Јунаци!

Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате дакле, да се бринете за животе ваше, они више не постоје.

Зато напред у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!»

Не желећи да се преда, српска војска се повукла преко Албаније.

Сви упади аустроугарских снага у Србију били су праћени окрутним понашањем према цивилима иако су на заузетим територијама остала само нејач, па и она у сразмерно малом броју, јер је становништво у масама бежало заједно са својом војском која се повлачила. Аустроугарска армија чак је забранила употребу азбуке (ћирилице) у Србији.

Доласком Српске армије на албанску обалу била је окончана тек прва етапа страдања, јер на обалама Албаније није било довољно хране ни санитетског материјала. Доста хране је стигло у Бриндизи али италијанска морнарица је споро пребацивала те количине. Српски посланици извештавали су о тешком стању српске војске. На висини историјског тренутка био је и регент Александар. Иако озбиљно болестан, одбио је да се пребаци у Италију, већ је остао са својом војском и народом. Драматично регентово писмо, тачније очајнички апел руском цару Николају имало је ефекта. Руски цар упутио је силама Антанте ултиматум са следећом садржином:

«Уколико се српска војска одмах не избави из Албаније Русија раскида савез са Антантом и склапа сепаратни мир са Немачком.»

Божидар Митровић, ПредседникУправе Регионалне друштвене организације «Обједињење Срба» подсетио је:

«Ми данас не ликујемо о победама Српске армијевећ говоримо о страдању српског народа у Првом светском рату. Али као православни, када говоримо о том страдању, ми не стављамо у први план само страдање, као што не стављамо у први план страдање Христа за човека, већ славимо васкрснуће Христово. Управо је та вера српског војника у Васкрс и била та тајна сила која је дала невероватну снагу српском војнику да пробије Солунски фронт и ослободи Београд, после круга који је он направио као вечни васкрс од Београда преко Албаније, Крфа и око Пелопонеза и Солуна назад до Београда и све до Алпа, ослобађајући све Јужне Словене.

Опет планирају да нас у следећој години разапну на крст поводом 100-годишњице атентата на Франца Фердинанда, који је 1914. године организовао војне маневреу окупираној/анексираној Босни и Херцеговини. Ми смо, као друштвена организација, слободни да кажемо без обзира како то други називају (анексија или снаге Уједињених нација или ЕУЛЕКС): део српских територија је окупиран и за нас је сваки окупациони војник Фердинанд и Принцеза у једном облику (ми им тиме изражавамо поштовање као људима), али и овога пута ми не позивамо да их убијају, него позивамо Владу Србије да правилно оцени присутство иностраних војника на својој територији и да изричито захтева од држава, чији се војници привремено налазе на територији Србије, да морају плаћати Србији 1 милион долара годишње за сваког свог војника који се налази на Косову и Метохијии да се, поред осталог, и на тај начин мирним путем решава конфликт.

«Обједињење Срба»у свом раду ставља акценат на популаризацији заједничких корена руске и српске културе и непрекидност те културе од Лепенског Вира и Винче. Да ли је то тако многи сумњају и даље тврдећи да не знамо како је то било.

Али ми несумњиво знамо како је то било 1931. године када су, супротно историјским чињеницама и вољи народа и великог руског архитекте и скулптора Романа Верховског, аутора монументалних споменика посвећених браниоцима и ослободиоцима Србије у Првом светском рату (чије су фотографије на зидовима сале са ваше леве и десне стране), уместо у центру Београда, разместили на гробљу (историје) услед компромиса са бившим Аустро-угарским војницима и сепаратистима Југославије, који су у Другом светском рату постали сарадници нациста. То је један од безбројних доказа којим методима су Словени остали без историје до VIвека.

ПредлажемоСкупштини града Београда, да у знак сећања не само на погинуле, него и на тада живе учеснике одбране и ослобођења Србије и српских земаља, пренеса са (Новог) гробља у Београду у центар Београда:

споменик Српским заштитницима и ослободиоцима у Првом светском рату(аутора Романа Верховског на коме је фигуру војника извео вајар и ратни ветеран Живојин Лукић, који споменик носи назив Браниоцима Београда 1914. – 1918. године, иако су бранили не само Београд већ и Србију која је била нападнута) измести са Новог гробља, где му није место, и постави у центарБеограда на Трг републике, испред Дома војске, јер гробница над којом се налази представља засебну целину која треба да се отвори посетиоцима,
меморијални споменик «Руске славе», погинулим припадницима Руске царске армије и Белогардејцима (покрет За јединују Россију) (чији је аутор такође Роман Верховској у коауторству са с архитектом В. В. Сташевским), измести са Новог гробља, где му није место, на плато парка поред хотела Москва.»

Српска армија, после пробоја Солунског фронта 1. новембра 1918. годинеослободила је Београд, ослободила Србију, а затим и све земље, котоје су се ујединиле у нову државу – Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, која је проглашена у Београду 1. децембра 1918. године.

Породични музички ансамбл ИКАНОВИЋИ у саставу Икановић Будимир, виолина и Иканович Миомир, клавијатуре извео је популарне, како у Србији тако и у Русији песме «Тамо далеко», «Креће се лађа француска», «Марш на Дрину» и старо српско коло «Пашона», презентујући сву виртуозност свог извођења,пуногпијетета према страдању и подвизима српских војника у време Првог светског рата.

Бизнисмен Стево Пантовићје на руском језику изговорио речи мајора Драгутина Гавриловића, обраћање краљаЦрне Горе Николајанароду, чешког писца Егона Киша о надмоћности малог народа који брани своју отаџбину над свемоћном силом агресора и оцену енглеског политичара Лојда Џорџа о одлучујућој улози Српске армије у пробоју Солунског фронта и завршетку Првог светског рата.

Рускинародни ансамбл «Слободá» извео је руску песму «Моли се за нас света Русијо» и песму «По горам Карпатским», управо о агресији на Русију у Првом светском рату .

Иако су присутни чули само аудио снимак песама «Сербија» и «Великие тени Россији» сви су били потресени талентом композитора Адреја Николаевича Зелинског и снагом патриотског духа, који је, што је парадоксално, једина сметња, што се те композиције не изводе од стране званичних оркестара како у Србији тако и у Русији.

На вечери посвећеној пробоју славне Српске армије, чак ни војни аташе Србије није био у униформи, па га нико није ни приметио. Нико из Министарства одбране Русије није присуствовао том Свечаном концерту у прелепој згради и савремено опремљеној сали, иако су официјелно позвани од стране друштвене организације српске дијаспоре регистроване у Министарству правосуђа Русије за град Москву. Позив Председнику Русије на Свечани концерт и молба да упути војни оркестар који би извео српско-руски марш «Прощание славянки» и композиције Андреја Николаевича Зелинског загубио се у администрацији и на његаће по правилнику одговорити у току 40 дана, а писмо Председнику Русије да подржи захтев да се споменик «Руске славе» (војницима Царске армије и Белогвардејцима који су погинули у Првом светском рату) премести у центар Београда преупућено је Министарству иностраних послова Русије под бројем А26-20-82778211 од 25. октобра 2013. године.

Аташе одбране Француске у Москви телефонски је позвао Председника «Обједињења Срба» и преко свог помоћника Мишел саопштио, да је позив добио тек 4. октобра 2013. годинеи да се извињава што због тога није могао да дође, и што због службеног пута неће моћи да дође ни 9. октобра 2013. године, да би подржао да се пренесе у центар Београда спомениксрпском војнику и споменик белогвардејцима и војницима Руске царске армије, који су својим,иако недовољно припремљеним нападима 1914. године на Источном фронту, спасили Париз однемачке окупације.

Молба «Обједињења Срба» Министарству одбране Србиједа се за ову прилику достави у Москву диск са фотографијама Српске армије и страдању српског народа у Првом светском рату, који се налазе у Војном музеју у Београду, није размотрена ни после више од месец дана и фотографије нису стигле у Москву. Али и то нас је подсетило на страдање Српске армије у Првом светском рату, пошто је хиљаде војника Српске армије настрадало у Албанији и на острову Вид од глади, пошто храна из Бизерте за српску армију није својевремено достављена.

Но као у тој вечној тајни о томе ко нама управља, на свечаној прослави пуној поштовања према подвизима и страдању Српске армије и народа, Србима и свим присутнима се обратио, по милости Божијој и сасвом симболиком:

Александр Јурјевич Корољев-Перелешин, први Вице-ПредводитељРуског Дворјанског Собрања, настрадалог у тим страшним временима,
Садков Владимир Јурјевич, заменик председника «Савеза официра» Русије, са којим се председник «Обједињења Срба» упознао на Првој конференцији «Први светски рат и современисвет» у Историјском музејуу Москви 2010. године,
директор Грчког културног центра у МосквиТеодора Јаници,
представници Руске академијеуметности, који су поклонили Амбасадору Србије репринт уметничких слика свих патриарха Русске православне цркве.

Фотографије,невелике резолуције о Солунском фронту, о страдању Српске армије у Првом светском рату, фотографије краља Петра Првог, регента Александра, војводе Путника, хероја Милунке Савић, генерала Живојина Мишића и других српских војника и чак српске «шајкаче» које су организатори нашли у Интернету засијале су, као скоро изгубљени бисери, на великом монитору у овој предивној сали и у очима гледалаца окриљених песмама «Молись о нас святая Русь», «Великие тени России», «Сербија», «Тамо далеко» у овој вечери пуној поштовања.