Инспиратор “Мајн Кампфа” био је Хенри Форд / Inspirator “Mein Kampf-a” bio je Henry Ford / Inspiration for Hitlers Mein Kampf actually came from american Henry Ford

Пише: Николај ИВАНОВ, новинар, историчар политиколог        

ЗАШТО су САД увек подржавале фашистичке и полуфашистичке режиме и све крваве диктатуре ХХ века? Зашто су одгајиле Хитлера, подржале Мусолинија и Франка, наметнуле режим „црних пуковника” у Грчкој и извеле фашистички пуч у Кијеву?  Има ли та, „у свету узорна демократија”, сродности  са фашизмом?

         Постоји мишљење да је фашизам настао у Италији и Немачкој, а да су се у САД, – „бедему демократије”, увек према њему односили са неодобравањем. Међутим, то уопште није тако. Један од главних елемената фашистичке доктрине – расизам, прожимао је читаву друштвену структуру САД много пре него што ју је Хитлер усвојио.

         Афроамериканци су успели да добију грађанска права тек крајем 60-их година ХХ века, док их аутохтоно становништво Америке, Индијанци, још увек немају. 

         Хитлеров антисемитизам којим је прожет његов „теоријски” рад „Мајн Кампф”, преузет је од америчког индустријалца Хенрија Форда.

         Фирер је и сам истакао „снажан утицај” који је на њега имала књига „Делатност Јевреја у САД”, коју је амерички индустријалац објавио 1920. 

         У тој књизи се тврди да „главна претња миру” потиче од „јеврејских финансијера”.

         Сем тога, на све начине се велича „раса господара” – још један неодвојиви елемент фашистичке идеологије: „Оци-оснивачи наше нације били су представници Англо-Саксо-Келтске расе; они су дошли из Европе са цивилизацијом у својој крви, стигли до Аљаске на Северу и Калифорније на Западу; захваљујући свом стваралачком генију они су постали Владајућа Раса; захваљујући својој изузетности Богом су изабрани и судбином предодређени да владају светом”. (Мора се приметити да је ово готово идентично са речима које је Обама недавно изговорио о „америчкој изузетности” и „праву да влада светом”!).

         На Нирнбершком процесу предводник Хитлер-југенда, Б. Фон Ширах, изјавио је да је своје антисемитске погледе,као и други лидери нациста, црпео из књиге Хенрија Форда.

         Форд добио је 1938. највишу награду хитлеровске Немачке – Орден Великог Крста.

         Портрет овог америчког индустријалца увек се налазио на видном месту у Хитлеровом кабинету.

         Занимљиво је да су нацисти црпли из Америке не само постулате „расне теорије”, него чак и ритуале и симболе. Још у XIX веку Американце су подучавали да испружају десну руку напред у знак свечаног поздрављања.

         Кукасти крст такође је био у употреби код десничарских екстремних организација у САД много раније него што је прешао у Немачку.

         Најмоћнији амерички банкари одгајили су и подржали европски фашизам. Управо они постали су главни спонзори фашизма у Италији, нацизма у Немачкој и пуча генерала Франка у Шпанији.

         Међу њима – Џон Рокфелер, Ендрју Мелон (банкар, министар финансија САД), клан Дјупонових, руководство „National City Bank”, директори корпорација „General Motors”, „Standard Oil”, „Alcoa”, „Ford Motors”, ITT, „General Electric”,  Ален Далес (директор Савета за спољну политику, касније директор ЦИА), Прескот Буш (банкар, отац будућег председника Џорџа Буша-старијег), Вилијам Р. Херст (новински магнат, оснивач „жуте штампе”), Џозеф Кенеди (први човек компаније за инвестиције, отац председника САД Џона Кенедија).

Хенри Форд - Оснивач америчке компаније "Форд Моторс Компани" и један од највећих инвеститора у фашистичко треће царство (тзв. трећи рајх) дојчерске нације. Хитлер је његову слику држао на зиду свог кабинета.
Хенри Форд – Оснивач америчке компаније “Форд Моторс Компани” и један од највећих инвеститора у фашистичко треће царство (тзв. трећи рајх) дојчерске нације. Хитлер је његову слику држао на зиду свог кабинета.

 Помоћ је ишла не само у облику новца, него и путем директне сарадње компанија. Тако је немачка компанија I. G. Farben  поседовала у САД низ својих филијала („Bayer Co.”, „General Aniline Works”, „Agfa”, „Winthrop Chemical Company”) преко којих је остваривала везе са таквим гигантима као што су „Standard Oil”, „DuPont”, „Alcoa”, „Dow Chemical”.         Први човек светски познате компаније IBM, Т. Вотсон, није скривао своје симпатије према фашистима. Ова компанија испоручивала је у Немачку најновије рачунарске машине које су омогућиле да се створи потпуна статистичка база „расно инфериорних грађана” и фашистима знатно олакшале реализацију планова Холокауста. Вотсона су такође наградили фашистичким Орденом Орла.

         У суштини, Немачка је преко њих добијала све што јој је било неопходно за брзо повећавање војног потенцијала, укључујући и новчане инвестиције.

         Потпредседник „Џенерал-моторса”, Х. Ховард, објавио је 1940. књигу „Америка и нови светски поредак” (једно од првих појављивања у штампи овог у наше време толико распрострањеног термина!), у којој  позива на свеобухватну подршку нацистима. Велику галаму изазвало је и то што је он отворено признао да главна улога у отпочињању рата не припада Хитлеру већ САД-у! Он пише да је Хитлер био само „инструмент” у рукама америчких банкара. 

         Очигледно је да без свестране подршке од стране америчких банкара немачки фашизам никада не би могао да дође на власт и никад не би створио моћну војну машину за вођење Другог светског рата.

         До објављивања рата Немачкој од стране америчке владе и доношења закона „О забрани трговине са непријатељем”, амерички банкари отворено су подржавали фашистичке режиме Европе. Ипак, многе банке и корпорације и у годинама рата очувале су „пословне односе” са Трећим Рајхом.

         „Форд” и „ЏенералМоторс” испоручивали су фашистима камионе, ратну опрему и пребацивали новац преко америчке филијале „I. G. Farben”.  Компанија „Стандард оил” испоручивала је фашистима гориво „US Steel” и „Alcoa”, метал и производе од метала. Банке су тајно давале кредите у милијардама долара.

         Године 1974. Комисија Сената САД признала је: „Велика Тројка (америчких аутомобилских компанија) била је један од основних фактора у процесу припреме и вођења рата. У Немачкој су „Џенерал Моторс” и „Форд” обезбедили лавовски део припрема за рат. Фабрике „Џенерал моторса” у Немачкој произвеле су хиљаде мотора за авионе ”Луфтвафе”. Филијале „Форда” производиле су за Вермахт оклопне транспортере и камионе (…) После почетка рата, од 1939. све фабрике Велике Тројке у Немачкој прешле су на производњу ратне продукције – авиона и ратног транспорта. Њихова предузећа обезбедила су 90% гусеничних транспортера и 70% камиона, који су чинили основу ратног транспорта Вермахта.

         Запањује чињеница да су по завршетку рата аутомобилске компаније захтевале од владе САД компензацију (!) за претрпљену штету која нанета њиховим немачким филијалама после бомбардовања од стране америчке авијације. И влада САД је исплатила новац, поред осталих „Форду” за фабрику камиона која је срушена у Келну током америчког бомбардовања.

         Поводом таквих случајева, акта директне издаје у ратно време, амерички сенатори су само флегматично приметили: „Наравно, испоруке обема странама конфликта могу се објаснити само обичном корпоративном праксом слично финансирању две политичке партије у време избора”.

         Да су нацисти победили, те компаније би одмах постале „апсолутно” нацистичке, а после пораза Хитлера оне су се одмах претвориле у „стопроцентно” америчке компаније. У сваком случају оне би остале на површини и обезбедиле лепу добит својим акционарима”.

         Шта може бити апсурдније и циничније од овог признања америчких законодаваца! Док су амерички војници проливали крв на бојним пољима њихове компаније и банке богатиле су се на рачун ратних испорука хитлеровцима!

         Читалац може да каже да је у основи подршке Хитлеру од стране америчких банкара био економски интерес.

         Истина, ако је у мирно време обичан приход америчких корпорација износио од 6-12%, у време рата порастао је до космичких размера – од 1.000 до 5.000% (чак и више)!

         Сем тога, њихов заједнички циљ био је у окретању Хитлерове агресије на Исток и максимално слабљење главног конкурента – Совјетске Русије, на путу ка светској доминацији.

         Међутим, да су узроци за одгајање европског фашизма били само у томе – не би било покушаја фашистичког пуча у самим САД!

         Крајем 20-их година, посебно након почетка „Велике Депресије”, у САД нагло је порастао број фашистичких и полуфашистичких организација у којима су били милиони људи.

         У „Црном легиону” током 30-их година налазило се више од милион и по људи! Блиски фашистима били су и „Кју-Клукс-Клан”, „Америчка лига слободе”, „Сребрне кошуље”, „Бела лента” и многе друге.

         Новински магнат В. Херст стварао је у главама Американаца позитиван имиџ фашизма (финансирали су га не само амерички, него и италијански и немачки банкари). Ево једног од примера из публикације Херста 30-их година:

         „Хитлер је толико освојио умове и душе свих Немаца тако да чак и кад не би имао црнокошуљаше, опет би остао најутицајнији политичар Немачке и на изборима би добио апсолутну већину гласова”.

         Амбасадор САД у Немачкој, В. Дод, у телеграмима председнику Рузвелту пише: „Клика америчких банкара и индустријалаца са ђаволском упорношћу се бори за замену нашег демократског режима фашистичким и делује тесно повезана са лидерима немачких и италијанских фашиста. На мојој дужности у Берлину имао сам могућности да се уверим у то колико су наши водећи породични кланови блиски нацистичком режиму”.

         Идеја преврата настала је после доласка на власт у САД Франклина Д. Рузвелта 1933. Финансијска елита га је замрзела због његовог „Новог курса” – стратегије усмерене на повећање улоге државе у регулисању економије и решавању најакутнијих социјалних проблема.

         У завери су учествовале све фашистичке партије и организације САД. Међу њиховим руководиоцима били су И. Дјупон – оснивач „Америчке лиге слободе”, Г. Марфи – директор компаније „Goodyear”, „BethlehemSteel”, групе банака Ј. П. Морган, В. Дојл.

         Превела

         Ксенија Трајковић

Истина ослобађа